Ranko Gojković: ALOJZIJE STEPINAC – RATNI ZLOČINAC ILI SRPSKI DOBROVOLjAC

Period između dve konferencije o Jasenovcu, kao da je obeležio „dijalog“ koji se vodio oko ratnog zločinca Alojzija Stepinca između visokih crkvenih velikodostojnika SPC i „Rimokatoličke takozvane crkve“. U tom periodu (maj 2016. godine) „Fond Strateške Kulture“ je u Udruženju književnika Srbije u Beogradu održao Okrugli sto „Kanonizacija Alojzija Stepinca – izazovi i odgovori“ na kome je učestvovala i nekolicina učesnika ove Konferencije (i moja malenkost) i sa tog skupa je izašao veoma kvalitetan zbornik radova. I to je bila prilika da onaj ko želi, može podrobnije i sa više aspekata da se upozna sa delatnošću pomenutog ratnog zločinca i velikodostojnika rimokatoličke takozvane crkve.

Da ne bi bilo nejasnoća, termin „rimokatolička tzv. crkva“ koji pominjem, utemeljen je na odredbama Prvog i Drugog Vatikanskog koncila, koje po svojoj jeretičkoj i bogohulnoj suštini uveliko prevazilaze sve jeresi koje su od strane Svetih Otaca Crkve osuđene na sedam Vaseljenskih sabora, pa smatram neprimerenim tu organizaciju nazivati Crkvom. Proglašenje Alojzija Stepinca za „blaženog“ od strane „rimokatoličke tzv. crkve“ nas i ne treba da posebno zabrinjava, pa ni da nas iznenađuje – kakva crkva, takvi i svetitelji. Ali brine i iznenađuje kada od srpskih pravoslavnih klirika čujemo odbranu ovog ratnog zločinca, pri tom apsolutno neutemeljenu i apsolutno lažnu!

Kratak „istorijsko-crkveni“ osvrt o odnosu „rimokatoličke tzv. crkve“ prema srpskom pravoslavnom rodu izneo sam u svom referatu sa prethodne konferencije o Jasenovcu od pre četiri godine i on se u elektronskom obliku može pogledati na sledećoj adresi: http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/1222-krvava-crkva-protiv-crkve-hristove

Dakle, iz tog kratkog istorijskog osvrta na najekstremnije primere vekovne srbofobije Zapada (koja je po pravilu pokretana ili usmeravana iz Vatikana) do perioda Drugog svetskog rata, može se izvesti nesumnjiv zaključak: Za razvoj i stravične razmere srbocida kao „totalnog genocida“ tokom Drugog svetskog rata, ogromne „zasluge“ imao je upravo Alojzije Stepinac.

No, da se vratimo temi iz uvoda, da nas brine odbrana ratnog zločinca od strane pravoslavnih klirika. Citiram mostarskog paroha oca Radivoja Krulja iz intervjua koji je dao za „Prvu TV“ u avgustu 2016. godine. Ko želi može na sledećem linku odgledati celu emisiju, a momenat kada otac Radivoje govori o Stepincu počinje u 23 minutu intervjua: POGLEDAJ VIDEO .

Doslovno citiramo ono što je otac Radivoje Krulj rekao tom prilikom o Stepincu: „Mislim da u vezi toga nekako treba razbijati te predrasude i sa jedne i sa druge strane. Recimo, što se tiče Alojzija Stepinca, jako mi je simptomatično da se recimo jedna jako važna stvar uopšte ne eksploatiše ni u srpskim, ni u hrvatskim medijima. A to je da je Alojzije Stepinac, za razliku od mnogih naših djedova i pradjedova koji su ovde bili regrutovani u Austro-Ugarsku vojsku i borili se na strani A-U vojske, naravno, nisu oni to htjeli, ali kada su dobili poziv za regrutaciju i htjeli, ne htjeli, otišli su u A-U vojsku, a Alojzije Stepinac koji je takođe dobio poziv za regrutaciju u A-U vojsku je to izbjegavao i prebjegao je u Italiju koja je bila na strani Antante i tamo se priključio i dobrovoljno se javio u srpsku vojsku. I nosilac je Solunske spomenice, znači bio je na Solunskom frontu i učestvovao je u oslobođenju, dole od Makedonije, preko Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slavonije, Dalmacije, Hrvatske, pa sve do Slovenije.

