Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Dinara po sredini mene. Raspolutila me. Raspolućena sam Dinarom. Ja sa dva njena lica. Kamen i šuma. Rumena ruja i Suncem sasušena tanka trava. Jedno mi lice bosansko, drugo ličko, podvelebitsko. Koje je lice više moje i čija sam više ja? Ja lička i bosanska kći. Čija sam više?
Piše: Cvijeta Radić
Pod Dinarom se polje pružilo. Zelenilo žutim klasom presečeno ogleda se u plavetnilu od lakih krila plavih ptica ponad Troglava.
A u tom polju moji. Kao na straži večnoj pod mramorom na obe strane polja. Nema nam kuća da u njima vatra zaplamti, nema ni ovce da zableji, ni psa da zalaje, ni konja da zarže…
Ako!
Ali nema ni dede da čibuk pusti, ni strica da kosu zatravnu oštri, ni babe sa pletaćim iglama u staračkim, žilavim rukama, ni neveste sa vedrim licem i vedricom mleka, ni brata da kolo zaigra, ni seje da pesmu povede…
Ni dece! Ni plača novorođenog, ni guguta prvih reči, ni smeha čistog, detinjeg, ni radosti bezgrešne… Ej, nikoga ni na jednoj strani polja. A bilo ih čudo, pljeva i mrav. Nekad. To je bilo nekad…
Kao da počinjem priču, neku bajku o davnom vremenu. A bila je java i istina jeziva i strašna kad je osvanuo onaj dan. Letnji. Julski. Bez crnih oblaka, bez munja i gromova, a crn kao krilo gavrana. Crn da crnji ne može biti jer crnje ne postoji. Crnilo ih sve poklopilo. Od tada su kao mrtva straža što mramorkom muči. Čuvari naših imanja. A naše imanje su grobovi predaka i istina. Istina, kako smo bili i kako više nismo tamo, sem njih, mrtvih stražara ućutkanih.
Nije ostao niko ni da nam prenese sećanja i ona ne mogu ući u popisni list naših imanja. Mogu samo zamišljene slike i maštom iscrtana lica i naša čežnja i žal i seta i pominjanje u molitvama.
Kako u jednom danu toliki ljudi da nestanu? Pitajte Dinaru. Ona je svedok. Večni. Njene jame znaju. I njene staze znaju. One staze kojima su ih vodili do jama u koje su ih gurali. Žive! Znaju i livade poddinarske. I tu su ih bacali. Svuda. U jame, vrtače, škrape, kanale, rupe… Samo da nestanu. Pokopaj šljunkom, zali krečom, potrpaj zemljom. Tako su postali i ostali nemi stražari.
Što ih, Dinaro, nisi sakrila? Oni su tvoja deca bili. U tebi su svaki grm znali. Rukom ti ljeske dodirivali, na krive bukve se pentrali, rosom sa tvog lista se umivali… Da si ih bar zakrilila. Ili da si se taj dan nakašljala, onako sitno, starački, možda bi protresla neljude da u strahu pred tobom od zlog nauma odustanu. Da nisi pridremala na toplom danu? Nisi. Krik i lelek i jauk njihov ti nije dao.
A možda si i ti od bola zanemela? Ili je i tvoja snaga bila slaba pred toliko zlim naumom…? I polje pod tobom ostalo je nemo, ni udovica nije ostala da ožali. Niko da ih ožali. Možda samo kukavica, ako i ona nije zamukla. Ima li većeg zla kad za mrtvim neka ko da zaplače i maramu razveže?
Ali kad nisi onda, a oni su ti ipak ostali verni, sada spoji majku sa kćerkom, oca sa sinom, babu sa unukom… da ne leže sami i rasuti pod tvojim stenjem. Od jare ih zakloni svojom debelom senkom, i napi ih vodom bistrom da ih žeđ ne mori, i ispiraj im rane duboke i krvave i povijaj ih tankom ljutom travom na ljutu ranu što se stavlja i privi po njoj topli proletnji list. Ti jedina to možeš onoj tvojoj prestrašenoj deci od čijeg krika su ti se pleća gurila onog davnog letnjeg dana.
I sa one druge dinarske strane ima jedno moje polje. Pod Velebitom. Ličko. Medačko. Široko. Vekovima mu u zagrljaj utiču i iz zagraljaja ističu Lika i njena družbenica Jadova. Po njemu raspletne kose Lisine, Stražbenice, Riđana i Paleža. Palež, kao da je imenom zvao da po njemu pale. Nad tim poljem, u dubini naručja Velebita, Jadovno. Jadova i Jadovno po jadu nazvani, jad doživeli i jadu svedokom bili.
I u tom polju, Medačkom, ima jedno moje selo bez nas. Razišli se. Milom, silom, Božijom voljom… I u našu ličku imovnu knjigu upisani su istina i krstovi nad predačkim grobovima. U ovoj knjizi ima i red više u kome su upisna sećanja i davne priče o starim vremenima i ljudima…
I u tom polju, istog onog davnog, krvavog leta i tamo su nas klali i u jame bacali, kuće nam palili i nas u kućama i sa kućama.
Nas, Srbe!
Orio se krik, a spasitelj nije čuo. Radost u očima zamenio je kameni užas, a nije imao ko da vidi. Lica usahle radosti nije imao ko da pomiluje. Cestom od Gerihta do Velebita danima su se cedile duge kolone Srba-zatočenika i mučenika sa teškom krivicom preuzetom na rođenju. Toj krivici nema oprosta. Velebit je svemu nemi svedok. Svaka jama njegova postala je naša grobnica i to je ostala do danas.
A nije Velebit bio zaštitnik. Nije tada raširio grane da skrije mučenike i tamom da se baci na neljude. Svojim granama nije spleo noge krvnika, niti im ruke vezao vitkim mladicama. A oni, krvnici, kao da nisu nikad prestali. Kao da su se samo pritajali dok ponovo nisu kame naoštrili i potegli i sve ponovili ti isti ljudi-neljudi, a onda nas i „Olujom“ razgonili…
A, opet, nije svako naše selo danas pusto. Čuje se zvuk mešalice, motorke, kosilice, zalaje ćeno, radost donosi svako raskrčeno kućište i svaka obnovljena kuća… Velebit sve zna i pamti i još uvek očinski grli one koje su mu u nedra gurali. Kao tužni domaćin sada i nas dočekuje da sveću zapalimo i pokoj dušama njihovim ispevamo.
I kojoj strani Dinare više pripadam?
Nema odgonetke. A nema ni zagonetke. Obema postavljam ista pitanja. Što ih ne zaštiti? Obema ista opravdanja tražim, da od zlog ljudskog gada zaštite nema. Obe mi utisnule dubok ožiljak, a opet obema dolazim i radujem se još izdaleka što ću ih ponovo zagrliti pogledom i sećanjem na one moje u dva polja i tri sela.
U tapiju kćeri naslednice upisane su dve planine stamenih stena, dva polja zelena, tri sela bez nas, šest grobalja sa nama, žal, tužna naša istina, suza neisplakana, četiri zakorovljena kućišta, četiri ikone sa četiri slavske sveće i jedna radost što takva, njihova postojim da o njima govorim i pišem.
Ne mogu se moja duša, ni moja suza, ni moja misao na pretke podeliti na dvoje. Jedna sam ja sa dva lica Dinare i oni, svi moji, sa obe njene strane sjedinjeni su tu u krvi koju su izmešali u mojim žilama.
Od istog autora:
