Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У суботу, 12. марта 2022. у штампарији „Донатграф“ у Гроцкој завршено је 2. издање „Билогорског презименика“, односно, само исправке и допуне првог издања објављеног на 467 страница. Тако са новим информацијама имамо пун преглед билогорске ономастике на 584 странице.
Интегрални текст овог издања (117 стр.) можете преузети на линку ОВДЈЕ, а за ову прилику објављујемо увод у ову публикацију.
„Вечерња Москва“ је у наставцима почела објављивати, чини ми се 1962, роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита. Била је то четрнаеста верзија књиге, а вјероватно би их било још да аутор није погинуо 1943.
Билогорски презименик је профана књига која своју инспирацију не црпи из непрегледних пејсажа и трновитих густиша властите душе, већ из простих чињеница за које је потребан само дуготрајан и упоран рад да би се сакупиле. Упркос томе, од 2017. када је објављен, у архив презименика долазила су нова сазнања о билогорским презименима и њиховим носиоцима. Тако сам на основу казивања сазнао за породице које су тек деценију-двије прије рата 1991. доспјеле из Босне у Билогору, у неким прашњавим и заборављеним текстовима пронашао презиме понеког државног службеника из прошлих времена, податке о затајеним жртвама из 2. свјетског рата, али и информације о научницима и другим ствараоцима за које до сада нисмо ни знали да их биографија веже за Билогору.
Посебну захвалност дугујем Ненаду Менићанину из Тексаса, који ми је, прочитавши књигу, послао оне странице текста које су грешком издавача у примјерку којим сам располагао недостајали у драгоцјеном издању са резултатима пописа становништва из 1948. године („Leksik prezimena SR Hrvatske“, Zagreb, 1976.), а које су ми омогућиле комплетирање презименика и потпунију статистичку обраду.
Све је то наметнуло потребу да се направи ново, исправљено и допуњено издање Билогорског презименика и предочи читаоцима. Међутим, финансирање тог издања спада већ у домен фантастике, тако да једино преостаје могућност да се друго издање објави у електронској форми и тако за будућност остави заокружени преглед источнобилогорске ономастике и топонимије базиране на српским презименима.
До тог издања, које би се већ у овом тренутку, 2022, могло направити, можда је мудро да и они посљедњи промили недостајућих информација дођу на своје мјесто, а за сада објави оно што је искрсло као ново на ту тему.
Ради прегледности, исправке и допуне су изложене у шест група у одговарајућим табелама, и то:
1/ Словне грешке – бенигне грешке које не мијењају ни смисао ни разумијевање текста;
2/ Материјалне грешке које се углавном односе на статистичку обраду и нумеричке показатеље који су у мањој мјери претрпјели измјену због нових сазнања и допуне текста, али такође и оне словне грешке које би могле изазвати забуну и погрешну интерпретацију (попут 1954. и 1054. – године црквеног раскола). Међутим, ни у ово издање нису унијете све измјене које се односе на ту статистичку обраду и нумеричке показатеље, а до којих се у међувремену дошло. Оне су углавном везане за евиденцију жртава 2. свјетског рата, у којој још увијек долази до мањих промјена и корекција (на разини далеко испод 1%) због нових свједочења и сазнања, тако да су и те табеле, објављене и необјављене, тек пресјек стања у датом тренутку, а прије коначног извјештаја. За сада се не може децидно рећи када ће тај извјештај о билогорским жртвама ратова у 20. вијеку бити доступан публици, a ради се о двотомном издању на укупно око 1.200 страница на формату ISO B5. Наиме, без обзира на прокламовану политику, штампање књига са превасходно српским, што би рекли другосрбијанци – наративом, може евентуално наћи приватне донаторе, али мало вјероватно и финансирање кроз институције система;
3/ Допуне постојећих информација и нова сазнања везана за презимена поменута у 1. издању Презименика;
4/ Нова презимена у билогорском ономастикону на основу информација након 2017, те неколицина презимена искључена из прегледа, пошто се утврдило да не припадају ни српској ни православној традицији;
5/ Нови чланци о значајним личностима;
6/ Допуњени преглед солунских добровољаца.
Уз ове измјене и допуне, слиједи и текст Родословна веза Радуча и Билогоре објављен 2019. год. у часопису Српског културног друштва Истре „Никола Тесла“ Пула, чланак везан за нова сазнања о поријеклу и миграцијама Тесли, рецензија проф. др Слободана Покрајца, те преглед литературе и извора.