I to da je Alojzije Stepinac srpski dobrovoljac, to se skroz prećutkuje u srpskoj javnosti, ne znam zašto, verovatno jer je postavljena ta mantra – Alojzije Stepinac je zločinac i tačka. Ma, bez veze, mislim, to je jedna floskula koja nema nikakve veze sa realnošću. Isto kao što je nekako u Hrvatskoj javnosti postavljeno to da je Draža Mihailović ratni zločinac i točka. I svrstavanje tog pokreta sa Nedićevim koji je bio u službi fašističke Nemačke ili onim Ljotićevim, kako se zove to, Ljotićevim pokretom koji je bio direktna policija fašističke Nemačke u Srbiji i za razliku gde čitav svijet, znači Amerika odlikuje Mihailovića i Jugoslovensku vojsku u Otadžbini najvećim zaslugama za oslobođenje itd. I imamo proces i jednom i drugom, ovom u Beogradu, ovome u Zagrebu, a znamo svi kakvi su to bili sudovi…“.

Svakako da shvatam da u današnjem Mostaru nije lako biti pravoslavni sveštenik, shvatam i da sveštenik mora biti veoma pažljiv u izražavanju, ali ne shvatam i ne mogu da shvatim da se sa ovako površnim znanjem, bolje reći neznanjem, može govoriti o ovako važnim temama. Niko sveštenika Krulja ne bi osuđivao da je diplomatski odgovorio na ovo pitanje, da se nada da će formirana Komisija doneti neka nova saznanja i tome slično, ali pričati bajke o Stepincu i nazivati „floskulom koja nema veze sa realnošću“ optužbe da je on ratni zločinac, svakako je za svaku osudu. Kao što ćemo pokazati niže, ni jedna jedina tvrdnja iz ovog osvrta oca Radivoja Krulja o Stepincu, nije tačna.

Da krenemo redom. Prvo, mladi Alojzije nije izbegao regrutaciju u Austro Ugarsku vojsku kako tvrdi otac Radivoje, nego je kao maturant zagrebačke gimnazije, odmah pošto je napunio 18 godina regrutovan 29. juna 1916. godine i obukao uniformu Austro-ugarske vojske kao pripadnik 96 Karlovačke pukovnije.[1] Upućen je u „častničku“ (oficirsku – R.G.) školu gde mu je komandant bio kasniji ustaški ratni zločinac Slavko Štancer, tada jednoruki invalid sa srpskog fronta. Dakle, ne samo da nije odbio regrutaciju, nego je bio uzoran vojnik Austro-Ugarske armije koji je po okončanju oficirskog kursa (završio kurs 20. februara 1917. godine), a pre slanja na front, posetio svoje kolege u semeništu i tom prilikom kritikovao italijansku propagandu koja avionima baca propagandne letke. Zastavnik Alojzije je na italijanskom ratištu stekao čin poručnika 96. pešadijske pukovnije iz Karlovca i učestvovao je u žestokim borbama oko Gorice i na Soči, da bi se potom sa svojom jedinicom utvrdio u području Pijave.

Jezuiti u svoje redove ne primaju nedisciplinovane ljude i svaki pripadnik jezuitskog reda se kontroliše po pitanju discipline pre primanja u redove jezuita. Tako je i vojni sveštenik Miroslav Vanin, jezuita kod koga je prisluživao Alojzije Stepinac u jedinici, po pitanju discipline, dao najbolje preporuke za mladog Lojzeka. Međutim, najvažnija bitka u kojoj je učestvovao Stepinac bila je ofanziva A-U- armije na Pijavi od 15. juna 1918. godine koja se završila potpunim neuspehom A-U- armije, u kojoj je život izgubilo oko 200 hiljada vojnika sa obe strane. Tada je i dospeo u italijansko zarobljeništvo, ali postoje tri verzije načina na koji je Lojzek postao zarobljenik. Jedna je lično Stepinčeva, koju je po njegovom kazivanju zapisao Josip Vraneković čitavih 40 godina posle tog događaja, da se tukao na život i smrt dok nije bio ranjen i tako dopao italijanskog zarobljeništva. Druga verzija je da se kupao u Pijavi i tom prilikom su ga zarobili Italijani, a dokumenti su mu ostali na drugoj obali i da su ga Italijani tri dana vodili golog i bosog u kupaćem kostimu.

