Ранко Раделић: SUMMA CUM LAUDE за самовољну и виртуелну рефлексију стварности

Оно што Александру Корбу служи као лабави алиби за порицање геноцида, за нас је уствари драгоцјена дијагноза, упозорење, па и својеврсни мотивациони фактор за стварање свеобухватне националне стратегије. Подразумијева се, ако буде политичке воље и довољно усправних за такав подухват.

Текст SUMMA CUM LAUDE је извод, поглавље од 273.-291. странице из књиге „Фрагменти“ /Раделић, Ранко, ФРАГМЕНТИ – Избор текстова и излагања 2011. – 2020.,1. издање, Библиотека Задужбина, књига 10, Завичајно удружење “Билогора“, Београд, 2020.(7528), 400 стр./ која се бави етнологијом, културом и историјом источне Билогоре, са акцентом на страдању Билогораца у 20. вијеку. Књигу у pdf формату можете преузети на овом линку.

Са мало вјештине у баратању интернет претраживачима може се сазнати и са ким се све љубависала комшијина прабаба, под условом да је то неко примјетио и забиљежио. Такви садржаји су трајнији и од књига и од држава, а биће, по свој прилици, трајнији и од цивилизација. Знање се сели у дигиталну форму и оно што се не нађе на интернету, као да није ни постојало.

Ако на гуглу латиницом укуцате Ceca, добићете за 0,55 сек. око 36.900.000  резултата, за одредницу Bilogora Srbi свега 27.700, а за испис ћирилицом још и мање, свега 7.200 за 0,49“. Све нам то говори да су Срби ријетка појава у Билогори, али и да се релативно лако може доћи до знања која су о њима овдје похрањена. Тако је тзв. „напредна претрага“ од почетних 4.940 резултата за одредницу Grubišno Polje april 1941 убрзо довела до одговора на упит, овај пут на њемачком језику:

Am 24. April 1941 begab sich der Chef des UNS, Eugen Kvaternik mit einem Trupp aus etwa 30 ehemaligen Emigranten nach Slawonien. Im Ort Grubišno Polje wurde die Gruppe durch örtliche Ustaša-Mitglieder verstärkt (s. Karte 10). Die integrierte Einheit nahm nun eine Verhaftungsaktion gegen die serbische Bevölkerung der Gegend vor. Allein in Grubišno Polje wurden rund 500 Männer in einer Schule interniert. Die Behandlung der Gefangenen war extrem brutal. Augenzeugen zufolge verkündete Kvaterniks Stellvertreter, Ivica Šarić, den Gefangenen, dass „Četnici― künftig keinen Platz mehr in Kroatien hätten. Die Mehrzahl der in der Region gemachten Gefangenen wurde in das im Gebäude einer Getreidemühle eröffnete Gefangenenlager Danica verbracht. Nur in Ausnahmefällen wurden die Gefangenen umgebracht.

Већ је прве секунде на основу броја 500 Männer било јасно да је аутор негдје погријешио и навео 24. умјесто 26. априла:

24. априла 1941. године шеф УНС-а Еуген Кватерник отишао је у Славонију са групом од око 30 бивших емиграната. У Грубишном Пољу су групу ојачали локални припадници усташа (в. мапу 10). Интегрисана јединица је употребљена против српског становништва на том подручју. Само у школи у Грубишном Пољу затворено је /интернирано/ око 500 мушкараца. Поступање са затвореницима било је изузетно брутално. Према изјавама очевидаца, Кватерников заменик Ивица Шарић поручио је затвореницима да „Четницима у будућности више неће бити мјеста у Хрватској“. Већина заробљеника из региона одведени су у логор Даница, који је отворен у млину за жито. Заробљеници су убијени само у изузетним случајевима.

