Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Прво масовно стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Тог дана Немци су извели на стрељање две групе цивила.
Сви ухапшеници одведени су у двориште касарне Трећег артиљеријског пука и тамо претресани и одузете су им све личне ствари. Немци су стрељали прво групу од 66 особа, у којој је било највише Јевреја, а потом и групу од 53 особе из затвора, у којој је било талаца и предратних робијаша. Немачке оружане снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске националности. Тако је почело.
Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 7 часа ујутру. Прву групу људи одвели су до Сушичког потока где их је чекала група од 30 до 50 Немаца. Цивиле су поређали у четири реда, а у сваком је било по 50 људи. Након стрељања Немци су пиштољем убијали оне који су остали рањени. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на губилиште. До 2 часа по подне завршено је стрељање. Ликвидирали су 2.272 особе док су 29 лица преживела стрељање. Међу стрељаним је било 217 малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134 малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном ромске националности. Немачка команда је намерно изабрала за стрељање благе падине поред Ердоглијског и Сушичког потока. Благе падине су војницима пружале добар поглед на све војнике које су стрељали, и они нису могли неопажено да побегну. Неке групе су стављали на брежуљак, а они стајали у подножју, друге су пак стајале поред потока, а војници на узвишењу. Војници су стајали у два реда: један ред је стајао, а други клечао. Било је покушаја бекства, многи су проналажени мртви стотинак метара од својих група, а неколицини је успело да се спасе бекством, јер војници нису имали превише времена да их гоне, јер су им стално стизале нове групе.
Марисав Петровић наводи да су они покушали спасити што више људи:
„Добровољци су се тога дана морали понизити пред окупатором много, само да би што више спасли. Мислим да је бар 70 њих украдено из група одређених за стрељање и за толико да се смањи број од 2.300. Морамо истаћи и то да су нам неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир. Подофицир је био професор и знао је нешто српски и служио као тумач. Нарочито нам је помогао у извлачењу ђака.”
Интересантна је и његова изјава да нису могли спасити оне ђаке који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци”. Међутим, Петровић признаје да су они у замену за Србе ухватили 200 Рома и предали их Немцима. Једна група добровољаца под вођством Момчила Здравковића званог Изрило преузела је задатак да покупе све Роме у граду. Такође, Петровић је ову трагедију искористио и да се обрачуна са политичким неистомишљеницима. Тако је познат случај попа Андре Божића из Бадњевца једног од оснивача равногорског покрета у Шумадијском огругу. По њега су, 19. октобра, блиндираним возом који је свакодневно саобраћао на линији Лапово – Крагујевац дошли припадници Љотићевих добровољаца, на лични захтев Марисава Петровића. Затворили су га у школи „Краљ Петар” у Крагујевцу, а стрељан је у првој групи 21. октобра у 8 часова. Забележен је њихов разговор у школи: „Видиш бре, попе Андро, рече му Марисав, да ти од мене зависи живот? Ако ме је воља, ти ћеш бити стрељан, а ако је мени воља, бићеш пуштен”! Поп Андра му одговори: „Вала Марисаве, кад мој живот зависи од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим твојом милошћу.” Данас у музеју је изложена његова опроштајна порука на којој пише да је страдао невин.
Нада Наумовић: Цане, шта ћеш са овима?!
Док је хапшење трајало Марисав Петровић је са пиштољем у руци ушао у општину, ухапсио службенике и поставио своје људе. У општини су, поред осталих ухапсили и адвоката Драгољуба Миловановића Бену. Љотићевци су ухапсили и капетана Божидара Васикића, командира жандармеријске чете у Крагујевцу. Добровољци су ухапсили и Наду Наумовић студенткињу медицине и члана КПЈ. Патрола љотићеваца је око 11 сати прошла градом и купила оне мушкарце који су избегли први талас рације немачких војника. Из суседства су повели Александра – Цанета Матејића који је како би избегао стрељање пристао да приступи добровољцима). Када је та група пролазила поред пекаре, Нада је узвикнула: „Цане, шта ћеш са овима, боље да те убију Немци него они.” Љотићевци су је зграбили и са осталима отерали у школу „Краљ Петар” где је био њихов штаб, а уједно и затвор. Укупно су похапсили око 100 Срба које су затворени у школу, а касније и стрељани.