Treća i najverovatnija verzija je da se Lojzek uprkos ranijoj disciplinovanosti, u haosu koji je nastao italijanskom kontraofanzivom, uplašio i prosto predao Italijanima, ali je to kasnije prikrivao da ne bi okrnjio autoritet u svojoj pastvi, jer izdajnike ne vole ni u jednoj armiji. Da je ova verzija najlogičnija ukazuje zapis generala Glez fon Horstenaua koji je po izričitoj Hitlerovoj želji došao 1941. godine u diplomatsko-obaveštajnu misiju u NDH. Imajući u vidu da je Glez fon Horstenau bio upravnik Ratnog arhiva u Beču između dva rata, ne može se sumnjati u njegovo poznavanje situacije u redovima A-U armije u Prvom svetskom ratu. Dakle, Horstenau piše da je Stepinca prvi put video na sahrani Petra Kvaternika, rođenog brata zloglasnog Slavka Kvaternika. Opelo je vršio Stepinac lično, a Horstenau navodi da nije želeo da se pozdravi sa vojnim beguncem. Verovatno je ta činjenica predaje neprijatelju koja se svakako nije dopadala ostrašćenim ustašama, uticala na njegovo kasnije zatvaranje očiju pred zločinima nad Srbima, jer se izdaja u ratu morala pravdati…

Stepinac u zarobljeništvu u Italiji ostaje pet meseci i tamo prihvata ideju Jadranske legije, za koju se zalagao Ante Trumbić kao član Jugoslovenskog odbora u Londonu tokom Velikog rata. Po njegovoj zamisli Jadranska legija kao oružani sastav od ratnih zarobljenika carsko-kraljevske vojske u Rusiji i Italiji trebalo je posle pobede srpske vojske da „glumi“ oslobodioca Dalmacije od italijanske okupacije. Štaviše, od regenta Aleksandra, Trumbić je zahtevao da pripadnici Jadranske legije ne učestvuju u borbama za oslobođenje.

Bajke o srpskom dobrovoljcu o kojima priča otac Radivoje, nisu ništa drugo nego ogoljena propaganda Vatikana i licemernih hrvatskih političara kakvi su bili Vlatko Maček i Anto Trumbić. Ratni zarobljenici Srbi masovno su se dobrovoljno javljali u srpsku vojsku, ali podmukli Englezi nisu dozvoljavali upućivanje zarobljenika iz Italije na Solunski front. Austrijski zarobljenici rimokatoličke veroispovesti u Italiji, opredeljivali su se za buduću Jadransku legiju, a pravoslavni Srbi uz veoma retke nepravoslavne izuzetke, za srpske dobrovoljce. Tako su ti zarobljenici podeljeni čekali novu odluku Italijanske vlade. Tek pošto je, na Krfu oporavljena, viteška srpska armija uz pomoć divizije ruske braće i francuske kolonijalne vojske izvršila proboj Solunskog fronta, saveznici u oštrijem obliku zahtevaju slanje italijanskih zarobljenika na Solunski front.

Tada regent Aleksandar na zahtev Jugoslovenskog odbora formira tu famoznu Jugoslovensku diviziju (premda su i u njoj jezgro činili srpski dobrovoljci iz Rusije i SAD) pošto je prethodno rasformirao Vardarsku diviziju srpske vojske. Da podsetimo, Srbi su izvršili proboj Solunskog fronta u septembru 1918. godine, a formiranje ove divizije je izvršeno tek 14. januara 1918. godine, a sam Stepinac na Solunski front stiže tek u decembru 1918. godine kada je već bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca! Dakle, italijanski zarobljenici iz redova Austro-Ugarske armije među kojima je bio i Alojzije Stepinac, u Solun su stigli posle kapitulacije Bugarske i u trenutku kad je Austro-Ugarska maltene kapitulirala (10. novembra 1918. godine abdicirao je Karl I, Austro-Ugarski car), a otac Radivoje ga nazva ne samo srpskim dobrovoljcem, nego i nosiocem Spomenice. Kao što znamo, nosioci spomenice su bili samo oni koji su peške prešli Albaniju…

Dalja tragična srpska priča je već poznatija, hrvatski ratni gubitnici su tokom HH veka u dva svetska rata, zahvaljujući srpskoj naivnosti i engleskoj podlosti, oblačili uniforme pobedničke srpske armije i svrstavali se od gubitnika na stranu pobednika. Tako Alojzije Stepinac, oficir neprijateljske Austro-Ugarske armije, ni kriv ni dužan, dobija čin potporučnika sprske vojske i navlači srpske epolete.