У близини овог пасуса налазила се и поменута мапа чији инсерт доносимо, а која је у документу потписана са – Karte 10: Die im Kapitel behandelten Schauplätze früher Massaker. /Мјеста раних покоља третираних у овом поглављу/

Био је потребан још дио секунде да се по прочитаном пасусу прочита и сам аутор и његов списатељски метод, гдје иде прво ред аљкаво поменуте истине, па покушај алибија за починитеље и на крају лаж у фунцији оправдања самог себе због алибија. У тексту се посредно сугерише да су усташе заробиле четнике, а не одвеле Србе цивиле у свима познатој ноћној рацији од 26. на 27. април 1941. године.

Пасус о Грубишном Пољу налази се од 214-215 странице текста чије заглавље показује да се ради о дисертацији Александера Корба за добијање академског степена доктора филозофије под насловом:¹

У сјенци Другог светског рата. Усташко масовно насиље над Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској 1941–45.

У вријеме писања Корбовог доктората (2010) већ се могло пронаћи десетине референци које су упућивале на чињеницу да су већина од преко 500 ухапшених завршили живот и убијени у Јадовну и на отоку Пагу, те да се „само у изузетним случајевима“ десетак њих спасило. Корб чак наводи двотомни рад Ђуре Затезала из 2007. у прегледу коришћене литературе, иако је готово сигурно да ни корице тог рада није видио, већ тек попис референци у некој тематској библиографији.

Иако је овај билогорски примјер један од најмањих пропуста у раду историчара Корба, научници задужени за вредновање његовог научног рада, професори Јерг Баберовски, Киран Клаус Пател и Михаел Вилт једногласно су му додијелили највишу могућу оцјену summa cum laude /са највећом похвалом/.

Корб је био стипендиран из јеврејских извора² тако да рад са највишом оцјеном на Хумболт Универзитету у Берлину стиже почетком 2011. и до Комисије фондације Аушвиц, која одлучује о награди за најбоље академско остварење у области истраживања нацистичких ратних злочина. Некоме је овдје, изгледа одмах било јасно о чему се ради, па дисертацију шаљу на вјештачење и оцјену професору др Бошку Бојовићу на Универзитет EHESS у Паризу, који је и научни саветник Балканолошког института САНУ. Био је довољан и сегмент тог Извјештаја о читању (Rapport de lecture) датираног са 25. мај 2011, па да доктор Александер Корб не буде увршћен у лауреате престижне награде фондације Аушвиц:

„ … Имајући у виду његов малотранспарентан метод коришћења извора из архива, често их наводећи уз помоћ његових омиљених аутора, са тобожњом критиком извесних извора, колико тенденциозном, толико пристрасном, често погрешном, и нарочито релативизовањем најпроверенијих ужаса, привилегујући уз то минималистичке и противречне процене броја жртава, рад А. Корба не заслужује, по нашем мишљењу, награду Фондације Аушвиц.“ ³

Упркос овој академски елегантној, а ипак разорној критици, Корбов издавач 2013. објављује дисертацију у истоименој књизи на њемачком језику, да би касније она имала италијанско и енглеско издање.⁴

Германоцентричне институције одмах су пожуриле да бројним наградама⁵ придају изузетан значај Корбу најављујући оркестрирано оно што је био и задатак рада, промјена парадигме у оцјени догађаја у 2. с. рату, прво на хрватском, а дугорочно циљано и на њемачком примјеру, о чему се већ  код оцјене дисертације изјаснио отворено проф. Баберовски: „Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.“

Прву озбиљну и свеобухватну критику Корбовог рада износи у јавности Владимир Умељић,⁶ истичући да Корбове радикално нове тезе гласе:

1. у тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“;

2. клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу“ при масoвном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945, тако да је и насилно покатоличавање Срба имало „искључиво секуларни карактер“. Корб, дакле, улази у радикалну колизију с огромном већином свих досадашњих научних радова и њихових закључака.“ ⁷

Корб наводи импозантних 42 странице прегледа коришћених извора и литературе⁸ и 1365 фуснота, што би требало да фасцинира читаоца, иако је јасно да је то физички неизводљиво обрадити до његове животне доби, да огромни дио тог материјала није ни прелистао, те да … on u svojoj knjizi koristi isključivo hrvatske izvore … и … isključivo udžbenike iz Zagreba i Sarajeva … Osnovu njegove „studije“ čine svega nekoliko knjiga.⁹

