Reagovanje štampe na progone članova sokolskih društava u Banovini Hrvatskoj

Nova situacija u Jugoslaviji nastala je sklapanjem sporazuma Cvetković-Maček 26. 8. 1939. Posle osnivanja Banovine Hrvatske došlo je do masovnih napada na sokole i njihove domove u Hrvatskoj. Usledio je napad i paljenje sokolskog doma u Betini kod Šibenika. Napad na Sokolski dom u Betini trajao je od 19 do 23 časa, a niko se nije pojavio da zaštiti sokole i njihovu imovinu. Napadi su učestali od kad su listovi “Hrvatski glasnik” iz Splita i “Hrvatski dnevnik” iz Zagreba otvorili kampanju protiv sokolskih domova. (1)

“Hrvatski dnevnik” javio je iz Šibenika da je “u potkrovlju sokolskog doma u Betini neko podmetnuo dinamit i da je zgrada oštećena”. Zagrebački “Obzor” od 21 oktobra 1939. doneo je vest, da u Betini uopšte nije bilo nikakve eksplozije, niti da je dom oštećen. (2)

Nasuprot hrvatskim listovima koji su ignorisali paljenje doma u Betini, frankovački “Hrvatski narod” organ dr. M. Budaka objavio je hvalospev nad demoliranjem doma u Betini. Istakao je da : “U Betini, obližnjem selu Šibenika, došlo je do neobične provale narodnih osjećaja. … tamošnji sokolski dom ostao je bez i trunka pokretne imovine. Neke su novine javile o nekakovom dinamitu, koji je bio postavljen pod krov. …. Ali je istina, da su složni seljaci preko noći posve ogolili to leglo svakog zla. … a bilo je i — ”emigranata”. Papirnate objekte svake ruke pojela je vatra. … “. „Sokolski glasnik“ preneo je kako su nazvali zulukaferski hvalospev “Hrvatskog naroda”. Istakli su da dok su “Hrv. Dnevnik”, “Hrv. Straža”, “Hrv. Glasnik” pa i ”Novo Doba”, javljali da je bio postavljen od nepoznatih ljudi dinamit, ili da nije bilo napada na dom, ili da su napad inscenirali sami sokoli, dotle je Budakov list pohvalio seljake zbog “osvajanja Bastilje”. „Sokolski glasnik“ konstatovao je : „Ali kad je trebalo rušiti prave Bastilje, one austrijske, onda su ih rušili Sokoli, dok su im frankovci pokorno služili”. Za pisanje “Hrvatskog naroda” konstatovao je „Takva glorifikacija zločinstva ne može se čitati ni u centralnoj Africi!”. (3)

Na vanrednoj Glavnoj Skupštini Saveza Sokola 1 oktobra 1939. u vežbačkoj dvorani Saveza Sokola na Terazijama, delegati iz župa Sušak-Rijeka, Zagreb, Split, Šibenik, Bjelovar i Karlovac izneli su poteškoće sa kojima su se sokoli u tim krajevima borili, kao i sve progone. Na skupštini je bilo prisutno 120 delegata iz svih krajeva zemlje. Josip Rišlavi, podstarešina župe Zagreb, govorio je o ubistvu Dragutina Kramera, zatim je izneo slučajeve napada na Šimu Lovrića, Miladina Nenadovića, F. Smoje, Bukavicu, Jova Petrovića, J. Hrabljenovića, na sestre Budrović i Pšenička, na 4 sokola iz Ljubljane, koji su došli na župske utakmice.Članovi Seljačke zaštite oduzimali su značke na ulici svim sokolima. Na zahtev Građanske zaštite i u njenom prisustvu, izvršen je pretres u sokolskom društvu Zagreb IV, posle koga je Mikuličić na ulici premlaćen. Slata su preteća pisma pojedinim sokolima, u kojima im je rečeno, da moraju napustiti Hrvatsku, ili će biti ubijeni. Marko Sablić, starešina župe Karlovac istakao je da će Sokolstvo u tim krajevima neustrašivo nastaviti svoj rad. Prvi zamenik starešine Belajčić je izneo da Sokolstvo proživljuje teške dane, ali bilo je još i daleko težih dana, kada ga je tuđin progonio tamnicama i vešalima, pa je Sokolstvo ipak pobedilo. Skupština je završena sa parolom „Rad se nastavlja”. (4)

