Rakija, srčanica i gestapovci

Sve je unaprijed dogovoreno – rakija će se peći kod Najhauzera u Stalovici. Oni će dati i drva, a određen je i ušur po kotlu, u rakiji. Smjesa je morala biti u toplom pa smo je držali u štali. Kad je odavrela, dogovoreno je da mi pečemo nakon Tregnera. Smjesa će se voziti u kantama na trakaču, jer do Najhauzera ima nešto više od dvije stotine metara. Mi ćemo posuditi naše dvije kante Tregnerima, a oni će ih nama vratiti kada ispeku. Ipak je to poseban događaj, a zanima nas i kakva će biti rakija. Vjerujem da ću morati pridržavati kante na trakaču, što će mi osigurati prisustvo među tim ljudima, pa valjda ću i ja kod kotla probati rakiju! Ali, ne lezi vraže – dođe lugar Drago Vukelić, već je kasno poslije podne, donio nekakvo pismo i kaže da ga sutra svakako odnesem do Šukića. Mama se raspravlja s njim – „krave još nitko ne tera, kako ću ići sam, kako ću se opravdati ako me tko sretne, šta ću ja sam u šumi? On to nikako sutra ne može odnijeti“. Međutim, pismo mora otići. Meni se ide, od jesenas nisam bio tamo. Preko zime su dolazile rijetke veze preko Vukelića, kume Kate i Bujićke iz varoša. A sutra se peče i rakija! Kako će sutra mama objasniti kuda sam otišao kad Jovanka pridržava kante na trakaču? Koji je to sada važniji posao od pečenja rakije na koji sam ja otišao? Jednostavno će pitati: „Đe je Milan, kud je otišao“?! Mama se boji da netko može posumnjati, upitat će se: „Kakav je to razlog da on ide u šumu, a rakija se peče? Šta on sada ima raditi u šumi“? Mama odluči da ne idem. Shvatam svu tu opreznost, ali ja bih ipak išao. Tako i smislim uvjerljiv razlog. Neka kaže da smo jesenas Živko i ja srušili u šumi brezu, pa smo od šiba pravili metle. Breza je tu ostala. Kažu da je od breze dobra srčanica za kola, lagana je, a dosta žilava. Otišao sam vidjeti da li je tamo. Ako je tamo, zamolit ćemo nekoga da nam je doveze kad bude išao po drva, to nije teško. I mama je bila zadovoljna tom pričom, pa nas sve troje ohrabri: „Možda nitko ne bude ni pitao gdje si“!

Sutradan, negdje prije podne krenem na put. Idem niz ogradu, pa u Točak, uvalu gdje je bilo pralo za rubne, pa ću se javiti i kumi Dragani. Nje nema kod kuće pa produžih. Putem ima dosta blata, ali do onih drugih Cigana postoji i neka staza van blatnog puta jer njih je puno, a odlaze i do ovih drugih Cigana, pa i u varoš. Uskoro pređem most na kanalu kraj Pricine livade i skrenem u livadu Krstašicu. Pišti voda pod nogama, ali kad sam izašao iz nize na malo osušniji dio, toga nije bilo. Odem tako Krstašicom do Subotove krčevine i uđem u šumu. U tom pravcu nalazi se i srušena breza. Odem uz prosjeku desno i svratim do tog mjesta. Breza je tu. Vratim se nešto nazad i tu skrenem na put, u stvari na velikobarnjansku stazu. Žurim koliko mogu. Kad sam prešao kanal u šumi Injaci, uz grmljavinu krila diže se par divljih gusaka. Uplašio sam se i stao kao ukopan. Dobro me iznenadiše i uplašiše u onoj šumskoj tišini i mojoj napetosti koja je stalno bila prisutna.

Kod Šukića sam našao strinu Bosiljku, ona me izljubi: „O, moj Miloše, moj junače“! Dadem joj pismo, ispričam da se peče rakija i da se žurim nazad. Pošto sam odbio ponudu da nešto pojedem, ona mi dade nove karte, one velike, valjda pedeset dvije, talijanske. Umota ih u komad papira od škanicla. Budući da sam imao nekakve hlače zvane rajtozle, stavim te karte u ono bočno proširenje nogavice. Kao, tu su sakrivene i na sigurnom!