До сличног закључка долази и Умељић говорећи о Корбу – Он, наиме, одмах одриче зачуђујуће великом делу примарних историјских извора сваку веродостојност и апсолутно их искључује из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45) или „комунистички, јер су састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45), а изјаве преживелих и избеглих српских жртава злочина садрже само „појединачне исказе, који изгледају нефалсификовано“ (стр. 46). … Он исто тако одриче веродостојност и изворну историјску вредност свим сведочанствима немачких нацистичких (и италијанских фашистичких) очевидаца тадашњих догађања, с истим занимљивим образложењем да су дотични једноставно „преузимали информације и податке од српских националиста“ (стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35).¹⁰

На 542. страници поменутог рада, Умељић доноси и једну отрежњујућу дефиницију, мисао која је у разним облицима и фрагментима већ долазила до нас, али ју је аутор тако јасно и недвосмислено формулисао да је она заузела своје мјесто на аксиоматској равни, постајући тако моћно оруђе у тумачењу замагљених историјских догађања, али и лакмус за наизглед бенигне актуелне политичке, дипломатске, па и економске потезе:

„Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и, пре свега, културној традицији Западне и Средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и, пре свега, културној традицији Западне и Средње Европе.“ /Болд РР/

Предраг Лозо, не без разлога, на исту раван посматрања и у својеврсну синергију доводи и друге који се у својим радовима баве Другим св. ратом на подручју бивше Југославије¹¹. Он се тако осврће и на њемачку ауторку Хајке Карге, која за своју дисертацију 2006. везану за 2. свјетски рат и културу памћења у бившој СФРЈ „доноси тезе које се коријене у временима која долазе послије њеног периода истраживања“¹², потпуно занемарује „истраживање ове тематике на савременом научном нивоу у Срба“, те се Лозо с разлогом пита није ли у ауторкином раду „фаворизација једне (хрватске) на штету друге (српске) провенијенције литературе која се да примијетити у овом дјелу проузроковала … озбиљан теоретски недостатак?¹³

Аутор помиње и њемачку нобеловку, књижевницу Херту Милер, познатој по изјави на Међународном сајму књига у Београду, по којој су Срби сами себи нанијели зло 1999. и да је у томе учествовала Српска православна црква. Лозо поставља и питање „да ли су онда ова настојања аутора из Њемачке … помоћна или главна струја негирања геноцида у НДХ, као дио система наметања историјских слика?“¹⁴

Паралеле тих настојања са догађајима из 1991-1995. у Хрватској и улоге Њемачке у њима се саме намећу, те је за очекивати да ће она охрабривати читаву булументу професионалних историчара и научника из других дисциплина, али и аматера и политичких активиста који се данас баве у Хрватској порицањем геноцида у НДХ и њеном рехабилитацијом. О каквим се оквирима и обиму појаве ради, говори нам списак институција из којих ти аутори долазе, а које наводи Лозо у свом раду:

„Хрватских студија Свеучилишта у Загребу, Института за хрватску повијест, Института друштвених знаности ,,Иво Пилар”, Католичкога богословног факултета, Филозофског факултета Дружбе Исусове, Филозофског факултета у Загребу, Хрватскога државног архива, Хрватске академије знаности и умјетности, Друштва хрватских књижевника Матице хрватске, Хрватског друштва књижевника, етаблираних издавачких кућа … „¹⁵

Ако томе додамо … заинтересованост разних институција, појединаца, али и „невладиних“ организација и фондација из Њемачке за пројекте из области културе памћења на Балкану, добијамо смјернице помоћу којих бисмо могли разумјети оквире онога што нас на овим пољима у наредном периоду очекује.“¹⁶