Otac Radivoje nas dalje poučava kako je Stepinac učestvovao u oslobađanju, maltene čitave bivše Jugoslavije. Citiramo: „nosilac je Solunske spomenice, znači bio je na Solunskom frontu i učestvovao je u oslobođenju, dole od Makedonije, preko Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slavonije, Dalmacije, Hrvatske, pa sve do Slovenije“. Međutim, prava istina je da Stepinac nije ni omirisao barut (ako ne računamo njegovo učešće u armiji Austro-Ugarske pre zarobljavanja), nego je raspoređen u pozadini tek oslobođenih delova srpske Otadžbine, u jedinicama koje su održavale red zbog šiptarske pobune. U dubokoj pozadini daleko od fronta, u Vranju, Gnjilanu i Prištini proveo je vreme Lojzek do proleća 1919. godine kad se šiptarska pobuna umirila i kad je demobilisan. U međuvremenu je doneta uredba da se rezervni oficiri unaprede u viši čin prilikom demobilizacije, pa se tako Stepinac vratio kući preko Beograda u činu poručnika, u uniformi srpske armije, što je neko zabeležio i na fotografijama. Lukavi Latini to i danas koriste kao argument u odbrani Stepinca, a naivni Srbi misle da se zaista radilo o srpskom dobrovoljcu.

Kada je Alojzije posle neuspešnih civilnih agrarnih studija na Zagrebačkom sveučilištu (studirao od 1919 do 1922. godine – ovde nije zgoreg pomenuti činjenicu koju ističe njegov zvanični biograf da Stepinac na tim studijama nije uspeo položiti ni jedan jedini ispit) upisao studije na Vatikanskom teološkom fakultetu, lukavi Latini su odmah uvideli zgodnu priliku da u novostvorenoj državi proguraju svog čoveka kao tobož prosrpski orjentisanog rimokatolika, koji je, zaboga, nosio srpsku uniformu i to još oficirsku! I počelo je, nama pravoslavnima po zlu poznato, jezuitsko „brušenje duše“ budućeg nadbiskupa genocida, koji je po planovima jezuita trebalo da zameni ostarelog srbofoba Antu Bauera na zagrebačkom Kaptolu. Jezuitima nisu potrebni pametni, njima ne smeta što Lojzek nije bio u stanju za tri godine položiti ni jedan jedini ispit na ne baš teškom fakultetu, važno je da je poslušan i disciplinovan i „ispranog mozga“…

Naravno, i pomenuti Maček učestvuje u jezuitskoj propagandi o „solunskom dobrovoljcu, oficiru Stepincu“ pa je obradi podvrgnut i sam Kralj Aleksandar, jer je Vatikanu bilo potrebno da se pre ustoličenja novog nadbiskupa dobije i odobrenje vladara. Tako se prilikom posete Zagorju, Kralju servira poznanstvo sa „ocem Solunskog dobrovoljca“ uz isticanje želje da Hrvati konačno dobiju Hrvata za nadbiskupa, pošto Hrvati nisu bili državotvorni narod, poglavari u Zagrebu su pre toga uglavnom bili Austrijanci, Mađari ili Italijani. Treba da se zna činjenica, da su zahvaljujući srpskom Kralju, Hrvati konačno uspeli dobiti nadbiskupa iz svog naroda.

Propagandna mašinerija Vatikana je radila punom parom, zarad slike o „jugoslovenstvu“ budućeg „nadbiskupa genocida“ kako ga nazva Riveli, on učestvuje i na sokolskim priredbama i Alojzije je promovisan u najmlađeg rimokatoličkog biskupa na svetu i postavljen je za „vršioca dužnosti“ umesto ostarelog Bauera. Uporedo se radilo na dobijanju saglasnosti Kralja. Znajući za Kraljevu odbojnost prema careubicama u Rusiji, „izbrušeni“ od strane jezuita, Stepinac forsira antikomunističku retoriku. On se na rečima zaklinje Kralju na vernost, a na delu sarađuje sa ilegalnom ustaškom terorističkom organizacijom, nudeći jezuitske samostane za obuku budućih nacista i fašista koji ga i finansiraju. Istovremeno, Stepinac radi i na projektu Konkordata. Koliko su Srbi bili naivni verujući u njegovo „jugoslovenstvo“, svedoče reči iz Dnevnika Alojzija Stepinca zapisane 1934. godine, sad već kao hrvatskog verskog poglavara: „Da je veća sloboda i dovoljno pastira, Srbija bi bila za 20 godina katolička“…

U nastavku referata pokušaćemo dokazati da nisu optužbe protiv Stepinca mantre i floskule koje nemaju nikakve veze sa realnošću – kako to tvrdi otac Radivoje Krulj, – nego su mantre i floskule upravo ono što on tvrdi – to jest, pokušaji opravdanja ovog žestokog srbofoba.