Stvaranjem Banovine Hrvatske HSS je koristio vlast da progoni sokole, i to premeštanjima, otpuštanjima, … . Društvo u Gospiću izgubilo je tri svoja člana 1939. i to : Prosvetarku Milicu Kalinić, koja je bila premeštena u Titel; Načelnika Bogdana Rajčevića, upravnika pošte, koji je bio premeštzen u Karlovac. Njegov odlazak bio je veliki udarac za društvo, jer je vodio celokupan tehnički rad društva. Počeo je sokolovati pre Prvog svetskog rata. I sreskog pristava Dragoljzba Nikolića, koji je bio stavljen na raspoloženje ministru unutrašnjih poslova. U članku „Iz sokolskog društva Gospić” u listu „Sokolski glasnik”isticalo se da je interes za sokole bio u porastu, baš usled teškog stanja u kome se nalazilo Sokolstvo u tim krajevima. (5)

U Metkoviću su bili poderani svi sokolski plakati za proslavu Prvog decembra. U oči Dana ujedinjenja vrata sokolane bila su uprljana i oštećena, a pred vratima je bio zapaljen sanduk, sa zapaljivim materijalom, ali je na vreme sprečena šteta. Hajka se vodila protiv starešine društva dr. Mateja Košćine, književnika i jednog od vođa nacionalne omladine pre Prvog svetskog rata. Zato što je soko, premešten je Mornarić u Tomislavgrad. Otpušten je član sokolskog društva Mustur, koji je bio zvaničnik kod poreske uprave. (6)

Usledio je napad na Čedu Milića, starešinu Župe Mostar, jednog od najistaknutijih sokolskih i nacionalnih prvoboraca. Napad je izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. Kao delegat župe Čeda Milić je išao je na skupštinu sokolske jedinice u selu Glavini kod Imotskog. Bio je u pratnji sokola iz Imotskog dr. Pave Radovanovića, načelnika Živka Rake, Novaka Vukićevića, Miha Tadića i načelnice Anđe Ivanišević. Na putu između Imotskog i Glavine sokoli su naišli na grupu članova Hrvatske seljačke zaštite. Oko stotinjak članova zaštite su u prolazu demonstrirali povicima, zviždanjem i dovikivanjem a kasnije su bacali kamenje u pravcu sokola. Za vreme rada skupštine u Glavini prošla je pored sokolskog doma četa Hrvatske seljačke zaštite. Ponovo su se vratili ispred doma uz pesmu i pogrdne psovke. Posle završene skupštine Čeda Milić je uz pratnju sokola iz Imotskog, krenuo natrag u Imotski. Pri ulasku u grad opazili su dva člana Hrvatske seljačke zaštite koji su trčali iz kafane u kafanu i pozivali svoje ljude, da bi organizovali napade. Pred kafanom „Napredak” dočekali su Čedu Milića sa divljom drekom, zviždanjem, psovkama i povicima : „Dole Čeda Milić …”. Posle povika bacali su kamenje i pucali iz revolvera.