Очито је, како примјећује Никола Живковић у поменутом дјелу „da smo svedoci rasplamsavanja „bitke za istoriju“. Prisustvujemo, naime, njenoj reviziji, i stvaranju uslova za najzloćudniji revanšizam. Zundhausen, Korb i mnogi drugi relativizuju genocide nad Srbima, a opravdavaju ili previđaju i slovenačke i muslimanske i hrvatske i šiptarske i NATO zločine nad nama od 1991. do 1999.“ Багателизујући страдање Срба још од османске окупације и преко Балканских ратова до наовамо, ови пропагандисти „omogućavaju satanizaciju Srba u zapadnim medijima tokom više od poslednje dve decenije. Ruski istoričari to ispravno tumače pisanjem udžbenika istorije „Soroševim novcem“.

Могли бисмо исто тако навести и низ других примјера, од још живих, али историјски дубоко укoријењених антисрпских анимозитета који су имали и своје практичне, трагичне посљедице по српски народ, a са друге стране, имамо и нововјеки густиш невладиних организација свих врста и боја у земљи и иностранству, који у својој агенди имају неке мисије које би да нам на сто различитих начина утјерују осјећај кривице, мијењају писмо, језик и свијест, отимају културу и историју, натурају туђи vau mentalitet и идентитет, а богами и приводе ad hoc судовима.

Сам Корб, иако неодвојив од тих активности, иако у свом раду минимизира број српских жртава, ублажава свирепост терора, запоставља релевантне изворе, на низ мјеста свјесно или из незнања заобилази истину, те, што би рекли Билогорци, „и не зна гдје је све шупаљ“, ипак не даје хрватским институцијама и појединцима довољно повода за рехабилитацију усташтва и НДХ, како су то они изгледа схватили. Тако у интервјуу за загребачки лист, 2018.¹⁷ одговара на питање новинара Бајрушија:

Međutim, u svojoj knjizi iznosite tezu da se u NDH nije radilo o genocidu nad Srbima jer niti jedan dokument ne dokazuje da se radilo o unaprijed smišljenom planu, recimo kakav je postojao u Njemačkoj prema Židovima?

Važno je definirati što znači genocid. Nije uopće sporno da su ustaše pokušali uništiti Srbe koji su živjeli na području NDH, ali, isto tako, nema dokaza kako je postojao master-plan koji je predviđao sustavnu likvidaciju srpskog stanovništva u toj državi. Genocid u sebi sadrži koncept uništenja neke skupine, a ustaše su često, i u vrhu vlasti NDH i na lokalnim razinama, pokolje provodili bez nekog plana.

Стефан Радојковић, сарадник Музеја жртава геноцида Београд, дао је приказ дијела разговора који је вођен са др Александером Корбом /Тада професор на Универзитету Лестер (University of Leicester) и замјеник директора Центра за студије Холокауста и геноцида „Стенли Бартон“ (Stanley Burton Center for Holocaust and Genocide Studies)/.¹⁸

У том разговору, Корб се децидно изјаснио:

„Е сада, поједини критичари из Србије погрешно су протумачили мој приступ термину и закључили да покушавам да порекнем геноцид [над Србима у НДХ], што никада нисам покушавао. Нисам применио појам геноцида на тај случај масовног насиља али сам увек указивао на чињеницу да су усташе покушале уништење српске заједнице у НДХ као групе; дакле, не уништење сваког појединца већ посебне заједнице људи. […]¹⁹

И такође:

„[…] С друге стране, никада не бих порицао постојање идеја да се Хрватска очисти од Срба али их и даље не бих називао планом за геноцид.“²⁰

Током разговора, пише Радојковић, „Корб нам је указао да у својим радовима разликује намере од планова:“

„Овде морамо да направимо терминолошку разлику између намере и онога што називам мастер – планом. Да ли је постојао мастер – план тј. документ сакривен у некој фиоци који је говорио: ‘На овај и овакав начин намеравамо то да урадимо’? Не. Ретко када постоји када су у питању геноциди. Да ли је постојала намера да се убија? Да, наравно да јесте. […]“²¹

Тако се спорни моменат између Корба који је стоји иза тврдње да је постојала намјера усташа да убијају али не и план, те са друге стране његових критичара, који сматрају да је постојала и намјера и план, своди на то да ли је говор усташког министра Миле Будака у Госпићу, 15. маја 1941. године, аутентичан или не.²²

Корб изгледа више није у потпуности сигуран у оно што је нашао у хрватским изворима:

„[Миле] Будак можда јесте или можда није одржао тај говор – трећину Срба убити, трећину протерати и трећину асимиловати. Наравно, усташе јесу примењивали те три врсте мера тј. јесу убијали, протеривали и насилно асимиловали, у почетку верским преобраћањем Срба у католичко хришћанство, а у следећој фази створили су Хрватску Православну Цркву. […]²³

Вељко Ђурић Мишина, насупрот њему, на основу исцрпне анализе у свом раду, не оставља никакву сумњу: „Корбова тврдња да усташе нису имале програм уништења мањина – српске, јеврејске и ромске – у Независној Држави Хрватској „корисна“ је за хрватску историографију и нарочито за оне који покушавају да ревидирају општеприхваћена тумачења трагичних збивања, попут оних у Јасеновцу. Но, Корбова тврдња заиста, у најмању руку, није тачна јер има сијасет доказа да је постојао програм („мастер-план“) не само уништења поменутих мањина већ и оних који нису подржавали такву усташку политику и организацију.“²⁴

Међутим, Корбове мотиве одаје изјава коју можда и није намјеравао изрећи у београдском разговору:

„Сматрам да расправа о мастер- плану и процесу одлучивања, у одређеном тренутку, увек постане бесплодна и води у даље заблуде. Ово важи како за Холокауст тако за друге геноциде. До осамдесетих година 20. века историчари су трагали за Хитлеровим писменим наређењем да се започне убијање европских Јевреја. Као што данас знамо, такво наређење никада није постојало. […]²⁵

Тако се порицање геноцида над Србима због непостојања фамозног мастер-плана може тумачити и као пробни балон и показна вјежба за оно што Корба стварно, по свој прилици интересује – порицање Холокауста, односно геноцида над Јеврејима.

Њемачки примјер у ревизији погледа на геноцид у НДХ у 2. свјетском рату је очигледан, али ипак опасан, не због тога што се придружује сатанизацији Срба која уз мање прекиде није јењавала још од почетка 20. вијека или због тога што је дио нововјеке геополитичке сатанизације Руса, Кинеза и свих других који су рекли не западном монополу над новцем, ресурсима и истином. Корб је, судећи по похвалама и истомишљеницима, највиши израз тог погледа на свијет, парадигма академске врхушке која би требала бити посљедња одбрана здравог разума једног народа. Срби понајбоље знају шта се дешава када се разоружа опрез, а хране њемачке империјалне амбиције.

Али, да не бринемо превише о Нијемцима. Има и код нас и нијемих и глувих.

Уводничар у Бојићеву рецензијуи вјероватно истовремено и уредник издања из редова сарадника Музеја жртава геноцида у Београду, крајње мирно и скоро испоснички, да не мути бистру воду, али не и без резигнације, констатује:²⁶

„Александру Корбу је 26. децембра 2012. уручена награда „Андреј Митровић“, коју је установила немачка фондација Жикић /српског поријекла, пр.РР/ и први пут била додељена. Именом једног од најистакнутијих срп ских историчара 20. века, на овај начин се за радикалну промену оцене степена одговорности за геноцид почињен у Независној Држави Хрватској, уз немачке академске установе, симболично и стварно изјаснила и српска историографија.“ /Болд РР/

У фебруару ове године /2020/ у енглеској и свјетској јавности одјекнула је вијест да је управа Факултета класичних студија Универзитета у Оксфорду предложила да се Хомерова Илијада  и Вергилијева Енеида  избаце из обавезне литературе. Почетком јуна ове године у српској јавности је одјекнула вијест да је Комисија из састава Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије предложила да се збирка поезије Десанке Максимовић Тражим помиловање избаци из обавезне литературе, са накнадним образложењем да је то „дело ван времена“ које се „не уклапа у поетичке оквире епохе“. Ђетићи Његоша већ избацише, ваљда је и он престарио за епоху.