Strašnu najavu genocida Srbi su dobili sa najvišeg mesta. Papa Pije XI posle obaranja Konkordata od strane SPC, u službenom glasniku Vatikana „Oservatore Romano“ 17.12.1937. godine praktično najavljuje budući srpski pogrom: „Doći će dan a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren – doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primili veliko dobro kao što je ono, što je zastupnik Isusa Hrista (znači on, papa – R.G.) nudio njihovoj zemlji…“. Taj srbocid je u kleronacističkoj NDH obuhvatao biološki, kulturni i duhovni genocid, što je akademik Dinko Davidov nazvao Totalni genocid. Ostatak nedoklanog srpskog naroda sa prostora NDH listom je optuživao predstavnike Rimokatoličke tzv, crkve za svoja stradanja.

Jedno od najpotresnijih dokumenata o tom „udruženom zločinačkom poduhvatu“ i ulozi Rimokatoličke tzv. crkve u ustaškom životinjskom divljanju, stiže od italijanskog generala Aleksandra Luzana, koji u pismu Dučeu o stravičnom zločinu u Prebilovcima svedoči: „Na večnu sramotu naše, rimske crkve – i jedan božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao…“.

Da je planski smišljena i sistematski sprovođena akcija protiv SPC i srpskog naroda bila bazirana na prethodnom sporazumu sa Rimskom kurijom, jasno se vidi i iz jednog akta Kongregacije za Istočnu crkvu u Rimu od 17. jula 1941. godine upućenog Zagrebačkom nadbiskupu. U ovoj Kongregaciji između ostalog piše, da u Rimu očekuju velike uspehe, „na obraćanju neujedinjenih (tj. pravoslavnih Srba u Hrvatskoj) u pokornost papi“, da je RKC zahvalna Zagrebačkom nadbiskupu na uspesima u dosadašnjoj njegovoj akciji na pokatoličavanju Srba, ujedno podstičući Stepinca i njegove biskupe da nastave rad na pravilnom razvoju katolicizma „pošto sada postoje tolike nade za o6paćanje nesjedinjenih.“

Ovaj akt je sastavljen u Rimu neposredno posle posete poglavnika NDH dr. Ante Pavelića papi Piju XII (Pije XI se upokojio 1939. godine i njegov naslednik bio je Pije XII), u trenutku kad su srpski narod i SPC bili stavljeni izvan zakona. Stepinac u jednom pismu papi navodi da je ukupno 244. 000 ljudi prekršteno. Verovatno samo Kaptol i Vatikan znaju tačan broj, međutim, po nekim pokazateljima i podacima pojedinih visokih rimokatoličkih velikodostojnika, u kleronacističkoj NDH prekršteno je preko 350. 000 lica.

O potpunoj simfoniji svetovne i “duhovne” vlasti, to jest Pavelićevog režima i Stepinčevog klira, svedočili su i pojedini Hrvati, bivši sveštenici tzv. Rimokatoličke crkve. Hrvatski književnik Đuro Vilović, kao bivši sveštenik tzv. RKC odlično je poznavao njeno unutrašnje ustrojstvo i rad sveštenika i fratara između dva rata, pa u svom delu “Krvava crkva” piše: ”Hrvatski popovi i fratri, dali su ustaškom pokretu za vreme Jugoslavije nesrazmerno više i izdašnije u gromornim besedama sa oltara, propovedaonica, ispovedaonica, konferencijskih stolova raznih crkveno-religioznih organizacija – nego se to bilo kakvim opipljivim dokumentima dade utvrditi.

Taj je njihov ustaški rad širok i mnogostruk”. Veliki istoričar Viktor Novak, ovako je okarakterisao tu simfoniju rimo-katoličanstva i ustaštva: ”Učestvovanje katoličke crkve u ustaškom pokretu dalo mu je pred širokim masama siguran izgled legitimiteta… U svojim saznanjima  o ustaštvu često ne možete razlikovati što je ustaško, a što klerikalno, što je klerofašističko, a što katoličko. I strancu koji bi se našao u NDH za tih godina okupacije, moralo je biti jasno da se u toj NDH nije nitko, ni jedna stranka, ni jedan društveni red, nije toliko revnosno zalagao za ustaštvo kao katolička crkva”.