Odoh natrag istim putem. Svratim opet do breze pa ću natrag preko Bastašića krčevina. Dođem na stazu, a ona je blatna i sklizava. To je ta velikobarnjanska staza koja preko naših krčevina, livada i Grabara vodi ka pravoslavnoj crkvi u Grubišnom Polju, pa u varoš. Već sam prešao onaj ravni plato, približio se nizbrdici i dubokom putu koji vodi do livada, kad ugledam na Biškupovom brijegu nekakav razvučeni poredak vojnika. Nastavio sam prema livadi i dubokom putu ne obraćajući pažnju na vojnike. Uostalom, idem prema Grubišnom, a ne prema šumi. Tek što sam shvatio da je taj pravac moga kretanja važan, jer idem prema njima, oni opališe nekoliko metaka. Mislim, vježbaju pa pucaju. Idem ja normalno dalje kad zapucaše opet i meni se učini da meci fućkaju tu pored mene i iznad mene. Legnem u ono blato na putu, pa kako je lijevo od puta bilo oranje, vidim jarak između dva sloga pa pretrčim tamo. Dosta su oni daleko od mene, vidim da idu prema livadama u mom pravcu, ali pješice ima daleko da se ide jer su na drugom brdu. Još po koji put opale puške, ali ja ležim u tom blatu i razmišljam šta ću sa kartama. Najbolje da ih zatrpam u blato jer ako dođu do mene pa me pretresu, a karte nisu korišćene, nove su, pitat će me odakle mi. A žao mi karata. Njih je, u stvari, meni poslao Marijan, tako reče strina Šukićka. U tom teškom razmišljanju što učiniti, čujem glasove vojnika u livadama. Šta da radim – da idem naprijed, dolje u duboki put, ili da tu ležim i čekam? Ostat ću ležati dok oni ne dođu blizu, onda ću ustati, dignuti ruke i vikati da ne pucaju. Tu i tamo opali po koja puška, ali ja njih čujem sve bliže, sve glasnije. Poslije tog, nekako dugog čekanja i straha, pa i hladnoće jer je odijelo promočilo, vidim im glave, tu su, gestapovci! Ajoj, šta sad, o njima sam čuo sve najgore, kao o ustašama. Evo ih, tu su blizu. Ustanem i dignem ruke. Vičem: “Ne pucaj“. Idem prema njima. Oni stadoše, drže puške u rukama, čekaju da dođem. Govore hrvatski, viču: „’Ajde, brže“! Dođem i kažem: „Dobar dan“! „Šta radiš tu? Gdje si bio“, pita jedan. „Odakle si“, pita drugi. Najprije odgovorim ovom drugom: „Iz Grubišnog, a išao sam vidjeti da li je još u šumi breza koju smo mi govedari jesenas srušili i pravili metle“. „Pa jesi li je našao“, pita. „Tamo je. Kažu da je dobra za srčanicu jer je žilava, a lagana“. „A koliko je daleko odavle“, pitaju. „Pa nije jako daleko, ali ima ići. Gore je, desno od prosjeke“, odgovorim. „Znači, iz Grubišnog si“, opet ispituju. „Pa da. Ja vas poznam. Poznam i Đebru i još neke“, kažem. „Dobro, ’ajde. Mislili smo tko zna tko je, a ti praviš metle i tražiš za kola tu, kako kažeš…“ „Srčanicu“, dodam ja brže-bolje. Razgovaraju oni između sebe. Na kraju pitaju gdje imam kuću? Ja objasnim. „Dobro, onda ’ajde s nama kroz Stalovicu“, rekoše.