Никада утврђен тачан број жртава
Са друге стране, након Другог светског рата је усвојено да је на стрељање одведено 10.000 људи, а да је стрељано укупно 7.000. У комунстичком часопису „Борба” у броју 14 од 15. новембра 1941 о самом стрељању пише:
„Сав тај народ је довођен у логор опкољен бодљикавом жицом. Ту су их чували Немци и недињевци. Стрељање је вршено по групама од по 50-60 људи на пет места у граду. Немци и недићевци заједнички су изводили људе до губилишта, ту су им наређивали да клекну, а затим би их косили митраљезом. У тој гужви успело је да побегне неколико људи, од којих је већи број рањен. Многи од њих су издахнули у суседним селима – Дреновцу, Дивостину, Барама…”
Немачке оружане снаге су 19., 20. и 21. октобра 1941., године у Крагујевцу и три оближња села, Грошница, Маршић и Илићево, извршиле ратни злочин стрељавши 2.803 грађанина.
Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов командант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Командант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.
Преостали број Срба после подневним часовима је пуштен кућама, док је један број талацх око 300 је задржан за таоце, а око 200 људи које су издвојили, после 5-6 дана вршили су сахрањивање људи. наредбом генерала Бемеа било је забрањено да се обележавају гробови стрељаних. У првој ноћи након стрељања родбина која је кришом тражила своје најближе и претурала по телима, пронашла је четворицу који су преживели стрељање. По сведочанствима, крв је из гробова избијала и сливала се у поток, јер су плитко сахрањивани.
Немци су, 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300. Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села тако да испада да су премашили број стрељаних особа у знак одмазде за чак 500 лица. Највероватније да су Немци желели да стрељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан пример строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унеле осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиривања побуне у Шумадији.
Чињеница је да су у Србији били смештени војници Вермахта трећег позива и да су то углавном били породични људи који су мобилисани и стављени у функцију рата. Команданти два батаљона који су извршили стрељање ђака су били просветни радници. Мајор Паул Кениг је био професор теологије протестанске цркве, а капетан Фриц Фидлер директор Високе школе Техничких наука у Аустрији. Поставља се питање шта се десило тим људима који су у цивилу били професори, а овде постали злочинци и убијали чак и децу. Према неким подацима, цео батаљон који је извршио стрељање послат је на одмор због психичких поремећаја који су настали због учешћа у злочину.
Антрфиле:
Све до почетка 21. века владало је мишљење да је у Крагујевцу страдало 7000 цивила. Тај број први је записао на дан трагедије крагујевачки прота Драгослав Величковић. Начелник Дунавске бановине је неколико дана након злочина посетио град и у извештају влади Милана Недића говори да Немци не говоре истину када кажу да су стрељали 2300 и да је убијено од 7100 до 7300 људи.
„Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године пише да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. Исте новине од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу у коме кажу да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена, а да је укупно ухапшено око 10.000 људи. Број од 7000 прихватили су и комунисти. Неки четнички извори говоре да је стрељано чак 12000 људи, што је невероватно, јер би то значило да су стрељани сви одрасли мушкарци у граду. После рата на суђењу у Нирнбергу сведочио је Живојин Јовановић, један од оних који су преживели стрељање, како је убијено такође 7.000 људи. У записима са суђења стоји да је он тај број засновао на црним барјацима и броју панаија које су дан после стрељана донете у цркву. Међутим то је први и субјективан утисак који говори да је злочин био страшан. Подаци немачке команде помињу број од 2.300 убијених. Мајор Паул Кениг који је руководио одмаздом у свом извештају од 27. октобра такође помиње исти број. Након ослобођења Крагујевца 21. октобра 1944. године формирана је државна комисија за истраживање злочина окупатора, која је радила све до маја 1945. године. Они у свом извештају наводе да је у Крагујевцу убијено 2324 лица, без околних села. Тај податак се појавио и на суђењу у Нирнбергу. Не зна се тачно када је цифра од 7000 постала званична.
Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број” из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу. Он у књизи покушава да одговори на питање зашто су Немци стрељали више него што су планирали. За 10 убијених и 26 рањених требало је да буде стрељани 2300, а убијено је 500 више. Станиша Бркић је у разговору за дневни лист Политика рекао:
„У немачким извештајима каже се да је било и покушаја бекства заробљених, да су неке групе успеле да се извуку и да је у том метежу дошло и до погибије војника. У једном извештају стоји да је погинуло неколико немачких војника, а у другом да је живот изгубило двоје. То је, према подацима до којих сам дошао, могло изазвати бес код капетана Фрица Фидлера, који је руководио стрељањем у селима Маршић и Илићево. Не могу да тврдим да је због тога убијено више људи него што је предвиђено, али ово је логична претпоставка”
Франц Беме се суочио за оптужницом за масакр у Крагујевцу, међу оптужницом за друге ратне злочине. Након што је заробљен у Норвешкој, изведен је на Талачко суђење, у склопу Накднадних нирнбершких суђења, и оптужен је за ратне злочине у Србији током 1941. Када се чинило да је његово изручење Југославији било неизбежно, Беме је извршио самоубиство скочивши са трећег спрата затвора у ком је био држан.
Командант 724. пука 704. пешадијске дивизије, генерал Адалберт Лончар је 1947. осуђен на смрт пред Војним судом у Београду.
21. октобар – Дан сећања на Крагујевачки масакр
Прва комеморација у Шумарицама у знак сећања на овај догађај одржана је 1953. године. Током комеморације интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део се састојао у избору прозних и поетских текстова, у наступу драмских уметника као и учешћу познатих хорова и оркестара. Од 1964. године програм је почео стално да се одржава са почетком у 11 часова код Споменика стрељаним ђацима и професорима и трајао 45 минута. Од 1971. године формирао се савет „Велики школски час” који бира писца који ће писати посму за извођење. Први аутор песме „Црни Дан” која је изведена 1971. био је Душко Радовић, редитељ Здравко Шотра, а композитор Константин Бабић. Од 1991. године уводи се парастос који служи еписком Шумадијске епархије. Од 1991. до данас учествовало је више од 50.000 учесника, а програму присуствује више од 1.000 људи, највиши државни функционери, председник, премијер и министри, као и амбасадори многих држава Европе који полажу венце на гробницу стрељаних ђака и професора. Радио-телевизија Србије директно преноси манифестацију коју прати преко милион гледалаца.
У Србији се 21. октобар обележава као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Први пут је на овај начин обележен 21. октобра 2012. године.
Од 1975. године се изводе Камерне свечаности музичке уметности – „Октобру хододарје” (ОКТОХ). у сали прве крагујевачке гимназије одакле су изведени ђаци и професори на стрељање, млади музички уметници из земље и света изводе дела класика у знак сећања на страљене грађане. До сада је учествовало око З.000 уметника, међу којима је више од половине младих. Одржано је око 200 концерата, у просеку шест концерата годишње, а њих је посетило 28.000 људи.
Доста су свету једне Шумарице је традиционална манифестација која се одржава у холу музеја. На њима се бирају литерални и ликовни радови ученика основних и средњих школа из земље и окружења, а за теме се узимају стихови познатих песника са наглашеним етичким порукама. Око 1500 радова из 80 школа годишње стигне на манифестацију.
Сваког 20. октобра у знак сећања на задњу ноћ грађана Крагујевца пробдевену пред стрељање одржава се Бдење. Оно представља мултимедијални програм која се одржавају у Музеју од 2006. године. Програм је следећи: књижевно вече, промоција књиге песама која ће бити изведена на „Великом школском часу”, изложбе, музички концерти и филмске пројекције.
Аутор: Слободан Стаменчић
Извор: ritamgrada.rs
Везане вијести:
Шумарицe сведоче о великом страдању
Бедеда немачког свештеника: Срби су, дакле, миловали децу …
Њемци стријељали 2.190 Срба 1941. године
Сто цивила за једног Њемца – у којег пуца чудак обијесни …
One Response
Интересантна је чињеница да се број убијених Срба смањује на свим стратиштима првог и другог светског рата, од када су НАТО плаћеници доса доведени на власт у Србији.