Već 12.aprila u popodnevnim časovima Stepinac sa pratnjom u Banskim dvorima posećuje i Slavka Kvaternika, da bi mu izrazio svoje najbolje želje za sreću, boljitak i napredak hrvatskog naroda u samoproglašenoj državi NDH. Stepinac će 16. aprila 1941. godine, odmah po dolasku u Zagreb posetiti i poglavnika NDH Antu Pavelića, pružajući mu svoju punu podršku. Svojom poslanicom od 28. aprila 1941.godine, dao je Stepinac puni duhovni legitimitet nacističkoj NDH i kao sin hrvatskog naroda i kao prvosveštenik „svete crkve“.

Ovim radnjama rezervni jugoslovenski oficir Alojzije Stepinac je, u skladu sa svim zakonodavstvima u svetu, počinio akt veleizdaje Otadžbine u ratu. Dok on čini sve ovo gore navedeno, Jugoslavija kao država još uvek postoji, ali je ruše ne samo spoljašnji agresori, nego i unutrašnji izdajnici poput Stepinca, rezervnog oficira Jugoslovenske armije. U junu 1941. godine (u vreme kad je klanje Srba uveliko u toku), Stepinac postrojava pred Pavelićem celokupno biskupstvo ispred crkve svetog Marka u Zagrebu. “Blaženi” je služio i svečanu misu zadušnicu Juri Francetiću, vođi Crne Legije. Zajedno sa još 11 sveštenih lica RKC biće Stepinac imenovan u Hrvatski sabor 1942. godine, i lično će održati pozdravni govor, pre nego što poglavnik Ante Pavelić kroči u Markovu crkvu u Zagrebu. Uključivanjem u Hrvatski sabor kao njegov član, uspostavio je Alojzije Stepinac punu svetovnu saradnju sa nacističkom NDH pa se ona s punim pravom može zvati kleronacističkom državom.

Sveta Stolica je imenovala Alojzija Stepinca i za «Vojnog vikara sine titulo» celokupne hrvatske nacističke vojske, o čemu će ga lično obavestiti Ramiro Markone, papski legat kod NDH, a opširno će to opisati zagrebačko glasilo „Hrvatski narod“. O licemerju Svete Stolice govori i činjenica da je uprkos očigledno punoj podršci NDH i dalje imala diplomatske odnose sa jugoslovenskom vladom u Londonu.

Dakle, “blaženi” tzv. Rimokatoličke crkve, Alojzije Stepinac, nije bio samo crkveni vođa nego i vojni vikar ustaške vojske, to jest, najveći vojni  sveštenik ustaša i domobrana. To znači da je Zagrebački nadbiskup kao vojni vikar vojske NDH, u ime pape upravljao crkvenim životom vojnih jedinica NDH, to jest vojska NDH je De jure predstavljala posebnu biskupiju “kroz koju djeluje sveta katolička i apostolska Kristova crkva” kako kaže kanon 368 tzv. Rimokatoličke crkve. Vojni vikar Stepinac imenovaće već 20. januara 1942.godine vojne dušebrižnike u jedinicama hrvatske vojske i podeliti im župničku jurisdikciju, a za svoje zamenike imenovaće Stjepana Vučetića i Vilima Cecelju, kao već istaknute ustaše i odobriće Ceceljin molitvenik “Hrvatski vojnik” za ustašku vojsku.

Vojni sveštenici u hrvatskoj nacističkoj vojsci imali su istaknutu ulogu u podsticanju pripadnika oružanih snaga na vršenje masovnih ubistava, u okviru državnog projekta genocida nad Srbima. Kao i ostali  mnogobrojni sveštenici RKC i oni su za svoje zasluge odlikovani visokim državnim odlikovanjima nacističke NDH. Podrška RKC nacističkoj NDH trajala je praktično do samog kraja te države, o čemu svedoči poslanica hrvatskih biskupa od 24.marta 1945.godine. Uprkos svemu, Stepinac će bez ikakvog srama optužbe protiv ustaške države nazvati „srbijanskom propagandom“ sve do samog kraja kleronacističke NDH.

Stepinac je sačekao mirno dolazak partizana u Zagreb 6.maja 1945.godine, prethodno omogućivši da se u rimokatoličkim samostanima sakriju ustaške arhive i opljačkane dragocenosti i deo zlata bogatih Srba i Jevreja, koji su ubijeni u logorima širom NDH. Odobrio je i da se teroristi iz pokreta„ „križara“ koji su se ubacivali iz Austrije i Italije sakrivaju u samostanima tzv. RKC,  na taj način odlučujuće doprinevši uspostavljanju zlikovačkog projekta „pacovskih kanala“ Vatikana. Kao što znamo, zahvaljujući tom projektu dokazani ratni zločinci su se preimenovali u borce protiv „komunističke pošasti“. Međutim, Alojzije nije zbog svoje srbofobije bio velika smetnja Titovim komunistima i na velikoj pobedničkoj paradi u Zagrebu sedeo je pored Vladimira Bakarića i jednog sovjetskog generala (ta fotografija nalazi se na zadnjoj strani korica pomenutog zbornika o Stepincu u izdanju FSK).