Tako dođemo do Najhauzerovih. Tu je dosta svijeta. Ja se hvalim da i mi tu pečemo rakiju, a onaj jedan upita: „Pa otkuda sad šljive“? „Ma nisu šljive, nego od posija i krumpira“, sretan ja da hoće sa mnom razgovarati. Izgubim se od njih, uguram se onako blatan među onaj svijet, sve ih uglavnom poznam. Ni ne vide oni mene kako sam blatan i mokar. Mamu i Jovanku ne primjećujem. Svi oni gledaju tamo u dvorište Vilka Najhauzera. Vidim da neke žene plaču. Najviše čeljadi ima u ganjku i kod kućnih vrata. Ne znam šta je, osjećam da se nešto dogodilo. Vatra u ložištu gori, nema kotla, kapa od kotla naslonjena na ložište. Ugledam tetu Anku i pitam je jesu li moji ispekli rakiju. „Ma jesu. Ispekli smo i mi, ali Đebro je izbo nožem Vilka“, kaže mi ona. Čim sam to čuo, produžim Bastašića putem kući preko ograda.

Zateknem mamu kako nosi napoj kravama. Kad me ugledala, pometnu ona kantu sa napojem i pođe prema meni. Kad je prišla blizu, izgledala mi je nekako preplašeno, izbezumljeno. Pita: „Joj, pa gdje si, a šta si tako blatan“? Ispričam joj kako sam prošao i pohvalim se da mi je Marijan poslao nove karte. „Kakve karte“, pita. „Nove“, kažem ja. Pogleda ona karte, pa onda mene i sva izvan sebe poče da mi prigovara: „Pa, dobro, jesi li ti lud? I ta Šukićka i Marijan?! Oni tebi dadu nove karte, a ’vamo te sretnu gestapovci i mukama te nateraju da im kažeš tko ti je dao karte. I ode ti, moj sinko, opet u Jasenovac ili te ubiju! Kad su oni takvi, najbolje je da ti više tamo ne ideš. Ja to više neću dozvoliti! Eno im Vukelića i ostalih odraslih ljudi, neka oni idu. Sad je ispalo da je najzgodnije da ti stradaš, a oni svoju glavu čuvaju. Odmah te karte baci u peć i o njima nikad više ni riječi. Nemoj slučajno da se izlaneš pred Lojzom ili pred Golštajnima, ni pred kim ni zuc jer ćete te karte u veliko zlo uvaliti“. Gledam u karte, pa u zemlju. Žao mi karata, ali znam da ih moram baciti. Ona nastavlja i kaže da su karte inače poseban vrag koji mi u životu nikad neće trebati. Otvori ona vrata od šporeta i ja bacim karte i onaj papir u vatru. „Ajde, svuci se. Dat ću ti čisti veš da se presvučeš, a odijelo metni na banak da se suši“. Kad sam se presvukao, pita me da li sam čuo šta se dogodilo kod Najhauzera. „Ma, reče mi teta Anka da je Đebro izbo nožem Vilka i sad tamo ima puno svijeta“. „A, eto, vidiš vraga uz rakiju“, poče ona priču.

„Došao gestapovac Đebro u dvorište i prišao kotlu kraj koga je bio Vilkov ćaća Andrija. Odmah se vidjelo da je taj gestapovac bio pijan. Ušao je u dvorište i pitao starog Andriju da li on prodaje rakiju. No, nešto iza toga iz kuće izađe Vilko i pozdravi se sa Đebrom. Rukovaše se. Anka, Jovanka i ja smo pokupile naše kante i izručile rakiju ispod kotla u veliku flašu. U tom času čujemo kako je netko dobio pljusku, šamar. Pogledam na tu stranu i vidim kako se Đebro zanio, zabatrljao, i da mu je strojnica pala na zemlju. Vilko je krenuo prema ganjku i kućnim vratima, a Đebro je pošao za njim i izvadio bajonetu. Mi, brže-bolje, pokupismo naše kante, flašu i trakač i pođemo kući. Otišle smo tek nekoliko koraka kad začusmo jauk, a onda i vrisku žena. Nismo se obazirale i žurno smo se udaljile iz dvorišta. Jovanka je odmah vratila trakač Tregnerovima jer je Anka morala ići po svoju kačicu i kante. Štefan, Vilkov brat, digao je iz blata strojnicu i odnio je preko vrta nekuda u varoš, valjda da je preda gestapovcima“, opisala je mama događaje. Već je padao mrak kad je teta Anka krenula kući vozeći kačicu, pa nam je ispričala ostatak događanja. Netko je o svemu brzo obavijestio gestapovce u varošu, pa su oni u streljačkom stroju krenuli prema gornjem kraju i Stalovici. Štefana su sreli nešto prije Amidžića sokaka, oduzeli mu strojnicu i na mrtvo ga prebili. Zatim su u velikom broju došli u Najhauzerovo dvorište. Teta Anka se dugo zadržala dok nam je sve detaljno ispričala. Bio je već dobar mrak kad ju je mama ispratila do kraja ganjka. Ona ode kući. Ona ode, a mi uskoro legosmo da pokušamo prebroditi još jednu neizvjesnu noć.

Kako je sve počelo, kasnije je ispričao stari Andrija, Vilkov otac: „Đebro je došao u naše dvorište i prišao kotlu gdje sam i ja stajao. Pitao je tko prodaje rakiju, a ja mu odgovorim da se rakija ne prodaje. U tom času iz kuće izađe moj Vilko i kaže njemu „dobar dan“, a ovaj ga odmah pita da li on prodaje rakiju. ’Nema za prodaju, ali ima za popiti’, reče Vilko, a Đebro ponovi da on hoće kupiti i ponudi Vilka cigaretom. Pošto sam i ja pušač, a nisam imao cigareta, obratim se Đebri: ’Daj i meni jednu’. Umjesto cigarete, on mene pošalje u pičku materinu, a Vilko mu kaže da sam mu ja otac. On je ponovio tu svoju psovku i Vilko ga je ošamario tako da je on skoro pao na zemlju. Zaljuljao se i strojnica mu je pala u blato. Tada je on, kao, vrisnuo, nekako se plačljivo proderao, izvadio je bajunet, a Vilko je brže krenuo u kuću. On potrča za Vilkom i u tom času čujem kako je Vilko počeo da jauče. Ne znam kako se tu našao i moj sin Štefan. On je pograbio strojnicu i kroz baštu otrčao prema varošu gdje se susreo sa gestapovcima, koji su valjda pošli ovamo. Uzeli su mu strojnicu, isprebijali ga puškama i cipelama do nesvijesti i tu ga ostavili. U pravcu varoša otrčao je, nekako plačući, i Đebro kome su dali strojnicu. Cijela ta grupa došla je u naše dvorište. Između njih izdvojio se Đebro sa uperenom strojnicom i pošao u kuću. U toj namjeri spriječili su ga ostali gestapovci. Tu se nisu dugo zadržali. Nekome su ispričali da su onoga što je oteo strojnicu uhvatili, izbatinali i da će ga predati u zatvor. Tamo je otrčala njegova žena. Našla ga je i skupa sa gestapovcima otpremila doktoru. Snaha je pričala da je dugo pišao krv, a, pored doktora, obilazio ga je i komandir gestapovaca koji je bio Nijemac“. Taj Nijemac obišao je i Vilka koji je poslije par dana umro. O tome se brzo pročulo. Sprovod prilikom pogreba bio je velik. Komentari su bili razni, ali suština je bila u tome da su sada zaklani i prebijeni braća, koja su njemačkog porijekla, nisu Srbi! Prije neka dva mjeseca, gestapovci su ubili i braću Volf u njihovoj kući. Optužili su ih da su surađivali sa partizanima. Oni su također porijeklom bili Nijemci. Vilko nije ispoljavao ništa loše prema Srbima, a imao je i svoje porodične probleme – žena Bara godinama je ležala nepokretna, a kćerke Terinka i Štefica bile su maloljetne. Spomenuti mu brat Štefan, limar po zanimanju, bio je drugačiji. Što bi se reklo, bio je pašče i kao narav i u javnom odnosu prema Srbima i Židovima. Đuka Singer, jedini preživjeli Židov u Grubišnom Polju, pričao je da je Štefan dao ubiti njegovog brata Branka, prokazavši ga kao Židova pošto je bio zarobljen u ofanzivi na Bilogoru oktobra 1942. godine i dotjeran u Viroviticu. Cijeli poslijeratni period, dok god je Štefan bio živ, uvijek je napuštao birtiju ako bi u nju ulazio Đuka. Isto je tako bilo kad bi se susreli na putu, ulici. Štefan bi odmah prelazio na drugu stranu kako se ne bi susreli. Ali, eto, ovog proljeća ima sve više do sada neuobičajenih događanja. Ranoranioci iz „žice“ vraćaju se sve kasnije, a ustaše ih prate sve češće. Prije kojih mjesec-dva, gestapovci su ubili Volfove, nedavno bajonetom smrtno izbodoše Vilka Najhauzera i smrtno mu isprebijaše brata Štefana, a svi su oni za nas, za naše saznanje, Švabe, Nijemci!

