RATKO DMITROVIĆ: Unučići Steve Krajačića, u „srpskim“ Novostima

Decenijama kod velikog broja Srba,  uključujući visokobrazovane, kojima se razumno, zrelo nacionalno opredeljenje ne može osporiti, živi simpatija za „momke iz splitskog nedeljnika Feral Tribjun“.

Izvor: Intermagazin ;

Autor: Ratko Dmitrović , 02. maj 2020.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Oni su bili na strani Srba kad drugi nisu; oni su najglasnije napadali HDZ i Tuđmana; oni su prvi javno i glasno progovorili o zločinima nad Srbima u Hrvatskoj; oni su izvrgavali ruglu svaku obnovu ustaštva…itd.

Da li su ove ocene tačne? Da, osim jedne; Feral nikada nije bio na strani Srba.

Znam, ovo zvuči čudno, čak nelogično, posebno ako potvrdim da se slažem s ostalim konstatacijama.  U objašnjenju odlazim korak dalje i tvrdim;  oni koji su pokrenuli i uređivali Feral – Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić – ne samo da nikada nisu bili na strani Srba, oni sve vreme drže i brane liniju antirsbizma, prisutnu kod hrvatskih komunista čiju kolonu su davno oformili i predvodili, Ivan Stevo Krajačić i Andrija Hebrang.

Feral je, još u predratno vreme, kad se pojavljivao kao humoristički dodatak splitskog dnevnog lista „Slobodna Dalmacija“, svoju uređivačku politiku zasnivao na brutalnoj, često primitivnoj kritici političkog angažmana jednog dela članova „Srpske akademija nauka i umetnosti“ (Ćosić, Bećković, Isaković, Krestić, Medaković, Tadić…)  srpskih  pisaca; Crnčević, Kapor, Rakitić, Drašković, Komnenić… a ustavnu promenu koju je Srbija, na čelu s Miloševićem, izvela kako bi Kosmetu i Vojvodini oduzela pravo ucene Beograda, snagu veta na sve odluke donete u Skupštini Srbije, feralovci su označili kao početak rušenja Jugoslavije.

Napadali su i ruglu izvrgavali Srpsku pravoslavnu crkvu, što je, budimo iskreni, za antiklerike normalno, ali nije bilo normalno da su istovremeno, par godina pre rata, napadali i Jugoslovensku narodnu armiju, optužujući je da služi interesima Srbije, Miloševića, velikosrpskog koncepta…

Koliko je takav stav bio neutemeljen, zlonameran svakako, potvrdili su kasniji događaji i ponašanje JNA, pre svega njenih nauticajnijih generala, Kadijevića i Adžića, koje su u Hrvatskoj doživljavali kao Srbe a oni su to bili samo poreklom. Doduše Kadijević ni to; on je bio polutan, rođen u Hrvatskoj (Imotski) od oca Srbina i majke Hrvatice.

Prvu veliku satanizaciju Srba i Srbije, krajem 80-ih, skupa sa zagrebačkim nedeljnikom „Danas“, izvršili su urednici Feral Tribjuna.

Nema nikakve sumnje da feralova trojka, Dežulović, Ivančić i Lucić (ovaj poslednji preminuo je  u januaru 2018. godine)  pripada tzv. hrvatskoj levici. Oni su suverenisti, državotvorni Hrvati, titoisti, protivnici ustaštva a time i HDZ-a, stranke koja je, osvajanjem vlasti u Hrvatskoj, nakon raspada SFRJ, gradila novu hrvatsku državu na endehazijskim temeljima. Feralovci nisu imali ništa protiv samostalne, međunarodno priznate Hrvatske, ali im se nije sviđalo da ta Hrvatska bude ustaška.

To je jasno i tu nema nikakve dileme, ali…baš tu dolazimo do objašnjenja gore spomenute nelogičnosti.

Dakle, ako su Ivančić, Dežulović i Lucić bili takvi, a jesu, zašto su onda govorili o stradanjima Srba u Hrvatskoj? Vrlo jednostavno; zato što im je to bio jedini način da se argumentovano bore protiv HDZ-a.

Ta nova Hrvatska (HDZ) temeljila je svoje postojanje, slično kao i Pavelićeva država, na mržnji prema Srbima, kao „nosiocima jugoslovenstva i hegemonizma“, stavila ih je u poziciju građana drugog reda, oduzela im pravo na ćirilicu, opet kao Pavelić, otpuštala s posla, palila im kuće i lokale i na kraju, fizički likvidirala, gde god je za to postojao smanjeni rizik, kao u slučaju Merčepa, Glavaša i sličnih.

Bez spominjanja terora nad Srbima, Feral nije mogao da vodi borbu protiv HDZ-a. Bez spektra tih činjenica, oni nisu imali ni jedan argument protiv HDZ-a. Mogli su, i jesu, da im spočitavaju manjak demokratije i lopovsku privatizaciju, ali koga je to u ono ratno veme interesovalo.