Не чудим се томе што Нијемцима преко издавачке куће Klett смета Десанкина Крвава бајка или Хрватима Ковачићева Јама. Не чудим се више ни удворништву којим су српске телевизије и новине дочекале „великог историчара из Берлина“, Холма Зундхаусена, након објављивања у Београду 2009. његове књиге Историја Србије од 19. dо 21. века /Clio, Београд, 2009, 579 стр./, писане с „позиција усташко-нацистичке пропаганде“.Чудесно је то што изгледа долазе она страшна, али и надахњујућа времена у којима свакодневни човјек постаје мјеродавнији од оних који владају над њим, како за културу, тако и за образовање, идентитет, разликујући племенитост од ропске послушности, чојство од нечовјештва, корачање спрам пузања и говор спрам бесловјесја.

 Прича о Корбу нас је далеко довела, иако његови мотиви послије свега и нису потпуно јасни. Њемачка геополитичка школа је већ далеко одмакла у скидању одговорности за 1. св. рат, па су на истом трагу и њемачко одвожење државног архива Србије у 47 вагона 1941. (у којем је безуспјешно тражена веза између српске владе и атентата у Сарајеву 1914) и нововјеко њемачко финансирање књиге Кристофера Кларка²⁷. Ту очито нема видљиве везе са Корбом, али упућује на наредни период у коме ће се корак по корак мијењати и перцепција улоге Њемачке у другој катастрофи 20. вијека.

У току је, наиме, ревизија историје 2. свјетског рата гдје се, између осталог, улог СССР-а са скоро 25 милиона жртава покушава миноризирати спрам западног фронта са 187.000 изгинулих савезничких војника. На том валу иду и њемачка настојања да се Аушвиц прогласи јединственим историјским догађајем који, забога, не може а да не буде само изолована појава, ексцес који се не може доводити у везу са хиљаду година²⁸ њемачке сјајне историје и културе. Ту је добродошло упирање прстом на неку другу страну, што објашњава улогу Њемачке у осамостаљењу Хрватске и Словеније, као и упорно инсистирање на неповредивости граница, што сами кажу „Узорне мафијашке државе“ Косова.

У некој својој виртуелној историјској конструкцији Корбу ваљда изгледа по некој наопакој логици да умањивање злочина квислиншких државних структура истовремено ублажава и одговорност саме Њемачке за почињена зла. Међутим, наша оцјена да су ти мотиви нејасни проистиче више из онога што не знамо него што знамо, гдје су још увијек обавијени велом тајне кључни документи који би нам разјаснили енигме 2. свјетског рата, од чињеница да је Запад финансирао Хитлера почевши од доласка на власт па и у самом рату, да је британска краљевска породица добрано инфицирана прљавим вешом везаним за нацисте, да Руси 1945. у „вучјој јами“ нису пронашли никакве материјалне доказе о Хитлеровој смрти, па до крунске чињенице да је Корбово „истраживање“, финансирано новцем неких јеврејских кругова из Америке „доказало“ недоказиво – да над Србима у НДХ није било геноцида, што аутоматски значи да га не може бити ни другдје, што Холокаусту као једином опште међународно признатом геноциду прибавља екслузивни планетарни значај и немјерљив капитал у свим областима, како данас, тако и у будућности.

Но, да на крају не останемо дужни Корбу, без обзира на селективно коришћење извора који му на крају и нису оставили много избора осим закључка да над Србима није било геноцида, quod erat demonstrandum (ὅπερ ἔδει δεῖξαι). Оно што Корбу служи као лабави алиби за порицање геноцида, за нас је уствари драгоцјена дијагноза, упозорење, па и својеврсни мотивациони фактор за стварање свеобухватне националне стратегије. Подразумијева се, ако буде политичке воље и довољно усправних за такав подухват.