Дисперзија Билогораца широм бивше Југославије и планете, неизбјежно уклапање нових нараштаја у другу средину, полако ће њихов билогорски, а понегдје и српски идентитет, смјештати све даље изван нашег хоризонта. Презименик је један од начина да се тај идентитет, барем за потоње истраживаче, сачува, али се мора признати да је то био најбржи и најкомотнији приступ том циљу. Евидентирање пуног опсега културне и историјске традиције је посао који превазилази снаге једног истраживача, а и организација таквог посла превазилази могућности појединца, па чак и организације попут Завичајног удружења „Билогора“, гдје је управо финансирање најслабија карика.
Тако нису реализовани планови да се артефакти спашени из изгубљеног завичаја, фотографски и други документи, употребни предмети, ручни радови, сакупе и стручно класификују, те смјесте у неку музејску етнографску збирку. Фолклорни обичаји иузев билогорске свадбе нису евидентирани. Сакупљени су подаци из матичних књига билогорских парохија које нису уништене у НДХ у 2. св. рату, али убрзано нестају родословни подаци сачувани у меморији још живих савременика. Родословна истраживања која су провели Душан Басташић, Гојко Чизмић и аутор овог текста, те у мањој мјери и други појединци, брижљиво су похрањени са око 10.000 имена у родословне табеле, али и то је мање од трећине информација о родословних везама и припадајућим породичним историјама које су још постојале на пријелазу из 20. у 21. вијек.
У Завичајном удружењу „Билогора“ својевремено је постојала иницијатива и разрађен пројекат да један или више аутора вјештијих перу о сваком насељу или групи блиских насеља направи монографију која би била објављена у Библиотеци „Задужбина“. И ту смо пропустили прилику да спасимо душу и мирне савјести констатујемо да смо учинили оно што је било у нашој моћи да се одужи дуг према прецима, али и потомцима.
Гојко Чизмић, родом из Горње Ковачице нам је омогућио увид у два документа везана за ово мјесто и породицу Видаковић. Први је запис са факсимила аустријског катастарског документа са краја 19. вијека, док су на фотографији Видаковићи прије 2. свјетског рата. Томо Видаковић, син Николе и Јуле р. Рашета, једини из Горње Ковачице који се икада школовао у Бечу, радио је као агроном у Србији, а умро у Умки. Његова супруга Мила руског поријекла, илегалац у покрету отпора, погинула је у 2. свјетском рату на Дунаву. Фотографија нам јасно показује и два етно-детаља српске сеоске билогорске ношње – шамије на главама жена и бројне дукате на Смиљи Видаковић.
prim. 28. ožujka 1879. br. 1461/z
Kupovina 800(forinti?)
Na temelju ugovora od 1.ožujka 1879. uknjižuje se pravo vlastničtva na gornjem zz. unešene nekretnine sa imena zadruge Verunčić kbr.16 iz Gornje Kovačice za korist kupca: zadruge Vidaković kbr.16 iz Gornje Kovačice.
Ако томе додамо још три документа из породичног архива аутора, породице Стјепановић из Брзаје и логорски „аусвајс“ Саве Голић из Зринске, те помножимо то са најмање 1.000, имаћемо тек блиједи увид у благо које смо изгубили или је оно на сигурном путу да нестане.
Људи живе своје велике бриге и мале радости и претрајавају из генерације у генерацију попут лишћа у шуми, којег послије блиставог прољећа и бујног љета, јесен пошаље у неповратни заборав. Као случајног хроничара једне мале људске оазе на рубу српске историје, понекад ме погоди страшна спознаја да са својих седамдесет година могу набројити десетак људи о којима не постоји ниједан запис, фотографија, помињање имена које је и са дрвеним крстом нестало, никакав траг на овом свијету да су икада постојали осим крхког површинског напона на синапсама мог ума, који ће са његовом протоплазмом занавијек нестати.
Са том спознајом све велике теме и сва бука свијета постају инфинитезимално мали спрам суре, ултимативне планине која пред људску расу поставља само два озбиљна питања – како овјековјечити љубав и како докинути смрт? Све друго је тек дјечја игра.
Аутор: Ранко Раделић
Од истог аутора:
Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: „Фрагменти“ у pdf фурмату.
Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA у pdf фурмату.
Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA
Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма! | Јадовно 1941 …
Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости
Ранко Раделић: Оно што се не може данас, даће се сутра
Ранко Раделић: Случајност или случај?
Ранко Раделић: Извјештај са друга стране пакла – Приказ књиге троје хрватских аутора
Ранко Раделић: Билогорска свадба | Јадовно 1941.