Drugi napad izvršile su iste osobe sa pridošlim licima na pazarištu. Tu su počeli da bacaju veće količine kamenja i ispalili su dva metka. Na predlog starešine društva grupa sokola se sklonila u kafanu „Central”. Rulja je navalila kamenjem, demolirala vrata i zid i upala u kafanu. Tražeći Čedu Milića razdražena gomila je razbijala staklo. Čeda Milić se uklonio iz kafane kada mu je i vlasnik otkazao gostoprimstvo. U kafani je bilo preko 40 osoba, na čelu sa predsednikom mesnog odbora HSS advokatom dr. Milom Vukovićem. Niko nije ni pokušao da zaštiti napadnute sokole. Koristeći se mrakom, sokoli su se sklonili u kuću starešine sokolskog društva, dr. Pavla Radovanovića. Rulja je došla pred kuću i gađala kamenjem, te su neka stakla polupali. Napadači su mislili, da će Čeda Milić krenuti za Mostar automobilom, te su u borovoj šumi, odmah do Imotskog, pretražili svaki autobus, koji je naišao iz Imotskog. Povodom napada Izvršni odbor Saveza Sokola uputio je telegram banu Hrvatske Banovine dr. Ivanu Šubašiću u kome se tražilo kažnjavanje krivaca, koji su vlastima u Imotskom bili poznati. Sokoli su smatrali da kada nisu mogli da ih skrše policija i šuckori Austrije, neće moći ni da ih razbije ni bedna garda Seljačke zaštite. (7)

Na vest koja je objavljena u „Politici” o napadu na Čedu Milića osvrnuli su se zagrebački listovi. U svom reagovanju na taj osvrt redakcija „Sokolskog Glasnika” smatrala je za najznačajniji članak „Hrvatske straže” pod nazivom „Dosta je provokacija!” pa je odgovorila na naslovnoj strani svog lista. Istakla je da se lažno podvlači, da je Čeda Milić došao u Imotski kao „jedan od prvaka JNS” iako je čitav Imotski znao da je tog dana bila skupština sokolskog društva na koji je Čeda Milić došao kao starešina župe. U članku se odobravao napad tvrdnjom da su „seljaci s pravom shvatili dolazak Čede Milića u Imotski, kao provokaciju” i da „je to zaista bila provokacija!” U listu „Sokolski Glasnik” se isticalo : „Tako dakle, – Čeda Milić, čiji je rad god. 1914. za Franca Jozefa i za generala Poćoreka značio provokaciju; koji je zbog toga rada bio osuđen na smrt i nekoliko godina proveo u tamnicama, a čije ime spada među najsvetlija što ih naša današnjica ima, – TAJ ISTI ČEDA MILIĆ ZNAČI ZA IZVESNE KRUGOVE PROVOKACIJU I U GODINI 1940! … Zaključak je jasan : Pošto je Čeda Milić ostao isti kao i g. 1914, znači da je i duh, koji u njemu vidi provokaciju, isti kao i g. 1914, – a to je duh Franca Jozefa i Poćoreka!”

