RANKO GOJKOVIĆ: Božićna radost i tuga

Napomena autora: Radost Roždestva Hristovog znali su da pomute bezumnici i na najradosniji hrišćanski praznik. Tekst o stradanju srbskog sela Pridvorica u Hercegovini, na Božić 1942. godine, napisao sam pre 5-6 godina, na nagovor srbskog velikana Predraga Dragića Kijuka pošto sam mu ispričao istoriju o tim događajima i u znak sećanja na usopšeg oca koji se ceo život nadao da će dočekati da se obnovi crkva u stradalnom selu Pridvorici. Gospod je udovoljio toj njegovoj želji, dočekao je osvećenje hrama u Pridvorici…

Ko je imao sreće da kao dete oseti neopisivu radost Roždestva Hristovog u nekom srpskom selu, uz raspirivanje badnjaka i dočekivanje polaznika sa žitom, ustajanje u zoru i unošenje badnjaka, svečanu Božićnu molitvu sa spajanjem više sveća u jednu, radosnu pucnjavu, prvi mrsni zalogaj cicvare iz jedne kašike posle Božićnog posta, mirboženje sa najbližima… taj do kraja života sa radošću, posebnim trepetom srca i umiljenjem, dočekuje Roždestvo Spasitelja. I zaista, tada kao nikada, čista dečija duša oseti da se tu ne radi o nekakvom zemaljskom prazniku, nego da je to uistinu praznik Nebeski, kada čistom dečijem srcu anđeli javljaju, da nam se rodi Hristos Spas.

Imali smo i mi rođendane, lepo je bilo proslaviti sa društvom neki događaj, organizovati proslavu različitim povodima, ali koliko je ta radost čisto zemaljska, trenutna, koliko se ona razlikuje od tog nezaboravnog stanja duha, kada dečije srce zatreperi nekom Višnjom radošću, kao što se događa uoči Božića i za sam Božić. I taj osećaj, taj radosni doživljaj Božića i poseban trepet srca, ponavlja se svakog Božića, do kraja života. Razmišljam, koliko su oštećena deca kojima roditelji nisu priuštili pravoslavnu proslavu Božića, koliko su sva bogatstva ovog sveta ništavna prema samo tom jednom veličanstvenom Božićnom osećanju, koje ostaje neizbrisivo do kraja života, veličanstvenom osećaju da se Nebo sjedinjuje sa zemljom i da Hristovo Roždestvo slavi sva vasiona. Koliko treba da budu zahvalni potomci verujućih roditelja, što su im ovi podarili najveće moguće bogatstvo u ovom prolaznom životu zemaljskom – svetu veru Pravoslavnu, veru u Bogomladenca Hrista, Sunce Pravde.

Ovaj tekst pišem i iz pobuda neizrecive zahvalnosti prema nedavno usopšem ocu, blagodareći mu što je nama, njegovoj deci, to najveće moguće bogatstvo, veru Pravoslavnu, ostavio u amanet da čuvamo i prenosimo potomcima, kao najveće moguće bogatstvo u svetu. No, pored ovih divnih uspomena na dečiji doček Roždestva Hristovog, Božić je za mog pokojnog oca i našu familiju, označavao i bolno sećanje na našu mučeničku rodbinu, postradalu od ustaša na Božić 1942. godine. Zato i ovakav naslov ovoga teksta, jer je za pokojnog oca Božić zaista uvek bio neizreciva radost zbog Roždestva Hristovog i neizreciva tuga za postradalim bližnjima, koje nikada nije mogao zaboraviti. Tada je na zverski način, od svojih komšija, pobijeno preko 160 žitelja sela Pridvorica u Hercegovini, među kojima i 48 njegovih Gojkovića.

