Роберт Пинкертон и његово извештавање о Србији и Србима 1816. године

Пинкертонов извештај 22. августа 1816. из Беча, допринос ширењу Библије у Источној Европи.

Роберт Пинкертон (1780–1859), био је шкотски мисионар и истакнути члан Британског и страног библијског друштва (BFBS), био је кључна је фигура у ширењу Библије и хришћанских учења на темељу Светог Писма  у Источној Европи. Његова мисија обухватала је бројне регионе, али његово извештавање о Србији и Србима из 1816. године представља посебно вредан извор за разумевање културног, верског и образовног стања тог доба. Овај драгоцен документ  преносимо у целости:

„Уз Русе, Пољаке и Чехе, Срби су најбројнији народ славенског порекла. Настањени су на великом подручју јужно од река Дунава, Саве и Купе; заједно са својим колонијама у Мађарској и Славонији, има их готово пет милиона. Српском роду треба прибројити и све Словене који живе у Истри, Далмацији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, делу Хрватске који је под Турцима (Турска Хрватска) и Србији (Србија Пропер), јер сви они говоре српским дијалектом славенског језика.

Око два милиона тог народа налази се под аустријском влашћу; половина од њих су католици, док су друга половина православци. Преостала три милиона још увек су под турским јармом и припадају православној цркви. Милион Срба римокатоличке вероисповести користи само латиницу и до сада на свом језику имају само мале делове Светог писма. Четири милиона који припадају источној цркви још увек користе старо славенско писмо (славјанско писмо) и црквене књиге, те поседују само стари ћирилични превод Библије, који је међу њима ретко доступан.

Међу Србима који су под Турцима нема народних школа ни места за образовање, осим у неким манастирима где се образује свештенство. Онај мали део народа који зна читати углавном је самоук или их поучавају њихови суседи; за многе од њих каже се да једни друге уче читати. Међу Србима обију вероисповести, који спадају под аустријску управу, власт је изградила редовне школе за обичан пук, а исто тако и средње школе (семинарије) у којима се омладина припрема за звање учитеља. Ћирилични превод Писма из деветог века још је увек једини превод који се користи међу свим славенским племенима која припадају источној цркви.

Сувремени Срби тешко разумеју тај превод јер, иако је језик којим говоре и пишу ближи библијском славенском него сувремени руски, разлике су ипак толике да би било најбоље направити савремени српски превод за готово четири милиона људи.

Примећујем да у неким књижевним остварењима која су се последњих година појавила међу Србима, они у многоме покушавају модификовати свој језик, при томе пратећи савремени руски, чију су азбуку већ преузели у штампи. Но, разлике између савременог српског и савременог руског још увек су толике да Срби никада неће у потпуности разумети савремени руски превод.“

Биографија Роберта Пинкертона 

Пинкертон је рођен у Foulshielsu, близу Селкирка, у Шкотској. Као младић показивао је интересовање за теологију и лингвистику, што га је довело до ангажмана у Британском иностраном библијском друштву. Његов рад у Русији, где је помогао оснивање Руског библијског друштва 1813. године, био је од суштинског значаја за ширење Библије на локалним језицима. Током своје каријере, Пинкертон је много путовао и активно радио на дистрибуцији библијских текстова у Источној Европи, укључујући Србију, Грчку и друге регионе. Поред мисионарског рада, био је плодан писац и преводилац.

Пинкертоново извештавање о Србима 

Пинкертоново извештавање о Србији из 1816. године даје детаљан преглед демографских, верских и образовних прилика међу Србима. Према његовим наводима, Срби су тада били један од најбројнијих словенских народа, настањени јужно од Дунава, Саве и Купе, као и у колонијама у Мађарској и Славонији, бројећи готово пет милиона људи. Он посебно истиче верску поделу међу Србима – око два милиона Срба налазило се под аустријском управом, од којих су половина били католици, а друга половина православци, док су преостала три милиона живела под турском влашћу и припадала православној цркви.

Пинкертон је такође указао на образовну ситуацију. Док су Срби под аустријском влашћу имали приступ редовним и средњим школама, они под турском влашћу су се образовали углавном у манастирима, а писменост је била ограничена на мали број самоуких појединаца.

Што се тиче библијске литературе, Пинкертон је забележио да су православни Срби користили старословенско писмо и црквене књиге, али да је стари ћирилични превод Библије био слабо доступан и тешко разумљив савременим Србима. Он је нагласио потребу за савременим преводом Библије на српски језик како би се унапредило верско образовање и писменост.

Роберт Пинкертон је био пионир у мисионарском раду и ширењу Библије у Источној Европи. Његово извештавање о Србима пружа драгоцен увид у верске, образовне и културне прилике тог времена. Кроз своје активности, он је не само подстицао верско образовање, већ је и допринео бољем разумевању потреба локалних заједница. Његов рад остаје пример преданости и визије у мисији ширења Библије и унапређења писмености међу словенским народима, а његов извештај као трајно сведочанство историјских збивања на овим просторима у коме су Срби од некада најбројнијег народа  доведени готово на маргинални положај на овим просторима. 

Писмо је у целости објављено у књизи „Вук – Даничићево Свето Писмо и Библијска друштва“  аутора Петра Кузмића. Издавач је Кршћанска Садашњост. Према наводима из књиге, документ односно извор се налази код UBS /United Bible Society; Browne History of British and Foreign Bible Society I – II (1804-54).

Приредио: Јован Његовић Дрндак