Zbog svega se naglas čude i Pemci, koji su ranije govorili: „Mi sme Njemci“, ali čude se i svi ostali među kojima do sada nije bilo žrtava – Česi, Mađari… Ove reakcije i priče toga svijeta nas Srbe nekako ohrabruju. Mislimo, pa neka i oni osjete kako je nama bilo svih ovih godina kad su nas svi maltretirali, masovno i pojedinačno masakrirali, prebijali i pljačkali. Sa druge strane, slušam komentare mame, kume Dragane i Milke. „A, joj“, kažu one, „a šta će sad raditi sa nama kad su počeli i svoje ubijati“? Eto, tek pomislismo da se događa nešto na bolje, a ono opet ne valja. Nalazimo se u nekakvom drugom, novom osjećanju. Opet lošem, ali se u njemu nazire i razrješenje ovog, više nepodnošljivog stanja. Nešto se mora dogoditi, promijeniti, da bi mi uopšte opstali, da bi ostali živi. Već padom mraka raziđoše se drage i uvijek dobrodošle kume. Mi ostadosmo sami i zabrinuti za svoju sudbinu, Vjerojatno i one odoše zabrinute jer nam je sudbina zajednička.

Konačno polijegasmo u neizvjesnost zloslutne noći. Osjetim da se svi budimo na svaki šum – na korake slučajnog prolaznika, da i ne govorimo. Ponovo pokušavamo da zaspemo, a onda u varošu poče pucnjava. Naglo i oštro. „Ako su to partizani pripucali, onda nitko od ustaša ne smije iz ’žice’“, veli Jovanka. „Ma, šuti, dijete! Nek’ sam vrag zna što se u noći događa“, kaže mama. Kako je pucnjava iznenada počela, tako je, nekako u svitanje, i prestala. Sa novim danom dođoše i stare obaveze. Mama ode da podoji krave i da ih ponudi vodom. Moje je da idem osnažiti štalu, a Jovanka će dotle rastrviti posteljinu i pristaviti nešto za doručak. Taj uobičajeni red omogućava da se i krave na vrijeme izgone na pašu. Sunce je svako jutro sve više i grije sve jače. Dok smo kod krava, Cigani nam pričaju da su neko jutro u livadama vidjeli novu stazu – jako ugaženu travu. Mora da je tuda prošlo puno ljudi. Cigani znadu sve što se događa u njihovoj okolini. Oni nemaju zemlje pa ništa ne sade i uglavnom prosjače po selu. Dodatna sigurnost u ishrani njihovih mnogočlanih porodica su sva okolna polja koja su zasađena i posijana raznim poljoprivrednim kulturama. Tu se oni podmire sa krumpirom, pečenjacima i kukuruzima.

Idu oni i da kupe klas po strništima pošto seljaci odvezu žito. Tako oni stalno krstare okolinom i ostvaruju u nju uvid. Širini te informiranosti doprinosi i činjenica da oni ne prave veliku štetu jednom domaćinu. Uzimaju od svih po malo tako da su vrlo aktivni, a i za seljake je to uglavnom podnošljivo. „To su sigurno oni partizani što su napali uporište, ali su ih naši odbili“, oglasi se Zvonko. Živko i ja nekako polovično potvrdismo tu konstataciju riječima: „Pa možda i jesu. A možda su i domobrani nekuda išli po noći“. „Nisu domobrani“, usprotivi se Zvonko, „Kaže Slavko Markota da nitko – ni ustaše, ni domobrani, ni gestapovci – noću ne izlazi iz uporišta. To je, kaže, zabranjeno“. Slavko mu je rekao da je najbolje da ne goni krave na pašu u šumu jer bi ih mogli otjerati partizani. „Pa vidiš da su jesenas nekima otjerali iz štala, a nas u šumi nisu dirali“, dopunim ja Zvonkovo izlaganje. „Ma, da“, potvrdi Živko. Pero Cigan razblaži cijelu raspravu konstatacijom: „Pa vidiš, kad idu tu preko livada, uvijek bi mogli otjerati naše krave, pa neće“! Tako smo završili raspravu o bezbjedenosti našeg stada, a bilo je i vrijeme da se ide kući. Na kraju, ode Zvonko Bastašića putem, a Živko i ja ćemo nastaviti sokakom do ceste. Tu smo popričali o Slavkovom prijedlogu Zvonku. „To bi nam dobro došlo jer nas ne bi ometao kod odlaska u Barnu“, zaključismo. Taman su se nekako partizani primirili. Noću ima puškaranja, ali to je pojedinačno i rijetko. Nije za razmišljanje što se događa.