Покушаћу да тај условни дуг Корбу, када смо већ све друго кооперативно и „политички коректно“ као држава прећутали, таксативно изнесем, у што сажетијем облику за потребе овог издања, јер би пун исказ захтјевао опширност једне читаве књиге.

Фусноте

¹ Alexander Korb: Im Schatten des Weltkriegs. Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941–45, DISSERTATIONSSCHRIFT zur Erlangung des akademischen Grades Doctor philosophiae (Dr. phil.). eingereicht an der Philosophischen Fakultät I der Humboldt-Universität zu Berlin von Alexander Korb, M. A. geboren am 24. Januar 1976 in München. Der Präsident der Humboldt-Universität zu Berlin. Der Dekan der Philosophischen Fakultät I. Gutachter Prof. Dr. Jörg Baberowski, Prof. Dr. Kiran Klaus Patel, Prof. Dr. Michael Wildt.

² Амерички Меморијални музеј холокауста (United States Holocaust Memorial Museum (USHMM), Washington

³ Годишњак за истраживање геноцида, св. 10, Музеј жртава геноцида, Београд – Крагујевац, 2018, стр. 185.

⁴ Alexander Korb: Im Schatten des Weltkriegs. … Hamburger Edition, Hamburg, 2013, 512 Seiten, mit 33 Abb. und Karten

⁵ Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; HerbertSteiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der Int.l Conference of Labour and Social History (IT) и др, а Корб рапидно напредује у академској каријери.

⁶ Умељић, Владимир, Промена парадигме у немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941–1945. није извршен геноцид над Србима?, „Зборник Матице српске за друштвене науке“, Нови Сад, бр. 141 (4/2012), стр. 523-550.

⁷ Исто, стр. 523.

⁸ (Quellen- und Literaturverzeichnis 380-423 стр.) – Корб наводи 23 национална и друга архива са 154 збирке докумената,18 архива часописа, 37 издања зборника изворних докумената (Quelleneditionen), 55 радова савременика (Zeitgenössische Schriften) објављених углавном у току 2. св. рата,4 интервјуа, 41 мемоарски рад и 581 научни рад (Wissenschaftliche Literatur).

⁹ Nikola N. Živković, Carstvo laži, /Recenzija knjige Aleksandra Korba, U senci Drugog svetskog rata – masovno nasilje ustaša protiv Srba, Jevreja i Cigana u Hrvatskoj 1941–1945,2013/ 5. 06. 2013. –http://www.novinar.de/2013/06/05/nikola–n–zivkovic–carstvo–lazi.html

¹⁰ Умељић, стр. 527.

¹¹ Лозо, Предраг,Њемачки интервенционизам у посматрању културе памћења у бившој Југославији као дио негирања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској, Зборник радова Socijalizam i Jugoslavija u različitim kulturama sjećanja: društvo, kultura i nauka, Filozofski fakultet Banja Luka, 2018, 49-74. с.

¹² Исто, стр. 55,

¹³ Исто, стр. 56, везано за књигу Х. Карге Сећање у камену – окамењено сећање?,која је скраћена и прерађена дисертација из 2006.

¹⁴ Исто, стр. 65;

¹⁵ Исто, стр. 65. -66;

¹⁶ Исто, стр. 70.

¹⁷ Bajruši, Robert, Intervju sa Korbom, 20.5.2018. –https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/njemacki-povjesnicar-i-jedan-od-vodecih-strucnjaka-za-povijest-ndh-ovo-je-prava-istina-o-broju-ubijenih-u-jasenovcu/7373904/

¹⁸ Радојковић, Стефан,Увезани геноциди и њихово разумевање: Разговор с проф. др Александером Корбом, Годишњак за истраживање геноцида, св. 12/1, 2020, Музеј жртава геноцида, БеоградКрагујевац, 2019, стр. 255-279. /“Рад има за циљ да представи делове разговора са др Александером Корбом у просторијама Музеја жртава геноцида, у Београду, 25. јула 2019. године./

¹⁹ Исто, стр. 262.