Čitav svoj život, pokojni otac nije prestajao da misli na mučenike Pridvoričke i zahvaljujući milosti i Promisli Gospodnjoj, molitve su uslišene i dočekao je dan, kada su njihove mučeničke kosti prenešene u kriptu obnovljene crkve, u, danas pustom selu Pridvorica. Dočekao je i osvećenje crkve i imao je želju da ovo, niže navedeno svedočanstvo, tom prilikom pročita okupljenom narodu, koji je došao u julu 2009. godine u velikom broju, na osveštenje te svetinje. Radi se o svedočanstvu o jednom savremenom istinskom čudu Božijem, koje se projavilo u to nesrećno ratno vreme, 12 januara 1942. godine. Da li zbog očeve nenametljivosti ili zbog Promisli Gospodnje da on ne govori na istom skupu na kome je govorio i nesrećni hercegovački književik, kome na žalost, vladika dade reč na tom događaju, tek, otac tada ovo svedočenje nije pročitao. Zaista je žalosno, da se na osvećenju crkve posvećene Svetom Knezu Lazaru i Kosovskim Mučenicima, narodu obraća žestoki zagovornik nezavisnog Kosova i Metohije. Strašno je da iz Hercegovine, čiji pesnik napisa “mene sve rane moga roda bole”, gde narod pravoslavni zaista živi tim rečima, od savremenih književnika stižu poruke zbog kojih se Šantić i Dučić verovatno prevrću u grobu.

Ponavljamo da je ovaj zapis otac želeo da pročita prilikom osvećenja crkve svetog kneza Lazara u Pridvorici, u julu 2009. godine i da mu je bila želja da o ovoj projavi čuda Božijeg sazna i šira srpska javnost. Ovo je naš pokušaj da posmrtno ispunimo tu želju pokojnog oca. U trenutku pisanja teksta, pored oca, bila su živa još dvojica svedoka tog događaja, danas je, na žalost, u životu samo jedan. Srpski seljaci su se zakleli “Vjerom Božijom” da neće dirati muslimansku nejač, bez obzira što im je u susednom selu zverski pobijena sva rodbina i tu “Božiju riječ” koju su zadali, Srbi su i održali. A koliko je krv ljudska skupa i koliko je opasno ne poštovati zakletvu kada je u pitanju krv ljudska, pokazuje ovaj primer kazne Božije za onoga koji nije održao zadatu reč.

Strašno je vratiti se mislima na taj Božić 1942. godine, u tom hercegovačkom selu. To je slika koja se može nazvati zakonitošću srpske istorije, slika koja pokazuje šta postaje Srbin kada izda Pravoslavlje. Jer u Pridvorici imamo pred sobom, sa jedne strane pravoslavne Srbe i sa druge strane njihovu dojučerašnju braću, etničke Srbe koji su zarad neke tadašnje ideologije “koja nema alternativu”, izdali svoju svetu veru i primili islam. I dok prvima radosno treperi srce zbog nebeskog praznika Hristovog Roždestva i oni prizivaju Mir Božiji u svojim Božićnim čestitanjima, drugi ih opkoljavaju, dok im srce kipti mržnjom prema svojoj etničkoj braći, koja nisu izdala veru predaka. Proslava najradosnijeg hrišćanskog praznika prekida se na najbrutalniji mogući način, pravim pokoljem, koga bi se postidele i divlje zveri. Jedina krivica tih ljudi za takvu strašnu smrt i mučenje kojem su bili podrgnuti, bila je ta – što su pravoslavni Srbi. Kada smo 29. avgusta 2009. godine, otkopavali kosti tih mučenika, da bi ih prebacili u kriptu obnovljene crkve u Pridvorici, bili smo svedoci strahote tog događaja. Videli smo mnoštvo polomljenih lobanja, eksere u dečijim lobanjama, mnogo polomljenih kostiju, jednom rečju, sliku najstravičnijeg životinjskog iživljavanja nad mirnim srpskim seljacima.

Letos sam u jednoj TV emisiji učestvovao sa profesorom Srboljubom Živanovićem, našim poznatim antropologom, koji je učestvovao u otkopavanju stratišta u Jasenovcu. On je na pitanje voditeljke Nataše Jovanović, da li postoji razlika između običnih ljudskih kostiju i ostataka hrišćanskih mučenika, odgovorio: “…Apsolutno postoji razlika, ja sam se u to više puta uverio. Mošti hrišćanskih mučenika su žute, kao potamnelo zlato…”. Meni je tada izašla pred oči slika, kada smo pre dve godine otkopavali mošti hrišćanskih mučenika u Pridvorici. Sve kosti u toj grobnici, bez izuzetka, bile su zlatnožute. To nam daje veliku utehu, Gospod ne zaboravlja svoje mučenike, pogotovo neće zaboraviti mučenike koji su postradali na dan Njegovog Roždestva i mi pouzdano znamo, da oni koji Hrista radi i imena Njegova radi izgubiše život – zadobiće život večni.