Čeda Milić nije hteo da javi o napadu pa je to učinio tek onda kada je „Hrvatski Glasnik” doneo prvi vest okrivljujući Milića i sokole da su oni izazvali incidente. Redakcija „Sokolskog Glasnika” je komentarisala : „Kad dakle „Hrvatska straža” govori o „iskorišćavanju incidenata, da se škodi sporazumu”, onda treba utvrditi , da je brat Milić i sam napadaj na svoj život bio spreman da prećuti, iz ljubavi prema miru, dok su naprotiv njihovi ljudi, gnjevni što nisu dobro gađali, pokušali da vlastiti zlikovački napadaj iskoriste, da huškaju na nova ubistva i da napadnu jednog od najzaslužnijih rodoljuba u našoj zemlji. Mi, ni nakon tolikih teških iskustava, još uvek ne možemo da verujemo da se svime time slažu odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj. Ali bezbroj slučajeva koje smo naveli, pokazuje nepobitno, da se sve to radi iz krugova „HRVATSKE ZAŠTITE”, koju frankovački elementi, bez obzira na to, što hoće ili neće Dr. Maček, upotrebljavaju, kao ORGANIZOVANU BANDU ZA TERORISANjE POLITIČKIH I LIČNIH PROTIVNIKA. Sama splitska „KATOLIČKA RIJEČ” je u prošlom broju navela slučaj, da je jedan član te bande revolverom pretio župniku, zato što mu je tražio neku taksu. I zato, – kad već odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj nemaju dovoljno građanske hrabrosti, da likvidiraju pretorijance, koji ih na svakom koraku kompromituju, – MORA SA STRANE ČITAVE NAŠE JAVNOSTI DA POTEKNE NAJODLUČNIJI ZAHTEV, DA SE ZULUM RAZBIJAČKIH ELEMENATA U „HRVATSKOJ ZAŠTITI” DOKRAJČI. Banovina Hrvatska ima svoju zasebnu žandarmeriju, a Jugoslavija svoju narodnu vojsku, pa nikakva Zaštita nije potrebna, … A dotle da se znade, da i naše strpljenje ima svoj kraj. … Sve do nedavna smo verovali da se radi o psihozi, koju treba pustiti da se izduva, pa smo bili umereni i suzdržljivi. Ali je sada već jasno, da se radi o drzovitosti tipova, koji hoće da obraćunaju sa rodoljubivim Srbima i Hrvatima, zato što su oni bili toliko velikodušni, da nisu g. 1918 s njima obračunali.” (8)

U istom broju „Sokolskog Glasnika” u članku „Ko su izazivači” isticalo se : „Najbolji dokaz o divljačkim namerama napadaja na brata Čedu Milića u Imotskom, daje sam splitski „Hrvatski Glasnik”, koji važi kao zvanični organ HSS za Dalmaciju. Taj list otvoreno odobrava napadaj i preti daljim napadajima. Ma da ni jednog konkretnog podatka na može da navede, o nekom protuhrvatskom radu brata Milića, on ga u čitavom članku naziva „hrvatožderom”, „velikosrpskim agitatorom”, čovekom koji vodi „dešperaterske akcije” i „huškačke govore”. U članku u „Sokolskom Glasniku” isticalo se da je opšte poznato da Čeda Milić nije nikada pripadao bilo kojoj političkoj partiji, i da je radio u sokolstvu i na prosvećivanju naroda. Za „Sokolski Glasnik” je bilo važno da je „Hrvatski Glasnik” otvoreno pisao da se „nije moglo očekivati, da će Hrvati Imotskoga, a naročito omladina, laka srca preći preko ovakvog izazova” i da je „dolazak Milića u hrvatsku kavanu izazvao revolt među hrvatskim gostima u kavani, pa je odmah nastala tučnjava i uslijedilo šamaranje, koje je svršilo nogometom” dalje „posjetioci kavane pokazali Čedi Miliću, da u Imotskome nema šta da traži”. U članku se isticalo da je „Hrvatski Glasnik” zulukaferski likovao, što su „sokolaši izletili iz kavane, brže nego što su ušli”. Takođe se u članku podvlačilo da je po „Hrvatskom Glasniku” kuća sokolskog starešine, Radovinovića „bila opsjednuta od revoltiranih građana”, i da je „počelo bombardiranje kamenicama na zaklonište sokolaških vikača”. U „Hrvatskom Glasniku” pretilo se Čedi Miliću da bude srećan „što nije drugačije prošao”, pa „nek mu to bude opomena za budućnost!”. Na kraju članka komentar je bio : „I onda će nam još doći „Hrvatski Dnevnik” da deli lekcije o „odmjerenom” i „neodmerenom” pisanju! – Kao da ima još jednog kraja u svetu, u kom se ovako otvoreno poziva na zlostavljanje i ubijstva, kao što to čine listovi, koji se prikazuju kao organi HSS?” (9)