²⁰ Исто, стр. 266.

²¹ Исто, стр. 263.

²² Osnova Ustaškog pokreta je vjera. Za manjine kao što su Srbi, Židovi i Cigani mi imamo tri milijuna metaka. Ubit ćemo dio Srba, drugi dio ćemo raseliti, ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate. Tako će im se uskoro zatrti svaki trag, a ono što će ostati, biće zlo sjećanje na njih. / Миле Будак, усташки министaр богоштовља и наставе, који је ову изјаву понављао у више сличних варијанти на скуповима од 2. маја до 22. jула 1941./

²³ Исто, стр. 268.

²⁴ Ђурић Мишина, Вељко : Да ли је Миле Будак представио програм рада против Срба или је то српска пропаганда?, Годишњак за истраживање геноцида, св. 11/1, 2019, Музеј жртава геноцида, Београд–Крагујевац, 2019, стр. 23-50.

²⁵ Радојковић, стр. 263.

²⁶ Годишњак за истраживање геноцида, св. 10, 2018, стр. 170.

²⁷ Christopher Clark: The Sleepwalkers – How Europe Went to War in 1914, First published in Great Britain in 2012 by Allen Lane, an imprint of Penguin Books. Њемачко издање, септембар 2013. –Die Schlafwandler – Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog. Кристофер Мунро Кларк је аустралијски историчар и професор модерне европске историје на Кембриџу и данас важи за једног од највећи познавалаца пруске историје. За књигу „Мјесечари – Како је Европа кренула у Први светски рат“  награђен је Брауншвајгском наградом за историју. Иако невјешто ублажава своју првобитну оцјену о Гаврилу Принципу и улози Србије, у интервјуу за Дојче Веле (https://www.dw.com/sr/srbi-su-1914-bili-samo-evropljani/a-17215852) је све јасно. На новинарско питање Prebacuje Vam se i da želite da okrivite Srbiju za rat… koliko uopšte danas ima smisla rasprava o krivici?, Кларк одговара: „Svakako nisam želeo da okrivim Srbiju za izbijanje rata. … U nameri da prošire nacionalnu teritoriju, ako treba i nasilno i ratom, Srbi nisu postupali ništa drugačije od Nemaca ili Italijana.“

²⁸ Заборавља се на археолошко фалсификовање све до послије 2. свјетског рата идентитета словенских „гробних поља“ у источној Њемачкој, питања гдје је нестало седам вендских краљевстава Љутића, Бодрића, Древљана и других (и бриге у неким њемачким круговима прије усвајања Конвенције о геноциду у УН о томе што ће бити ако се у свјетлу незастарјевања злочина потегне аргумент о западним Словенима), чињенице да је источно од Елбе све било словенско, чињенице да је западно од Wendische Granze (од Данске до Венеције), дакле западно од Рајне „било германско све што није вендско“ (Giesebrecht, Ludwig, Wendische Geschichten aus den Jahren 780 bis 1182, Tom 3, Berlin 1843; као и Gebhardi, Ludwig Albrecht, Geschichte aller Wendisch-Slavischen Staaten, 1-3, Gebauer – 1790, 1793, 1796.). На крају, и крајње неочекивано, откуд значајна резистентност на корона вирус у односу на друге Европљане, управо код њемачке и словенске популације (Изјава проф. др Несторовића), ако значајни дио те популације није насилно асимилован од Нијемаца, управо у том поменутом миленијуму.

Приредио:

Редакција портала Јадовно 1941.

Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: „Фрагменти“ у pdf фурмату.

Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA у pdf фурмату.

Од истог аутора:

Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA

Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма! | Јадовно 1941 …

Најстрашнија књига на свијету

Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости

Ранко Раделић: Оно што се не може данас, даће се сутра

Ранко Раделић: Случајност или случај?

Ранко Раделић: Извјештај са друга стране пакла – Приказ књиге троје хрватских аутора

Ранко Раделић: Билогорска свадба | Јадовно 1941.