Ovaj događaj pokazuje i jednu sliku srpskog naroda, koja može biti odgovor modernim srpskim liberalima i ekumenistima – i bez ekumenizma i bez liberalizma, srpski verujući narod je verski više nego tolerantan. Srpskom Pravoslavnom verujućem narodu nisu potrebni nikakvi ekumenisti, niti fondovi humanitarnog prava, da ga uče toleranciji, njegova pravoslavna duša ne mora da traži istinu, ona je poseduje, ako je uistinu pravoslavna. Ovaj primer pokazuje da pravoslavni Srbi nisu spremni na zločin protiv nejači čak ni svojih krvnika, čak ni u najstrašnijim trenucima, kada krv vapije za osvetom. Napominjem da je u Jugovićima, prvom susednom selu od postradale Pridvorice, među srpskim stanovništvom živelo i jedno muslimansko bratstvo, koji su se prezivali Jugo. Zaista je potrebna izuzetna snaga duha, pa posle takvog Božićnog stradanja susednog srpskog sela Pridvorice, u kome su svi stanovnici Jugovića imali najbližu rodbinu, uzdržati se od zločina prema nezaštićenoj muslimanskoj porodici. Ali Srbi su održali “riječ Božiju”, ispoljivši izuzetnu moralnu snagu. I tom ljudskom gestu svakako ih nisu naučile “evropske vrednosti” niti “preokret”, niti “tolerancija” zagovornika nezavisnog Kosova, tome ih je naučila njihova Sveta Vera Pravoslavna.

Molim za oproštaj što unosim neke lične impresije u pisanje, ali moram opisati jedan događaj iz svog detinjstva, koji je u vezi sa ovom pričom, a koji mi se duboko urezao u pamćenje. Kada sam bio desetogodišnje dete, pred našu kuću je stigao jedan lepo obučeni gospodin sa punim kesama poklona, pića i slatkiša i pitao me je gde živi čovek, izgovorivši ime i prezime moga oca. Ja sam mu rekao da je to kuća moga oca i on je ušao. Delimično sam slušao razgovor toga čoveka sa ocem i danas se živo sećam njegove iskrene zahvalnosti i neskrivenog divljenja prema Srbima. Bio je to jedan ugledan lekar, koji je živeo u Sarajevu, iz onog preživelog muslimanskog bratstva Juga iz srpskog sela Jugovići. On je od svojih roditelja slušao istoriju sa Pridvoricom i nije mogao da svojim umom shvati, kako ih posle tog stravičnog pokolja u Pridvorici, Srbi nisu sve pobili, jer je znao da svaka srpska kuća u Jugovićima ima najbližu rodbinu u Pridvorici.

I došao je taj ugledni lekar iz Sarajeva, posle toliko godina, da zahvali mome ocu što je živ, nazivajući postupak Srba u Jugovićima, primerom vitešta, koji, po rečima tog lekara, verovatno ne bi sledio ni jedan drugi narod na planeti. (Sećam se da ga je otac oslovljavao sa doktore, možda i nije bio lekar, nego doktor nekih drugih nauka, na žalost ja mu nisam zamaptio ime, znam samo da se prezivao Jugo i da je po predanju ta muslimanska porodica nastala turčenjem jednog potomka čuvenih Jugovića iz Kosovskog boja. Inače, u selu Jugovićima, na crkvenom groblju i danas postoji jedan kameni grob sa uklesanom sekirom, mačem i kopljem, što govori da se nesumnjivo radi o grobu nekoga sa visokim poreklom, za koji narodno predanje govori da je to grob prvog potomka Jugovića koji se poturčio i od njega je nastala ta muslimanska porodica sa prezimenom Jugo. Taj prvi poturčenjak je izrazio želju da se ipak sahrani unutar crkvenog groblja sa krstom i porodica je ispoštovala njegovu želju. Kasnije su besni poturčenjaci polomili krst na njegovom grobu i narodno predanje govori da je tada došlo do krvoprolića između dve porodice poturica, zbog tog rušenja spomenika. I danas se vide ostaci polomljenog kamenog krsta pored groba prvog poturčenjaka u Jugovićima. Istoričari pretpostavljaju da je po tom potomku Jugovića koji je došao u Hercegovinu posle Kosovskog boja, selo Jugovići i dobilo ime). Na žalost, takvim čestitim muslimanima, poput ovog Juga, nedostupan je pristup medijima u BiH, sredstva informisanja koja su pod kontrolom zapadnih najamnika u BiH, dozvoljavaju pristup samo onim ludacima koji raspiruju antisrpsku histeriju.