Poslije par dana opet skoknem do Šukića i nađem tamo Gojka i još jednog druga. Gojko me prigrli i poljubi. „Ovo je naš hrabri momak“, pohvali me. „Kako to vi u Grubišnom čuvate te vaše ustaše kad vam ih mi krademo“, našali se on. Kažem mu da se žurim natrag jer su i Cigani sa kravama u šumi, da ne bi šta posumnjali. Živko će im reći da sam otišao tražiti gljiva. Priča mi da će i Daruvar i Grubišno partizani uskoro, sigurno ovog ljeta, osloboditi. Razgovaramo u hodu prema šumi. On odjednom zastade i kaže mi: „Čuj, kad ti prolaziš sa kravama kroz Stalovicu, ’e l’ ti vidiš nekad onog ustašu Nogala, emigranta što je u Gavranovoj kući“? „Pa vidim ga. Nekad predvečer sjedi u ’ladovini kraj kuće, u dvorištu kraj plota“, odgovorim. „Ajde, pripazi ove subote i nedjelje da li je tamo predvečer ili ujutro. Zanima me ’e l’ on subotom spava kod kuće. Nastoj doći ’vamo u ponedjeljak, pa reci mojoj mami šta si vidio. Pazi, ovo znamo samo ti i ja. Ni kod kuće to ne govori“, kaže mi Gojko. Pruži mi ruku i ja trkom odoh preko brvna u šumu. Nogalo je imao troje ili četvoro djece. Kad bi on sjedio u dvorištu, djeca su se tu igrala jer u komšiluku i nije bilo djece osim malog Cabrnje, koji je imao oko dvije godine. Svakog dana, kad sam odlazio s kravama na pašu i kad sam se vraćao kući, motrio sam na tu tužnu kuću pokojnog Pavla Gavrana. Kad sam u nedjelju išao sa kravama, negdje oko deset sati vidim Nogala u košulji na dvorištu. Bio je podalje pa ga nisam pozdravio.

Tamo je nešto radio oko drva ili voćki, bio je leđima okrenut. Sve do povratka sa paše mučila me znatiželja da li ću ga opet vidjeti. Dvoje djece nešto se igraju na mostu, a iza plota, kraj otvorenih malih vrata ulaza u dvorište sjedi Nogalo sa ženom. Sad i pozdravim sa „dobar dan“, a on, kao i u ranijim prilikama, odgovara: „Zdravo momak“. Tako kaže i Živku i Zvonku. Kad nam svima odgovara, ako smo u hrpi, kaže: “Zdravo monci” (Hercegovac). Jedva sam dočekao ponedjeljak. Kažem Živku da skine zvono sa krave, pa sateramo krave od “bajte” (drvene kućice gdje se može skloniti od nevremena) niz put. Odatle mi je najbliže do Barne (brzo se mogu vratiti). Kod Šukića nađem Gojkovu mamu, ispričam joj šta da kaže Gojku. Nisam se niti izduvao od trčanja, a već se vraćam. Na povratku kući Nogala nisam vidio, samo su se djeca tu nekako zabavljala.

A onda opet neuobičajen događaj! Tko bi se nadao?!

< Bolji Nijemci, nego ustaše                                            Sadržaj                                               Ustaša emigrant Nogalo >