Rakićev amanet

Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka

Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka. Kao što nije ovo pre njega ni ono pre ovoga. Sve dođe i prođe ko mutni Lab, isti onaj pored kog su 1912. godine s dobrovoljačkim odredom Srpske vojske stajali i plakali vojvoda Vuk i veliki pesnik Milan Rakić, svesni da je Gazimestan, nakon skoro 500 godina, ponovo srpski.

Pre nekoliko dana, o Božiću, više stotina Srba, proteranih s Kosova i Metohije, pokušalo je da poseti grobove najbližih i na njima zapali sveće. Mnogi nisu uspeli: njihove autobuse, i pored policijskog obezbeđenja, kamenovali su i vratili nazad lokalni Albanci.

U Đakovici je bilo najgore. Pre bombardovanja 1999. godine, u tom gradu živelo je 10.000 Srba. Danas, ne računajući četiri starice u tamošnjem manastiru, nema nijednog. Krajem minule godine, odlukom opštinskih vlasti, u Đakovici je srušeno pet srpskih, praznih kuća porodice Stević. Da se, zlu ne trebalo, nemaju gde vratiti. I, nikom ništa.

Pre doletanja NATO bombardera Priština je imala 45.000 Srba. Danas ih ima 50. Ni za jedan autobus. U Peći Srba beše 30.000, danas samo sedam duša. U Prizrenu… itd. Sve gore od goreg.

Priština traži da Briselski sporazum isključi samoorganizovanje Srba na Kosovu i Metohiji, svaku vezu s Beogradom, a gde toga eventualno i bude, da se sve odvija po zakonima donetim u Prištini. Albanci posebno insistiraju da sever Kosova bude multietnički. Kao, njima je posebno stalo do toga. Koliko im je stalo vidi se iz gore iznetih brojki.

Gde god je na Kosovu albanska vlast, tu Srba nema. Albanci su pokazali i stalno dokazuju da neće, ili ne znaju, da žive s drugim narodima. Kad god su imali priliku da gospodare – pod zaštitom velikih sila (Turska, Austrija, Nemačka) ili uglavnom sami, kao sada – terorisali su Srbe i druge nealbance.

Neko će reći da je to osveta za ponašanje Beograda prema Albancima u vreme bombardovanja. Uzmimo da je tako, ali šta ćemo onda s vremenima pre 1999. godine, pre 1998. godine, s vremenom komunizma koji je Albancima stvorio pretpostavke za ovo što danas imaju i rade; šta sa turskim vaktom? U Makedoniji nije bilo ni rata ni rđavog ponašanja prema Albancima, pa je ta država, njen zapadni deo, očišćena od svih koji nisu Albanci.

Začuđujuće je s koliko pogrešnih, skučenih postavki Albanci i njihovi lideri žive ovo i ovakvo vreme. Veruju li, zaista, da će ostati tako kako je dok je sunca i meseca, da će, tamo za dvadesetak godina, sve biti kao danas: Amerika najjača na svetu, Nemačka najjača u Evropi, Srbija najslabija na Balkanu?

Imaju li Albanci nekog istoričara? Znaju li ko je bio Milan Rakić?

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović