Радун: Сребреница нови БЛАЈБУРГ!

У протекле две и по деценије настао је и упорно гајен од Хашког трибунала, глобалних медија али и од медија и политичара у “региону” још један лажни мит, овај пут онај о геноциду у Сребреници. Теорије иду до тога да тврде да је наводно 7.000 страдалих бошњачких војника у Сребеница нови холокауст. 

Цифра је одавно оборена чак и у пресудама Хашког трибунала на око 5.000. Осим броја страдалих у коме имамо и званични став власти Алије Изетбеговића у те 1995 је био око 3.000 страдалих војника – што у борбама што оних који су стрељани од стране српске војске. При томе значајан број страдалих у борбама је погинуо у пријатељској ватри јер су имале оружани сукоб две колоне муслиманских војника кад су се пробијале према територији под контролом Сарајева. Тако је резултат – већи део је страдао у борбама а мањи део је стрељан као заробљен. Реч је о ратном злочину без обзира да ли је стрељано 300 или 1000 припадника бошњачких војних снага.

Никако о геноциду.

Међутим, та квалификација “геноцида у Сребреници” смета бројним научницима, експертима за холокауст и геноцид, нарочито Јеврејима. Ефраим Зуроф је изјавио: „Волео бих да су нацисти одвајали јеврејске жене и децу пре њиховог крвавог дивљања, уместо да их убијају, али то се, као што знамо, није дешавало.“ При томе ако већ то поредимо а никако није упоредиво ни по којем критеријуму – страдали су припадници војних снага који су пре тога годинама чинили ратне злочине, а не невини цивили као у случају немачког геноцида над Јеврејима, Словенима и Циганима.

Међутим, борбе и егзекуције које су се десиле у Сребреници јула 1995. могу да се упореде Другим светским ратом, али са једним другим догађајем. Не можемо а да не приметимо да Сребреница веома много подсећа на догађаје у Блајбургу маја 1945. године. Тада су наиме, британске трупе у Аустрији предале одредима југословенских партизана предале припаднике усташких формације које су побегле у Аустрију. Са усташама је било много цивила, а припадници ОЗНЕ су ликвидирале припаднике усташких формација, у највећем броју припаднике злочиначке Црне легије. Та убиства су представљала освету за усташке злочине у Јасеновцу и широм НДХ. Извршена је освета над злочинцима без суђења. Цивили су пуштени и многи од њих су се вратили кући. међу онима који су се вратили био је и стриц хрватског председника Стипе Месића, који је био домобран.

Од 1990. у Хрватској се води кампања повећавања броја страдалих Хрвата у Јасеновцу и смањивања броја страдалих Срба и других жртава у Јасеновцу. Ствара се мит о Хрватрима као жртвама и њиховом крижном путу. Ради се чак и изједначавање жртава. Жртве Јасеновца и Блајбурга најбоље је описао Стипе Месић у документарном филму Миљенка Јерговића и Марка Видојковића Дуго путовање кроз историју, хисторију и повијест са поентом да нико од страдалих у Јасеновцу није крив за смрт оних у Блајбургу, док највећи број страдалих у Блајбургу јесте крив за смрт оних у Јасеновцу.

Слична ситуација се десила и у Сребреници јула 1995. Муслиманске трупе Насера Орића су визвршиле монструозне покоље над српским становништву на територији опшптина Сребреница и Братунац, али и у самој Сребеници. Последњој српској жрти у Сребреници одсечена је глава ујутро 11. јула 1995. Постоји документ у УН који је заведен као Геноцидни злочин над Србима у Сребреници 1992 и 1993 године. Српске трупе које су ушле у Сребреницу су за цивилие организовали аутобусе који су их одвезли на територију под контролом муслиманских трупа. Затим су уследиле борбе у којима је погинуо већи број припадника муслиманских или бошњачких снага а затим су извршили стрељања заробљеника за које су утврдили да су починили злочине током рата у Босни и Херцеговини. Извршили су егзекуцију без суђења. То јесте и освета и ратни злочин. Али није геноцид. Није ни приближно слично холокаусту, и срамотно је то поредити. Као што нико од српских цивила из Братунца или Сребренице није крив за смрт заробљених војника Насера Орића но многи од њих јесу окрвавили руке над тим цивилима. То је разлика и то велика.

Но као што смо као што смо рекли догађаји у Сребреници су повезани је са злочинима из Другог светског рата. Наиме, Муслимани из Сребренице и околине су извршили страховите покоље над српским цивилима не штедећи ни жене и децу, што је карактеристика геноцида. У Сребреници је од Срба који су до рата чинили око половине становништва остала само једна девојчица коју нису убили. Муслимани су исте ствари поновилои и у рату деведесетих. Потомци злочинаца из Другог светског рата су чинили злочине над потомцима жртава. А онда су потомци злочинаца који су поновили злочине својих предака а после тога страдали у борбама или од осветничког гнева проглашени за највеће жртве после Другог светског рата, а потомци жртава којима се опет спремао геноцид су проглашени за најгоре злочинце. То је било потребно да би се после пар недеља после Сребренице организовао прогон и погром над Србима у Хрватској.

Мањи злочин над заробљеним муслиманским војницима из једне општине је требао да покрије много већи злочин над српским цивилима широм Хрватске. Такав тајминг операције Сребренице појачава сумњу да је реч о подметнутој операцији страних служби да би се добило зелено светло за етничко чишћење у Хрватској над Србима и за нападе на Републику Српску, те и за припрему терена за Дејтон. Тако ће и на хашком суђењу за Сребренички злочин главни сведок тужилаштва бити Хрват Ердемовић добио минималну казну и нови идентитет за сведочење како је за невероватно кратко време стрељао хиљаду заробљеника.

Сребреница је мит којим се учвршћује званична хашка верзија историје. Ако је Сребреница српски геноцид онда је било легално бомбардовати Србе у Републици Српској и Србији и протерати их из Хрватске. НАТО је тиме легализова све што је чинио. Онда је легално и тражити укидање Републике Српске и одбацити сваку помисао о уједињењу Срба са две стране Дрине. Срби остају највећи и готово једини кривци за све што се лоше десило деведесетих и као кажњени морају толерисати понижења па и сецесију Косова. Сребреница показује и како Запад није антимуслиманске. Осим тога уколико би неко покушао да нормализује односе између Срба и Бошњака имао би огромну препреку – камен геноцида би му висио око врата.

Извор: Видовдан