Najveličanstveniji, a ujedno i najstrašniji trenutak burne srpske istorije bio je Prvi svetski rat. O njemu su pisali brojni novinari, književnici i istoričari, a najveća pohvala junaštva i hrabrosti našeg naroda došla je sa neprijateljske strane.
Srpska istorija puna je primera velikih pobeda i slavnih trenutaka. Mnogi zaljubljenici u prošlost će vam reći da je najveličanstveniji, a ujedno i najstrašniji trenutak burne srpske prošlosti bio Prvi svetski rat. O njemu su kasnije pisali novinari, književnici i istoričari… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti našeg naroda tokom te krvave četiri godine početkom 20. veka došla je sa neprijateljske strane.
Kada je krajem leta 1914. godine daleko nadmoćnija Austrougarska napala Srbiju, malo ko je verovao da će se balkanska državica pokazati kao tako „tvrd orah“ i da će uspeti, ne samo da odbije nasrtaje neprijatelja već i da, u nekoliko navrata, zada jake udarce neprijateljskoj vojsci i izvojuje velike pobede.
O srpskom vojniku, njegovom moralu, upornosti i skoro nadljudskoj izdržljivosti koju je pokazao u Prvom svetskom ratu pisali su mnogi. „Mali narod na Balkanu“ o kome većina pre Prvog svetskog rata nije znala gotovo ništa, zadivio je svet svojom upornošću i sposobnošću da nikada ne odustane.
Zato i ne čudi što su najveće pohvale Srba tokom Prvog svetskog rata stizale upravo iz neprijateljskih redova.
Evo šta su tokom Prvog svetskog rata o našem narodu zapisali tadašnji protivnici Srbije:
„Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila – volja – savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu.“
Egon Ervin Kiš, austrougarski vojnik i pisac nakon bitke na Ceru 1914. godine.
„Došli smo sa malo poštovanja za njih, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju.“
Norveški pukovnik Karsten Angel, učesnik napada na Srbiju u Prvom svetskom ratu.
„Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.“
Alfred Kraus, austrijski general nakon bitke na Ceru 1914. godine.
„Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe.“
Feldmaršal August fon Mekenzen, svojim vojnicima pred polazak na srpski front 1915. godine.
„Junaci! Šaljem vas u rat protiv jednog malog, ali veoma hrabrog naroda. To su Srbi, koji su za vreme tri nedavna i vrlo teška okršaja sa Turskom, Bugarskom i Austro – Ugarskom pružili svetu dokaza o najubedljivijim vrlinama i sjajnim vojničkim sposobnostima, i koji su, na svojim zastavama, uprskanim krvlju, upisali tokom četiri godine samo nenadmašne i slavne pobede.“
Car Vilhelm II, svojim vojnicima pred polazak u rat protiv Srbije 1914. godine.
„Hoću, ubiću se, ali ću se ubiti tek onda kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“
Oskar Poćorek, austrougarski general, komandant trupa koje su 1914. godine napale Srbiju nakon poraza na Kolubari.
(Dnevno.rs)
Izvor: PRAVDA
Vezane vijesti:
Sećanje na dane kad je Rusija spasila Srbiju: Milostivi ruski care, pomozi!
Koruški pohod – bitka za slovenačku severnu granicu
Albanska golgota Aleksandra Kanačkog