Tek kada je došao u lični sukob sa Josipom Brozom Titom, jer je odbio da podrži projekat jačanja  protestantske  Starokatoličke crkve u Hrvata, Stepinac će biti optužen od strane Titovog režima. Ocu Radivoju se u citiranom delu njegovog intervjua koji se odnosi na Stepinca, ne može apsolutno zameriti jedino aluzija na komunističke sudove („znamo svi kakvi su to bili sudovi…“), međutim, on prećutkuje činjenicu da je u ovom slučaju optužba komunističkog suda zasnovana na stvarnim, a ne izmišljenim dokazima za njegovu saradnju sa kleronacističkim režimom NDH. Kao što otac Radivoje prećutkuje i činjenicu da taj sud nije optužio Stepinca i za drugi njegov težak ratni zločin – podsticanje hrvatskih nacističkih vojnika na delo genocida protiv Srba, Jevreja i Roma.

Komunističko suđenje Stepincu bacilo je u senku montirano suđenje i egzekuciju prvog gerilca u Evropi Draže Mihailovića. Tako su zaboravljene istinske žrtve Srbi, a Hrvati kao najverniji saradnici nacista, zahvaljujući suđenju Stepincu u očima svetske javnosti postaju žrtve. Dakle, aluzija na komunističke sudove, kojima se zaista ne može odati priznanje za pravednost, u ovom slučaju je više upotrebljena u svrhu odbrane Alojzija Stepinca, nego u svrhu raskrinkavanja komunističkog pravosuđa. Otac Radivoje kritikujući komunističke sudove, istovremeno prihvata njihovu terminologiju, pa Hitlerovu Nemačku naziva fašističkom, a ne nacional-socijalističkom. Komunistima je smetala odrednica „socijalistička“ u nazivu Hitlerove Nacionalsocijalističke partije, pa su tu državu zvali fašističkom, no, to nije razlog da je tako i mi danas zovemo…

Stepinac je od strane tog suda osuđen na 16 godina robije i gubitak građanskih prava. Robijao je 5 godina u zatvoru Lepoglava, gde je imao možemo slobodno reći hotelske uslove u odnosu na pojedine srpske episkope u komunističkim zatvorima. Ne možemo a ne istaći, sa bolom u duši i stidom u srcu, da je u to isto vreme episkop Joanikije Lipovac kome je jedina krivica bila njegov antikomunizam, nalazio u užasnom stanju u komunističkom zatvoru u Aranđelovcu, prljav, poderan, vašljiv, pun gnojnih rana, bez dozvole za bilo kakvom negom ili lečenjem. I da je za razliku od Stepinca, kome je omogućena sahrana u katedrali, episkop Joanikije ovlaš zakopan ispod nekog drveta i bujice su mu raznosile kosti. Tako da su licemerne kukumavke papista (i papofila!) o stradanju Stepinca pod komunistima. Stepincu je čak uređena i prostorija za molitvu, a dodeljen mu je i sveštenik tzv. RKC (osuđeni ustaški jatak) kao ministrant (pomoćnik). Vatikan je odmah posle presude doneo dekret o izopštenju svih koji su moralno ili fizički učestvovali u suđenju nadbiskupu.

Da kažemo na kraju da je Stepinac preminuo 1960.godine od leukemije i uprkos zakonskoj odredbi o sahrani robijaša, odlukom Titovih vlasti je dozvoljeno da se sahrani u zagrebačkoj katedrali. Nadbiskup Franjo Kuharić je godinama vodio intenzivne aktivnosti na posvećenju Alojzija Stepinca, pa Kongres kardinala i biskupa RKC, na sednici od 5. maja 1998.godine, jednoglasno donosi odluku o „mučeništvu“ Alojzija Stepinca, kandidujući ga tako za sveca!