I još nešto; sve to vreme, od dodatka u „Slobodnoj Dalmaciji“ do pretvaranja u posebno izdanje, 1993. godine, „Feral Tribjun“  je sve Srbe, u Hrvatskoj, politički angažovane  i stranački organoizovane (SDS, JSDS,SPH-PJO), one koji su bili protiv HDZ-a, tretirao kao militantne elemente, bandite, pobunjenike, Miloševićeve marionete, divljake, budale…ne dozvoljavajući pravo Srbima u Hrvatskoj da se politički organizuju na nacionalnoj osnovi. Čak ni onima, kao što je nesretni Milan Đukić, koji su nameravali da baštine politiku Svetozara Pribićevića.

Feral nije mogao ni da zamisli srpsku politiku u Hrvatskoj. Srbe je gurao u Račanovo krilo, posebno nakon što je Račan, u maju 1990. godine, srpske glasove iz prvog kruga izbora odneo na sto Franje Tuđmana, uz zdravicu za novu hrvatsku državu. Nakon rata, sve do prestanka izlaženja, Feral ne menja svoj odnos prema Srbima u Hrvatskoj; oni su tu, ne treba ih ubijati, ali treba voditi računa da ne umiru od gladi i valja, inostranstva radi, održavati njihova groblja, bar tamo gde su bili ogromna većina.

Vreme i okolnosti sahranili su splitski Feral Tribjun a spomenuta trojka pisaniju nastavlja po listovima, portalima bivše Jugoslavije, čija se uređivačka politika temelji na postavkama: Srbija je izazvala rat; SANU je zločinačka organizacija; Srpska pravoslavna crkva je militantna, velikosrpska organizacija; Srbija je izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu; Srbi su u Srebrenici izvršili genocid; Srbija je i danas javeći faktor nestabilnosti na Balkanu….Ima toga još, sve crnje od crnjeg.

Privezujući vazda osedlanog konja, za tarabe medija od Rijeke, Splita i Zagreba, preko Sarajeva, Beograda, do Podgorice i Prištine, Dežulović i Ivančić modeliraju svoj antisrbizam  po slikama vremena koja prolaze. Ima tu raznih doskočica i sprdnji na račun hrvatskih ministara, živog ustaštva, miloitantnog islama, ali negde nema generalizacije osim kada su Srbi u pitanju; njihova država Srbija, uvek je problematuična, opasna za druge, a njihova crkva (SPC) samo je mantija ispod koje proviruju četnici s kamom u zubima.

I jedan i drugi, Boro i Viktor, orgazmiraju ovih dana na događanjima u Crnoj Gori i Srbiji, nekontrolisno, sladostrasno udaraju u želudac i pedalj ispod pupka, svde tražeći reči i asocijacije kojima bi jasno dali do znanja kako zlo i dalje živi u Beogradu (čuju li se redovno sa Hadžihafizbegovićem) nastanjeno pod kupolama Skupštine Srbije i Patrijaršije. Ništa novo, skoro da ne zaslužuje pažnju da nije jedne platforme koja raznosi taj antisrbizam. A platforma je srpska, doduše uslovno rečeno, ali jeste srpska.

U pitanju je tjednik (nedeljnik) „Novosti“, glasilo Srpskog narodnog vijeća, iz Zagreba. Za neupućene, to je medij Srba iz Hrvatske, tako ga krste, finansiran od strane Vlade Hrvatske. Dežulović i Ivančić u “Novostima“ imaju stalni angažman (kolumne) a osim njih tu je još nekoliko bivših novinara Ferala. Ustvari, „Novosti“ su neka vrsta reinkarnacije splitskog pokojnika. Koliko podmukle, stare, duboke mržnje, neuspešno zamotane u tobož kritiku aktuelnosti oko korona virusa, leži u poslednjem sočinjeniju Borisa Dežulovića, osvedočite se sami, „KRATKA ISTORIJA SRPSKOG POSTREALIZMA“ , uz napomenu da je u tekstu Novak Đoković dobio epitet „dokona budala“.

Da li je ovaj tekst- moj, ne Dežulovićev- nastao s ciljem da se objasni, razveje srpska zabluda iz prve rečenice? Delimično. Sve ovo je i da bi smo se zapitali zbog čega „Novosti“, kao srpsko glasilo, koliko god ovo čudno zvučalo, učestvuju u dohrani i stalnom održavanju antisrbizma?

Iz kojih pobuda? Dobijaju novac od Vlade Hrvatske? Tačno, ali to, bar meni, nije objašnjenje.

Ovakvim tekstovima i ovakvim Novostima, koje nikada do sada nisu objavile ni jedan pozitivan tekst o Srbiji, Milorad Pupovac, prvi čovek Srba u Hrvatskoj, dovodi sebe u težak položaj (Srbe da ne spominjem) dajući  ustaškim elementima da mu na kritiku svake iskazane mržnje prema Srbiji i Srbima, gurnu pod nos njegov, Pupovčev list, s tekstovima Dežulovića, Ivančića i ostalih, uz napomenu: Pa, vi sami pišete sve najgore o Srbiji i Srbima. Mi samo razrađujemo vaše ocene i mišljenja.

Kako god objašnjavali stav i poziciju „Novosti“, jedno je jasno; da bude što biti ne može, da odnekud na ovaj svet bane, Ivan Stevo Krajačić, bio bi ponosan na uređivačku politiku „Novosti“.