Radovan i opstanak Srpske

Pokojni Helmut Kol izjavio je da Srbi mogu da se „podave u sopstvenom smradu“, dok je Toni Bler smatrao kako „rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“.

Kada bismo primenjivali metodologiju Haškog tribunala i široko tumačenje principa komandne odgovornosti, uz povezivanje ovih i ovakvih izjava sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom, povećavanjem broja kancerogenih oboljenja u Srbiji, i uz dva-tri svedoka koja bi mogla još i da dodaju šta su dotični govorili na zatvorenim sastancima, za koje zlodelo i na koliko godina bi bili osuđeni ljudi poput Kola i Blera?

Prosto je neverovatno da se u jednom međunarodnom sudu izriču presude za najteža krivična dela utemeljene u najvećem delu na izjavama jednog ili dva svedoka. Ta najteža krivična dela podrazumevaju planirane i organizovane akcije, koje bi morale biti razmatrane i razrađivane na nekim sastancima i savetovanjima iza kojih bi ostali zapisnici, stenogrami, odluke, rešenja i ostala službena dokumenta. A što se svedoka tiče, o njima je već puno rečeno prethodnih godina. Svakojakih likova je tu bilo. Svima se ne može verovati.

Iako su u Sarajevu vidno razočarani i nezadovoljni, i zbog toga što je Radovan Karadžić oslobođen po prvoj tački optužnice, i zbog toga što je dobio „samo 40 godina“, i ovakva presuda je doneta na silu. Jednog dana, u budućnosti, o njoj će se sasvim sigurno mnogo diskutovati.

Verovatno u cilju minimalizovanja štete, sudsko veće Haškog tribunala je odbacilo prvu tačku, koja se ticala „počinjenog genocida u opštinama Bratunac, Prijedor, Vlasenica, Zvornik, Sanski Most, Foča i Ključ“. Naime, po ovom pitanju su sudije postupile slično kao i njihove kolege u Međunarodnom sudu pravde pre devet godina, kada je pojam „genocidne namere“ povezan isključivo sa zločinom u Srebrenici.

Da su drugačije presudile, to bi imalo ozbiljne političke posledice i bacilo bi sasvim novo svetlo na spor koji je vođen između BiH i SR Jugoslavije. Međutim, da se sudsko veće upustilo u taj posao, pitanje je kako bi se iz svega izvuklo. Zato u presudi Radovanu Karadžiću gotovo i da nema nekih novih elemenata, o kojima već nije bilo reči tokom mnogobrojnih prethodnih procesa. Za presudu protiv njega korišćeni su „čvrsti temelji“ sazidani u prethodnim godinama rada Tribunala.

Takođe, upada u oči da, iako je proglašen krivim za Srebrenicu, Radovan Karadžić nije osuđen na doživotnu kaznu, kao Ljubiša Beara, kome se to takođe stavlja na teret. I ovde su uzete u obzir izvesne „olakšavajuće okolnosti“, što ukazuje i na to da su postojale nesuglasice između političkog i vojnog rukovodstva Republike Srpske. U postupku dokazivanja „genocidnih namera“ ovo je vrlo bitan momenat, pošto organizovanje genocida sigurno ne bi podrazumevalo bilo kakve nesuglasice ili različita viđenja šta i kako raditi u Srebrenici.

Sada, i u Sarajevu i u Banjaluci je opšti utisak kako se radi o političkoj presudi. Ona to u svakom slučaju jeste, samo što iz dva različita ugla i politička dimenzija izgleda drugačije.

Za srpske analitičare, politika se umešala kako bi presuda bila ovako sročena, a za muslimanske kako bi kazna bila ublažena. U Sarajevu su više očekivali od celog ovog procesa, a potvrđivanje krivice po svim tačkama optužnice trebalo je da posluži kao okidač za traženje ukidanja Republike Srpske. Jer, tada bi se moglo govoriti kako su „genocidne namere“ postojale za teritoriju cele Srpske (uz Srebrenicu bi to bilo presuđeno za ukupno osam opština), pa bi teza o srpskom entinentu kao „genocidnoj tvorevini“ bila održivija. Ovako, manevarski prostor za očuvanje Republike Srpske je ostao širi.

Ali za to što su okolnosti ovakve kakve jesu ne treba tražiti neke „skrivene razloge“. Nije svojom presudom Hag želeo da sačuva Srpsku, niti da zbog političkih razloga ublaži presudu Radovanu Karadžiću. Već jednostavno, više od ovoga napisanog u presudi nije mogao da iskonstruiše.

A i ovo je mnogo.

Dušan Proroković, ISKRA