Na sednici Izvršnog odbora Saveza Sokola održanoj 26 februara 1940. između ostalog istaknuto je : „Svestan velikog zamašaja ovog zločinačkog akta bezakonja u Imotskom, koji je samo najgrublji u nizu bezakonja, koja su izvršena i vrše se na sokolskim organizacijama i pojedincima u Banovini Hrvatskoj, pod cenu gaženja svih građanskih prava i najosnovnijih pravnih principa vladajućeg poretka, “… (10)

Svoju verziju događaja donelo je „Oko sokolovo“. I ako je bio glasnik Sokolske župe Beograd pisao je o napadu koji je pogodio sve sokole. Napad je bio izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. i pred održavanje skupštine u selu Glavini kod Imotskog. Pripadnici Hrvatske seljačke zaštite njih stotinjak napalo je grupu sokola na putu između Imotskog i Glavine bacanjem kamenja prema grupi, zviždanjem i drugo. Nova grupa napala ih je pri ulasku u Imotski a zatim u kafani u koju su se sklonili. Razbili su staklo, demolirali prostoriju i inventar pri čemu su se i sami ozledili. Niko od sokola nije povređen. Ovim povodom ponovo se oglasila Politika donoseći saopštenje sa sednice izvršnog odbora Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije kojim se najoštrije osuđuje zločinački napad na starešinu župe Mostar.

Poslat je telegram banu Hrvatske banovine dr Ivanu Šubašiću u kome se traži istraga i hitno kažnjavanje krivaca. Beogradsko i zemunsko sokolstvo je 17.3.1940. donelo rezoluciju : „ …..Vlasti u banovini Hrvatskoj ne pokazuju ozbiljnu nameru da spreče teror, te se stvara verovanje da one favoriziraju sve ove zločine, što prouzrokuje krajnju bezobzirnost i brutalnost neodgovornih elemenata. Posledica toga su sve češći i teži napadi,…. Beogradski i zemunski sokoli smatraju da je vreme da ispune dani zavet,…… i da ustanu u odbranu sokolske jugoslovenske misli, i to idejno i načelno dok ih protivnici napadaju idejno i načelno a silom ako ne prestanu sa nasiljem. Prestoničko sokolstvo…… traži da se najenergičnije istraje u nametnutoj borbi. Progone i napade na braću i sestre iz Banovine Hrvatske osećaju kao napade i progone na celo sokolstvo i solidarišu se sa njihovim žilavim otporom i borbom.” (11)

O napadu na Čedu Milića pisala je i „Narodna Odbrana”. Na početku članka istakla je zasluge Čede Milića : „ … ovih dana, predmet napada jedne organizovane bande koja se krije pod lažnom firmom „zaštite”, pa smo prisiljeni da se tim slučajem opširnije pozabavimo. Već više od trideset godina deluje g. Čeda Milić na terenu … Hercegovine. Počeo je taj rad kao skroman sokolski radnik, idući od sela do sela, pod najtežim okolnostima, ostavljajući iza sebe na hiljade propešačenih kilometara po hercegovačkim bespućima, iz dana u dan, iz godine u godinu, trideset godina redom. Svuda rado viđen, jedva dočekan, voljen.

Ovde je doneo reč ohrabrenja i organizacionu misao, onde sa seljacima zasadio koju voćku za koju je prethodno zemlja na leđima prenesena u vrtaču; organizovao pobratimsku i sokolsku četu, dao podstrek, izvršio pregled rada, dao upustva, pokarao ili pohvalio. Dohvatio budak i ašov, pa riljao i krčio da pokaže kako valja. Sa seljačkom torbicom na ramenu i drenovakom u ruci na takve svoje putove nije se kretao da traži narodno poverenje i eskontuje svoj stvarni veliki i zaslužni rad, nego da ponovo, i ko zna po koji put, u jednom istom mestu vidi iste ljude, razgovori se s njima, dogovori o radu.

To je moralo da urodi plodom i njegovo ime postalo je simbolom borbe za kulturni, socijalni i ekonomski preporod Hercegovine, borbe koja se vodi samo voljom i snagom samoga naroda i naslanja se samo na narod. …. Naročoto srpska hercegovačka sela bila su tako pritisnuta, da je u njima bio ugušen svaki pokret. …. U to, pritisnuto, potisnuto i zabačeno, bez škola i samo sebi ostavljeno selo, prvi je ušao g. Čeda Milić i počeo da radi, s preprekama koje su bile jedva verovatne.

Tako su nikle još pre rata dobro poznate seoske sokolske čete koje su, od svega najmanje, vršile gimnastičke vežbe. Njihov rad sastojao se, u prvom redu, u negovanju tradicije, dobrih običaja, morala i pravičnosti, a zatim u socijalnom, higijenskom i uopšte kulturnom delovanju. Kao kruna toga poslovanja došao je trenutak kada su se te čete, naročito posle rata, bacile na rad za ekonomski preporod sela, i u tome radu imale neospornih uspeha. Radi tih svojih uspeha u radu za preporod hercegovačkog sela, g. Čeda Milić bio je od okupatorskih sudova osuđen na smrt. Uhapšen pre svih narodnih prvaka iz Hercegovine, samo na nekoliko časova posle izvršenog atentata u Sarajevu 1914, on je iz tamnice izašao tek kad su beli orlovi stigli u porobljenu zemlju. Čim je napustio tamnicu , … on se vratio svome starom radu, istim načinima i pošao starim, utrtim putovima. S torbicom na ramenu i drenovakom u ruci počeo je svoj stalni, kružni put po hercegovačkim selima.

S vremena na vreme obilazio je i druge krajeve koji su potpadali pod Sokolsku župu Mostar. … G. Čeda Milić nikada nije bio čovek od parada i javnih manifestacija; skroman i čestit kakav je bio, on se ispred takvih izliva osećanja uvek uklanjao, ne želeći da bere lavorike. … Pa ipak pokušali su da ga kamenuju, prilikom jednog njegovog putovanja, u svojstvu starešine Mostarske sokolske župe, i to na dva mesta. U Imotskom, usred varoši, i putem u selo Glavinu. A u samom Imotskom jedan opštinski pandur pucao je za njim četiri puta iz revolvera, svakako ne da uveliča „paradu” nego da mu uzme goli život, ono što ni nekadašnjim austrijskim policijskim režimima nije uspelo. Događaj koliko je poznat u javnosti svedoči da je napad na ovoga uglednog nacionalnog radnika bio organizovan. Nosioci događaja su iz redova seljačke i građanske „zaštite”, koja i u danima narodnog sporazuma i u vremenima kakva su nastala posle sporazuma funkcioniše kao samostalan policajni organ, uporedo sa državnom vlašću ali mimo nje, u svim srezovima koji su pripali banovini Hrvatskoj, kao i u nekim srezovima koji ne pripadaju toj banovini.

Serija napada uperenih protivu bezbednosti izvesnih lica, koji su napadi izvršeni u raznim krajevima a za nepunih pet meseci, svedoči da se cela ova akcija vodi po izvesnom planu, a u taj plan, … ušli su i prvi naši ljudi, nacionalni radnici, kova jednog Čede Milića, iako on ne predstavlja nikakvog partijskog i političkog neprijatelja ili protivnika seljačke zaštite, pošto se uopšte ne bavi partijskom politikom. …. Slučaj g. Čede Milića, narodnog prvaka iz Hercegovine, vrlo je karakterističan za vreme u kome živimo. On nedvoumno svedoči da položaj Srba u krajevima koji su potpali pod bansku vlast nije onako ružičast, kako žele da ga prikažu oni, čija je težnja da što više Srba potpadne pod tu vlast. Jer, kad jedna zaštitnička rulja može da napadne Čedu Milića, jednog narodnog prvaka, šta će se dogoditi onima koji nisu toliko poznati i nemaju taj glas i taj ugled ?” (12)