U zaključku da kažemo da je teško naći dokaze ličnog učešća Alojzija Stepinca u nekom konkretnom zločinu, ali čak i ukoliko zanemarimo očigledan akt veleizdaje Alojzija Stepinca prema državi Jugoslaviji, dokaza njegove apsolutno nehrišćanske mržnje prema pravoslavnim Srbima ima na pretek. Čak i da uzmemo da su tačne opservacije Horstenaua da se ne radi o previše inteligentnoj ličnosti (to smo pomenuli prilikom katastrofalno neuspešnih studija agrara u Zagrebu), njegovo pismo kardinalu Maljoneu od 23. maja 1943. godine, govori da on svakako nije bio ni mutav. Takva čudovišno licemerna i nečasna odbrana ustaškog režima ne može poteći od mutavca. Jezuitsko zlo zna da i ne baš pametne ljude učini vispreno uspešnim za njihovo delo. Tako, u trenucima dok srpska krv u ustaškoj državi teče potocima, mi od ovog jezuite slušamo pohvale Pavelićeve države, jer je zamislite, dekretom zabranila pobačaje, pornografiju i bogohuljenje!

A vapaj nedoklanih Srba koji je i vrhušku Vatikana naterao da reaguje, Stepinac u tom pismu ovako karakteriše: „Osjećam se dužnim upozoriti Vašu Ekselenciju, da materijal koji je Svetoj Stolici poslala srpska propaganda, služi samo tome da u očima Svete Stolice umanji ugled režima u Hrvatskoj“. Dakle, više je nego čudno da srpski sveštenik brani ovako revnosnog zaštitnika ustaškog režima! Ukoliko to zaista želi, u očiglednost krivice Alojzija Stepinca sveštenik Radivoje Krulj se može uveriti kako među srpskim svedočenjima i arhivima SPC i državnim arhivima Srbije, tako i među spisima italijanskih i nemačkih diplomata i vojnih komandanata na terenu, da i ne govorimo o tajnim arhivima Vatikana.

Alojzije Stepinac je preko mnogobrojnih križarskih udruženja, a pre svega preko „Čiste katoličke akcije“ (čiji je bio osnivač i pokrovitelj i na čijoj je sednici na katolički Vaskrs 1936. godine usvojen program „ustaškog oslobodilačkog pokreta“) odlučujuće doprineo da se u svesti njegove pastve ukoreni stav da su Srbi remetilački faktor i da jednostavno treba da po svaku cenu nestanu iz države Hrvatske. Upravo su predstavnici i pristalice te organizacije bili glavni izvršitelji pokolja nad Srbima. Stepinac je bio predsednik Odbora za pokatoličavanje Srba koji je osnovan 1941. godine. Dokazano je masovno učešće njemu potčinjenog klira u zločinima nad Srbima. Srpska Pravoslavna Crkva u Srbiji, njeni klirici i pastva, sa užasom su prikupljali sve nova i nova svedočanstva od strane pristiglih preživelih sveštenika i izbeglog naroda, o zločinima u NDH uz aminovanje i učešće rimokatoličkog sveštenstva.

Uprkos zataškavanjima i prikrivanjima od strane Vatikana i srbofobne titoističke posleratne vlasti, sačuvana arhivska građa nepobitno dokazuje da je pokušaj istrebljenja srpskog naroda u NDH pripremljen i vršen pod nadzorom hrvatskog rimokatoličkog sveštenstva i redovništva, na čijem čelu je bio Alojzije Stepinac. Dakle, nepobitna je činjenica da je od početka do kraja rata, svojim neskrivenim javnim stavom podržavao kleronacistički ustaški pokret, što u krajnjoj instanci ne može da znači ništa drugo nego da je neskriveno i javno podržavao i pokolj Srba.

To je ukratko slika o Stepincu u svetlosti istine, u svetlosti istorijske nauke koja se ne obazire kako na političke intrige, tako ni na mantre o „bratstvu-jedinstvu svih naših naroda i narodnosti“. To bi trebalo da imaju u vidu svi nepristrasni istraživači naše prošlosti, a možda više od drugih klirici SPC, pa tako i paroh iz Mostara Radivoje Krulj.

[1] Sve ovo može se pročitati u knjizi Stepinčevog biografa-hagiografa, rimokatolika Alekse Benigara „Alojzije Stepinac – hrvatski kardinal“, koja je izdata u Rimu 1974. godine, na strani 41 govori se o toj regrutaciji. Mnogi podaci u daljem tekstu takođe su uzeti iz te knjige – R.G..

Izvor: SABORNIK SRBSKO-RUSKI

Od istog autora:

RANKO GOJKOVIĆ: Božićna radost i tuga