Originalno pisanje očevo nismo dorađivali niti ispravljali i donosimo njegov zapis o ovom događaju iz Drugog svetskog rata, onako kako ga je on zabeležio.

Pridvorički mučenici, molite Hrista Boga za nas!

Hristos se rodi!

+ + +

DOGAĐAJ IZ 1942 GODINE

Ovaj događaj desio se u selu Jugovići u porodici Hamida Juga. Ova muslimanska porodica živjela je među nama Srbima u srpskom selu Jugovići. Kada je zvjerski pobijen i spaljen srpski živalj u Pridvorici, okupili su se jugovićki seljaci, među kojima sam bio i ja. Napominjem da je svaka Srpska kuća iz Jugovića imala blisku rodbinu u susjednoj, stradaloj Pridvorici.

Najstariji iz porodice Jugo, po imenu Hamid, koji zbog starosti nije mogao pušku nositi, ostao je među nama Srbima sa ženama i djecom (okolo tridesetoro nejači). Ostali borci bili su u ustašama. Kada se pročuo glas da je Pridvorica stradala, zamolili smo Hamida da ode u Borač da vidi da nije ko preživio, te da se vrati u Jugoviće da nam to saopšti.

Mi smo mu zadali Božiju vjeru da nećemo dirati njegovu porodicu, pa makar niko ne preživio u Pridvorici. Hamid je stao među nas, stavio ruku na prsa i rekao: “Drage moje komšije, neka Bog da, ako se ne vratio među vas, po kućnome pragu se prolila krv moje đece“. Mi ga nismo dalje tjerali da se kune i ispratili smo ga mimo naših straža. Po dogovoru je trebao da se vrati treći dan, čekali smo ga do noći, ali on se nije vratio. Vjerovatno je mislio, kad je vidio šta se desilo u Pridvorici, da će se Srbi osvetiti i ubiti i njega sa porodicom. Srbi su održali “Božiju vjeru“ koju su zadali i Hamidovoj porodici nije falila dlaka sa glave. Ali Gospod nije dozvolio da se nekažnjeno gazi Božija riječ, koja se ticala mučenika Hristovih, nevino postradalih na dan Njegovog Roždestva. Četvrti dan iznad sela nadlijeće italijanski avion, vjerovatno pogođen iznad Crne Gore i oslobađajući se tereta, baca bombu koja pada pred Hamidovu kuću. Jednoga sina bomba ubija na mjestu, a drugog sina, od 13 godina, snaga detonacije baca na gornji kameni kućni prag i razbija ga na dvije polovine. On pada na donji kameni prag i sva se krv njegova sliva na donji prag, sve onako kako mu se otac Hamid zakleo kada je polazio u Borač.

Još ima živih svjedoka ovoga događaja, među kojima sam bio i ja, a to su Milivoje Skoko, rođen 1924. godine i Tomić Ilija, rođen 1927. godine. Ovaj događaj zbio se 12 januara 1942. godine.

Zabilježio:
Radovan Gojković
Lazarići, Gacko
(rođen 1924. godine u Jugovićima)

Izvor: SABORNIK.RS

Vezane vijesti:

Pridvorica – poklano selo

Pridvorica

26.07.2009 GACKO – Istorijski čas za sjećanje na pokolj u …