Rezultati popisa odrediće status Srba

Piše: Miša Đurković

Srbija godišnje gubi po osnovu emigracije i prirodnog priraštaja od 40.000 do 50.000 stanovnika, pa na popisu možemo očekivati dosta porazne rezultate

Bilo bi veoma zanimljivo napraviti pregled medijskog prostora u pisanim i elektronskim glasilima koji je posvećen navodnoj rekonstrukciji Vlade Srbije. Od svega nije bilo ništa. Sve se to, nažalost, odvija nauštrb nekih stvarnih i mnogo važnijih tema koje prolaze bez ikakve pažnje.

Evo, ove godine trebalo bi da se održe popisi u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Ovi popisi su veoma značajni i tiču se čitavog srpskog naroda, pa i države Srbije kao njegove matice.

Popis iz 1991. odvijao se u atmosferi koja je uveliko odisala ratom. Za neka područja, poput Kosmeta, nije bilo moguće pribaviti podatke. Podaci su velikim delom ostali u rangu provizornosti, nepotpunosti ili svesne manipulacije kao pripreme za ono što dolazi.

Usledila je tragična decenija u kojoj nijedna republika nije izbegla rat, razaranja i velika kretanja stanovništva. Otud su i popisni rezultati s početka prošle decenije takođe rađeni u teškim uslovima s mnogo nepoznanica, uz vođenje računa o izbeglicama, interno raseljenim osobama, povratnicima, azilantima, nestalim osobama itd. Mnoga politička i statusna pitanja još su bila otvorena, pa se sve to odražavalo i na popisne rezultate.

Zbog svega rečenog popis koji se sada planira nosiće mnogo veću notu ozbiljnosti i imaće dugoročno mnogo važnije posledice nego ona dva prethodna, iako će i on još uvek nositi tragove nekih otvorenih pitanja (status Kosmeta npr).

Najpre će se pokazati demografski trendovi. Ako je poznato da je od sedamdesetih godina broj pripadnika srpskog naroda konstantno u padu (to je već popis iz 1981. pokazao), a da Srbija i dalje godišnje gubi po osnovu emigracije i prirodnog priraštaja od 40.000 do 50.000 stanovnika, jasno je da možemo očekivati dosta porazne rezultate. Na prethodnom popisu (2002) pad ukupnog broja stanovnika nije bio toliko katastrofalan jer su uračunata i lica izbegla iz bivših jugoslovenskih republika. U ovoj deceniji nema te kategorije, pa će pad biti još veći.

S druge strane, u ostalim republikama, rezultati ovogodišnjeg popisa biće osnova za određivanje statusa Srba. S tim što su im perspektive svuda osim u Republici Srpskoj više nego tamne. Ni dvadeset godina posle osamostaljenja Slovenije, Srbi, kao ni Hrvati ili Bošnjaci, nisu priznati ni kao autohtoni narod niti kao manjina.

Iako navodno imaju svoje predstavnike u vlasti, Srbi u Hrvatskoj ovaj popis dočekuju takođe u vrlo nezavidnom stanju. Uprkos svim izlivima dobrosusedstva između predsednika Tadića i Josipovića, Srbi u Hrvatskoj su i dalje izloženi pritiscima raznih vrsta, od socijalnih i ekonomskih do fizičkih, koji su uglavnom usmereni ka promeni identiteta ili iseljavanju. Njihov najveći problem, stanarsko pitanje, država Hrvatska i dalje ne rešava.

Status Srba je nezavidan i na području Makedonije, nekadašnje Južne Srbije, koja je danas nezavisna država čije je ime i dalje određeno statusom bivše države. Na prošlom popisu, održanom neposredno posle građanskog rata, njih oko 36.000 izjasnilo se da su Srbi. Oni su u ovoj državi dugo bili prepušteni svojoj sudbini i opstajali bez elementarnih prava i sredstava za očuvanje identiteta. Činjenica da postoje čitave ulice i naselja u Skoplju gde se ljudima prezime završava na ić nije se mnogo odrazila na broj Srba. Tek u poslednje vreme primetni su pokušaji da se Srbi ovde organizuju i da dobiju svoj medijski prostor i mogućnost adekvatnog i slobodnog ispoljavanja svog identiteta. Mi, nažalost, često zaboravljamo da su neki od najznačajnijih spomenika srednjovekovne srpske kulture i državnosti smešteni na ovom prostoru, uključujući i veliki Dušanov most u Skoplju koji Makedonci danas zovu Kameni.

Dok na području BiH Srbi mogu sami da se izbore za svoja prava, zbog brojnosti i dobre organizacije, ostaje možda najkontroverznije pitanje statusa Srba na popisu koji se u aprilu organizuje u Crnoj Gori. Nakon izgradnje novocrnogorskog nacionalnog identiteta, što je izgleda nepovratan proces, odvija se diferencijacija između onih koji se odlučuju da ga prihvate, sve sa crnogorskim jezikom i latiničnim pismom od 32 slova, i onih koji se odlučuju da ostanu deo srpskog nacionalnog korpusa. Takvih je na prošlom popisu bilo 32 odsto i oni su i dalje diskriminisani i izloženi strašnim pritiscima da se takođe odreknu svog tradicionalnog identiteta. Ove namere uopšte ne skrivaju ljudi iz vlasti ponavljajući da je cilj da se broj Srba svede na ispod 20 procenata.

Pošto je Srbija ozbiljna država (vlast kaže: lider u regionu), koja je Ustavom preuzela obavezu da brine o svim pripadnicima srpskog naroda i van svojih granica, ne sumnjam da će vlasti uraditi sve što je neophodno da tokom popisnog procesa zaštite naše ljude od diskriminacije i asimilacionih pritisaka. Osim vlasti u taj posao uključiće se sigurno pre svega naše najvažnije duhovne i kulturne institucije kao što su SPC, Matica srpska i SANU. Procentualni pad broja Srba u okolnim državama bio bi mrlja za sve njih.

(Autor je viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije a tekst je saopštio na Okruglom stolu „Srbi i popis stanovništva u Crnoj Gori 2011. godine“ koji se u organizaciji Srpskog nacionalnog savjeta održao 25. i 26. januara u Podgorici)

Izvor: SRPSKE NOVINE