U „Sokolskom Glasniku” je preneto 1941. : „Pišu nam iz Jajca : Nedavno je izveden napad na naš sokolski dom, pa je novopodignuta ograda oko doma na više mesta provaljena. Stvar je prijavljena policiji i krivci su pronađeni. Zovu se Ivica Franić, Anto Franko i Drago Ladan. Utvrđeno je da su pre toga pevali u nekoj kafani izazivačke pesme uperene protiv Jugoslovena, a zatim su počinili pomenuto delo. Krivci su ipak kažnjeni.” (13)

Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolskom organizacijom. Usledila su otpuštanja, premeštanja članova sokolskih društava i napadi na sokolske domove. Burne reakcije u štampi izazvali su paljenje sokolskog doma u Betini i napad na Čedu Milića, starešinu Sokolske župe Mostar, u Imotskom. Srpska i hrvatska štampa pisale su o napadima. Nasuprot većini hrvatskih listova koji su ignorisali paljenje doma u Betini, frankovački “Hrvatski narod” objavio je hvalospev zbog demoliranja doma u Betini. Štampa HSS podržavala je napad na Čedu Milića. Isticala je da Hrvati Imotskog, omladina i revoltirani građani nisu mogli da trpe posetu Čede Milića Imotskom. Pojedini hrvatski listovi optužili su sokole da su oni izazvali incidente. „Sokolski glasnik“ ukazivao je na zulukafersko likovanje “Hrvatskog naroda” i „Hrvatskog Glasnika”.

Srpski i sokolski listovi konstatovali su da su frankovački elementi koristili Zaštitu za napade na protivnike. Sokolska štampa nastojala je da preko javnosti u Jugoslaviji izvrši pritisak na banske vlasti. Njihov pokušaj da podstaknu javnost da izvrši pritisak na vlasti banovine Hrvatske pokazao se kao iluzija. Sokoli Beograda i Zemuna solidarisali su se sa sokolskim društvima u Banovini Hrvatskoj. Časopis „Narodna Odbrana” naglasio je opasnost za Srbe od takvih organizovanih napada. Frankovci u Zaštiti nastavili su svoje napade tokom Aprilskog rata 1941. Napadi Zaštite na sokole u Banovini Hrvatskoj bili su uvod u stradanje Srba i pripadnika sokolskog pokreta u ustaškim logorima u NDH.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :
1. „Napadaji na Sokole se množe!”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 20 oktobar 1939, br. 42, str. 3; „Čitajući novine …”,„Sokolski glasnik“, Beograd, 27 oktobar 1939, br. 43, str. 5;

2. „Čitajući novine …”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 27 oktobar 1939, br. 43, str. 5;

3. „Glorifikacija zločinstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 novembar 1939, br. 46, str. 1;

4. Bran. Slijepčević, „Vanredna Glavna Skupština SSKJ.”, „Bratstvo”, Osijek, 15 oktobra 1939, br. 10, str. 194, 195; „Sokolstvo u radu i borbi”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 6 oktobar 1939, br. 40, str. 3;

5. „Iz sokolskog društva Gospić”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 3 novembar 1939, br. 44, str. 5;

6. „Kratke vesti iz našeg Sokolstva”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 29 decembar 1939, br. 52, str. 2;

7. M.G.S. „Više se ne može ćutati ni trpiti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, str.57-59;

8. „Čeda Milić znači provokaciju g. 1940 -jednako kao g. 1914!”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 1;

9. „Ko su izazivači”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;

10. „Savez Sokola K.J. O napadu na brata Čedu Milića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;

11. „Rezolucija“, „Oko sokolovo“, Beograd, 15. maj 1940, br.5-6, str. 73;

12. „Slučaj Čede Milića”, „Narodna Odbrana”, Beograd, 2 mart 1940, br. 9, str. 129, 130;

13. „Oštećenje Sok. Doma u Jajcu”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 31 januar 1941, br. 5, str. 2;

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA