Радомир Булатовић: УТВРЂИВАЊЕ ПРИБЛИЖНОГ БРОЈА СТРАДАЛИХ ЛИЦА У ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРУ

Као најпотпунији историјски извор за проучавање творнице смрти у Јасеновцу показало се антрополошко истраживање. Оно комбиновано са исказима гробара, крпара, преживјелих логораша и извршилаца злочина омогућава да се утврди не само приближан број жртава закопаних у јасеновачкој творници смрти, него и више од тога.

Из књиге: Радомир Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Свјетлост Сарајево, 1990. године.

Уводно слово аутора:

У Заводу за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине почео сам 1970. године прикупљати грађу о Доњој Градини. То је ликвидациони центар логора у Јасеновцу, који се налази на босанској страни. Писаних извора није било довољно. Очекивана су антрополошка истраживања 1976, што је наставак оних из 1964. и 1965. године. Антрополошка метода не може дати поријекло жртава, што је изискивало рад у архивима. Из тих разлога, поред осталог, истраживање је трајало релативно дуго. Сталну подршку пружао је Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Босне и Херцеговине, на чему овом приликом срдачно захваљујем. Изражавам захвалност рецензентима проф. дру Бранку Петрановићу, дру Ахмеду Хаџировићу и књижевнику Љуби Јандрићу на корисним сугестијама које су прихваћене и уграђене у коначну верзију текста.

ГЛАВА IX

УТВРЂИВАЊЕ ПРИБЛИЖНОГ БРОЈА

СТРАДАЛИХ ЛИЦА У ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРУ

У историографији се помињу различите бројке о страдалим лицима у Јасеновцу од 1941. до 1945. године. Усташе су се трудиле да, колико је више могуће, затру трагове великог злочина. Поред уништавања писане грађе о Јасеновцу, они су вадили лешеве из масовних гробница и спаљивали их. О томе има низ доказа, како на основу антрополошких налаза, тако авионским снимањем кроз специјалну емулзију, које омогућава откривање гробница са и без садржаја посмртних остатака људи, жена и дјеце, као и на основу изјаве Мирослава Мајсторовића — Филиповића да су усташе вадиле и спаљивале лешеве. Пошто је Мајсторовић био једно вријеме и командант логора у Јасеновцу, то је значајније, иако је иначе доказано остацима кокса, пепела и кошчица спаљених лешева на више мјеста у Доњој Градини да су гробнице прекопаване и лешеви спаљивани.

Ако оставимо по страни проблем недостатка усташких извора о броју страдалих лица у Јасеновцу, остају као могућност још три начина да се утврди приближан број убијених људи, жена и дјеце у Јасеновцу. То се може постићи:

1. анализом исказа гробара и крпара,

2. анализом резултата антрополошких истраживања и површина гробница и

3. анализом спискова страдалих лица у Јасеновцу на основу записника Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Што се тиче других могућности процјене (приближног) броја жртава јасеновачког логора, као што су процјене без сигурнијих доказа одока и слично, ми се у то нисмо жељели упуштати.

1. Анализа исказа гробара и крпара

Јасеновац је као творница смрти дјеловао од 15. августа 1941. до 1. маја 1945. године. Доња Градина, стратиште јасеновачког логора, кориштена је од почетка 1942. до коначног ослобођења Јасеновца 1. маја 1945. године. Из тих података може се утврдити број дана дјеловања творнице смрти. На основу тога тачно се зна колико је јасеновачки логор био централно стратиште у Независној Држави Хрватској. Искази гробара и крпара дају могућност, са осталим изјавама преживјелих логораша, да се процијени колико је дневно убијено жртава у Јасеновцу. Ми смо у посебном поглављу навели неколико изјава гробара и крпара о начину убијања, сахрањивања и одузимања личних ствари са одјећом и обућом од логораша. Ту лежи основна могућност, да се искаже приближно тачан број страдалих лица у јасеновачком логору.

Егон Бергер је 44 мјесеца провео у Јасеновцу као гробар. Почео је гробарски посао у децембру 1941. године и обављао га до краја априла 1945. године. Између осталог, он каже: »Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покопао дневно око 200-300 жртава«.1)

Јакоб Финци радио је у Јасеновцу као гробар само десет дана, и ево шта каже: »За оно сам десет дана покопао с друговима око 3.000 љешина, међу којима сам препознао љешине петорице гробара, које су усташе дотукли«.2) Из ове изјаве слиједи да је Јакоб Финци као гробар дневно покопао 300 лешева са другим помоћницима. То је тачно као што каже и Егон Бергер. Проблем је само у успостављању стварног стања да ли су они у исто вријеме са друговима сахрањивали дневно по 200 до 300 лешева. Стога смо дужни да наведемо још извора, како би ову дилему уклонили, колико је то могуће прецизније и тачније.

Димитрије Секулић вршио је у Јасеновцу службу гробара. Он каже да је било више група гробара. Из тога се може закључити више сахрањених у једном дану од 200 до 300 људи, жена и дјеце. Ево дијела његова казивања: »Не водећи рачуна о томе да ли је жртва убијена или не, усташе би убијања продужили и даље тако, да се лешеви или полумртви људи гомилају у ракама једни изнад других и то са лицем окренутим према земљи. Увек је задаван само један ударац; ово се радило ради уштеде у времену пошто је један ограничен број усташа стајао на расположењу за вршење ових егзекуција, а свакога дана долазио је нов транспорт, коме је требало створити места у новом простору ограђеном жицом. На тај начин свакога дана односно сваке ноћи ликвидиран је исто толики број притвореника, колико је новим транспортом у логор стигло. Напомињем, да се не сећам, да је било дана, за време мог боравка у логору, а да није приспео ни један нови транспорт«…3)

Димитрије Секулић даље каже да су транспорти износили око 3.000 жртава. Према томе, у једном дану су морали сви бити ликвидирани да би било мјеста за нови транспорт. О томе он износи овај податак: »Ова масовна убиства из транспорта од око 3.000 жртава, вршила је обично једна група од око 30 усташа. Ово је било могуће због тога, што су све жртве претходно биле изванредно повезане жицама, страховито телесно измучене, а психолошки тако рећи хипнотисане«.4)

Има и других казивања, да је дневно страдало преко хиљаду људи у Доњој Градини. То значи, да није једна група гробара вршила све сахране у Градини, него више група. То овдје није могуће даље истраживати, јер желимо да пронађемо бар приближан број дневног сахрањивања да би се помножио са бројем дана дјеловања творнице смрти у Јасеновцу и тако добио приближно тачан број страдалих људи, жена и дјеце. Пошто су готово сви убијени претходно свлачени до гола или остајали само у доњем вешу, што је и антрополошка анализа доказала, крпари су имали најбољи увид колико су одјеће дневно преузели, прали, крпили, паковали и отпремали за даљу употребу по усташком плану и програму. Захваљујући стицају околности, има крпара са тако дугим стажом да њихове изјаве имају научну вриједност и могу се мериторно користити у поступку утврђивања приближног броја страдалих лица у Јасеновцу. Стога се наводи исказ Ивана Даниловића, крпара, који је од јесени 1942. године обављао дужност сортирања робијашке одјеће и обуће.

»Свако јутро, када смо се са ноћишта враћали, у нашем стоваришту су биле довезене нове гомиле од 5 до 10 кола крвавог одела и рубља…«5) Ако је на једним колима рубље 100 логораша, онда је то 500 до 1000 дневно.

У љето 1942. године са стратишта Доње Градине побјегло је 7 заточеника пред саму ликвидацију. Они су изјавили: »У Јасеновац смо долазили у партијама по 400 људи. Смјестили су нас у жицу III Ц гдје може да стане густо набијено до пет хиљада људи. Усташе су нас опљачкали. Водили су нас на нови насип. Нису давали хљеба ни воде. Људи су падали на раду и били су на мјесту убијани. Свакога дана по пет до шест. Свако вече прелазило је за Градину по шесто до хиљаду људи, жена и дјеце, на клаоницу. Иза жртава остајало је само рубље…«6)

Ако са овим исказом упоредимо наводе гробара да су дневно покопали 200 до 300 лешева, значи да је толико сахрањивала група гробара, што у једном дану износи за двије групе око 600 до 1000 лица. Узимајући само доњу границу од 600 људи, жена и дјеце, може се израчунати колико их је страдало у Јасеновцу од 20. августа 1941. године до 30. априла 1945. године. Наводимо 20. август, јер су тога дана почели стизати транспорти у Јасеновац свакодневно, а то значи да је и ликвидација исто тако вршена свакога дана. Август има 31 дан. Према томе у 1941. години јасеновачки логор је обављао функцију творнице смрти 133 дана. Ако се томе дода по 365 дана у 1942, 1943, 1944. години то износи још 1.095 дана и у 1945. години још 4 мјесеца, тј. 120 дана, што свеукупно значи, да је дјеловао логор Јасеновац као творница смрти 1348 дана. Ако се помножи 1348 дана са просјечним бројем страдалих жртава у једном дану од 600, значи да је у Јасеновцу живот изгубило око 808.800 лица. Можда је дневно страдало више од 600. У том случају би се могло тврдити, да је укупан број жртава већи. Ако је дневно страдало мање, са 500, онда је то укупно 740.000. Овај број је вјероватно приближан, али би се о њему још касније водила расправа, када се упореди са оријентационим показатељима антрополошког налаза на основу површина гробних поља. То је засигурно ближе него ова оцјена. Наравно, тешкоћа ће се и у овом другом случају јавити, јер постоје три врсте гробница са сигурним остацима, дјелимично истраженим и несигурним посмртним остацима у гигантским гробницама.

Ако се из горњег начина утврђивања приближног броја страдалих лица у јасеновачком логору жели изнијети податак колико је страдало у Градини, поступак је исти.

Градина је била ликвидациони центар јасеновачког логора 1.217 дана. Ако се тај број помножи са 600 добија се бројка од 730.200 или множено са 500 износи 608.500 жртава. Може се рећи да Градина није довољно позната, јер су многи доведени директно на губилиште без пролаза кроз логор у Јасеновцу. То се у антрополошким анализама видјело. Колики је то број, није могуће казати. Уобичајено процјењивање, да је у Градини страдало око 360.000 жртава није одрживо, чак и када би се узело да је дневно у њој страдало само по 300 људи, жена и дјеце. У том случају, ако се помножи 300 са 1217 дана, колико је Градина била стратиште, добива се број од 365.100 жртава. По истом поступку, за читав логор у Јасеновцу, када би се измножио број дана његова постојања 1.348 са дневним капацитетом убијања само од 300, добива се укупно 404.400 жртава. То је сигурно знатно више. Уосталом, да се види шта казују резултати антрополошког истраживања.

2. Површине гробних поља и антрополошка истраживања

Иза другог свјетског рата у плодној Доњој Градини гробнице нису биле познате. Дјелимично их је растиње назначавало. Гдје год су биле гробнице са посмртним остацима жртава усташког терора, земља се улијегала обиљежавајући тако рубове масовних гробница.

Поједине гробнице гдје није земља орана, него остала ливада, сачуване су у изворном облику. Тамо гдје су изнад гробних поља људи орали земљу, гробнице се теже препознају, али улегнућа и ту наговјештавају гдје се налазе жртве усташког злочина. Стога је значајно откупљивање земље од власника, да би се престало са њеном обрадом и сав меморијални комплекс заштитио и уредио. Поменути закон о заштити Доње Градине је то начелно ријешио и већ се проводи у дјело. Од сељака је земља откупљена, а гробнице обиљежене 1988. године гранитом из Јабланице и на други начин. Сав посао обавља Урбанистички завод Босне и Херцеговине у непосредној сарадњи са Спомен-музејом у Јасеновцу и Републичким комитетом за борачко-инвалидску заштиту СР БиХ.

Када је у Заводу за заштиту споменика културе Народне Републике Босне и Херцеговине 18. априла 1962. године донесено прво рјешење о заштити Доње Градине, у њему је писало да су усташе на већој површини »у току рата побили и у заједничке гробнице покопали око 300.000 жртава из логора Јасеновац, који се налази преко Саве од мјеста гдје су жртве убијане и сахрањиване. Жртве су скелама пребациване преко ријеке Саве и убијане. Тачан број гробница се не зна. Укупно је пронађено 197 појединачних и заједничких (масовних) гробница«.7)

У почетку, прије крчења шуме и мелиорационих захвата у Градини је било познато само 5 већих заједничких гробних поља, због тога што је терен био мочваран, обрастао шумом и шибљем. Након мелиорационих радова, посебно подизања насипа око Градине, гробнице су постајале све уочљивије. Тако је откривена прва већа гробница на ливади званој »Чалинка«. Ова локација је удаљена од ушћа Уне низ Саву око 1.800 метара, непосредно поред новоподигнутог насипа. На овој ливади се налази 21 гробница са правцем простирања исток-запад и сјевер-југ.8)

У правцу исток-запад има 16 гробница, величине 30 са 3,5 м. У правцу сјевер-југ смјештено је осталих 5 гробница, и то 3 величине 110 са 3,5 метра и 2 величине 30 са 3,5 м. Ова ливада је власништво Мирка Вукића.9) Види се да су гробнице плански формиране са ширином 3,5 метра, а дужина им је различита према дневном броју убијених и сахрањених. Она се овдје креће од 30 до 110 метара, што јасно казује да се сваког дана убијало, али са различитим бројем лица. Зашто би, иначе, гробнице биле дуге 30 и 110 м ако није у питању број жртава које дневно усташе погубе. Ширина је свуда остала иста — три и по метра.

Навођење гробара да је дневно сахрањивано више стотина људи, жена и дјеце гробне површине савршено тачно потврђују. Исто је то видљиво и из извјештаја крпара да су дневно товарили по пет до десет кола крпа — одјеће и обуће са побијених лица. Кад се та чињеница стави у анализу дужине гробница и до 110 метара, значи да је некада дневно убијено и више од 3.000 логораша. Пошто је ширина гробнице 3,50 м, а дужина 110 метара, површина јој је 385 м². Ако се узме да је испод квадратног метра сахрањено само 9 особа, значи да је у тој гробници сахрањено 3.375 лица. Тиме се показује тачним да је у једном дану убијано и преко 3.000 лица. На основу тога се даље јасно може видјети, како је величина гробнице и доказ колико је у њој сахрањено жртава у једном дану. Наглашава се ово у једном дану, јер су усташе тако морале радити, нарочито у љетним мјесецима, јер би иначе настала епидемија када се мртваци не би редовно прекривали дебљим слојем земље са кречом. Ко се буде дубље бавио овим послом, моћи ће тачно према величини гробних поља утврдити и број жртава у њима, а касније ће то бити наведено у укупном износу да би се добио приближан број страдалих жртава у Доњој Градини.

Друго велико масовно гробље налази се на ливади Мирка Вукића. Оно је на јужној страни од претходно наведеног око 120 метара, западно од насипа око 150 метара. На овој ливади постоји 14 гробница, постављених у смјеру сјевер-југ у два реда. Величина сваке гробнице је 12 са 3,5 метра. Ливада се више не коси нити земљиште обрађује. Сава то подручје сваке године плави па је претворено у баруштину из које чешће вода износи на површину дијелове жртава. И овдје ће се израчунати колико је жртава сахрањено у једној етапи пошто се ради о мањим гробницама. Ако је гробница дуга 12 метара, а широка 3,50 м, површина јој је 42 м². Узме ли се да је испод 1 м² сахрањено само 9 жртава, онда је ту 378. То је дневни посао једне групе гробара, а пошто их је било више, не тврди се да је мање убијено у том дану од 378 жртава. Могуће је само више, јер су гробари радили по Градини на више мјеста у истом дану и касније ликвидирани од усташа да не би могли остати као свједоци шта се тамо радило. То су казали и ријетки преживјели гробари.

Трећа гробница се налази на ливади званој »Шиб«. То је земљиште власништво Стеве и Бранка Вукића. Ова њива је удаљена од претходног гробља источно око 100 метара. И јужно исто толико. Њива је укупне површине око 14 дунума. Усљед густог растиња и запуштености терена са мочваром није могуће било раније сакупити детаљније податке. Зна се само да се ту налазе гигантске гробнице, што ће се касније навести са тачном површином.

Четврто гробље је смјештено на ливади Милана Пјевића, од претходног удаљено око 600 метара у правцу југозапада. Њива је величине око 6 дунума. И ту се налазе гробнице. Пошто је и ово земљиште зарасло у шикару, а мочварно је, истраживачи у то вријеме 1962. године нису могли узети прецизније податке.

Пето гробље је у близини горе поменутог на њиви Милке Пејић, величине око 3 дунума, званој »Бјељевине«. На тој су свуда масовне гробнице. И ово је гробље мочварно и зарасло у шикару. Доста бујно црвено растиње га јасно наглашава. (Податке је давао Миладин Малешевић из Доње Градине.)

Доња Градина има површину од 924 хектара. Њена ужа зона гдје се налазе гробна поља, има површину око 39 хектара. Да би се могло приступити уређењу Градине у ужој зони заштите, обављен је попис парцела земљишта како би се могао провести откуп. Главно становништво села Градине живјело је управо на овом ужем подручју све до 3. јануара 1942. године, када је побијено или дјелимично успјело да се бијегом спаси. Имовина им је одузета, а куће спаљене.10) Тиме је омогућено вршење геноцида у Градини.

Да би се димензије злочина могле колико-толико чињенично доказати, најзначајније је навести површине гробних поља.

а) Површина обиљежених гробних поља

Савез удружења бораца народноослободилачког рата Босне и Херцеговине, а нарочито Душан Мисирача, дуже је радио на откривању и уређењу гробница у Доњој Градини. На основу тога, сада смо у могућности да утврдимо површину тих гробница. Она износи 59.269 м².11)

б) Површина гробних поља са већом могућношћу постојања жртава

На приложеној карти се види да је укупна површина гробних поља са већом могућношћу постојања жртава усташког терора 19.355 м².12)

ц) Површина гробних поља са мањом могућношћу постојања жртава

Укупна површина гробних поља са мањом могућношћу постојања посмртних остатака усташког терора износи 32.780 м².13)

На основу антрополошких истраживања видјело се да постоје гробнице са посмртним остацима, без посмртних остатака и са мањим количинама посмртних остатака жртава усташког терора. То је условљено чињеницом да су усташе вадиле уз помоћ логораша, сахрањене жртве и спаљивале. Тако су настале гробнице које немају посмртне остатке, али су тамо људи били сахрањени. Авионским снимањем је то утврђено, као и антрополошким бушењима и ископавањима. Исто тако је доказано да је у неким гробницама остало много мање жртава него што их је било приликом сахрањивања или су ту само сахрањени дијелови тијела лица која су претходно распарчана за усташке потребе, као што је производња сапуна. Стога има гробница без људских костију са по којом женском плетеницом и сапонифицираном масом мишићног ткива. Отуда и јасан закључак да се у свим горе наведеним случајевима површине гробница могу узети као да имају посмртне остатке јер су их уистину имале. То је битно ради утврђивања броја сахрањених лица у тим гробницама на основу просјечног броја испод једног квадратног метра који се добива анализом антрополошких налаза.

Када се наводи површина гробних поља са мањом могућношћу постојања посмртних остатака страдалих лица, ваља знати да су ту жртве биле сахрањене. Ево доказа који даје сам шеф усташког логора у Јасеновцу пред народним судом, крволок и злочинац Мирослав Мајсторовић-Филиповић:

»16. IV 1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знам да су у то вријеме биле вађене љешине заточеника из Градине и спаљиване, како би се заметнуо траг почињеним злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњих заточеника, него само у ексхумацији«.14)

Из овог свједочења о којем нема сумње, може се закључити да гробнице означене са мањом могућности постојања посмртних остатака морамо узети у коначни биланс жртава испод квадратног метра. То је површина од 32.780 метара квадратних. Исто се то односи на површину процијењену да има већу могућност постојања посмртних остатака жртава од 19.355 метара квадратних, као и ону већ уређених гробних поља површине 59.269 метара квадратних. Укупне су те површине 111.304 метра квадратна.

Сада се поставља деликатно питање: колико је лица сахрањено испод квадратног метра у тим гробним пољима? Када се то приближно утврди, може се множењем са 111.304 добити број жртава који може бити већи, али не мањи. Већи из разлога што су многи бачени у Саву, прерађени у сапун итд.

Борци су први 1961. године извршили мања копања и закључили: »На квадратном метру на дубини око 1 метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане што значи да су убијени жељезним маљевима, а такође и кости удова-ногу и руку су поломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком«.15) Копане су том приликом још двије сонде 1961. г. у Градини и нађено такође 17 лобања по квадратном метру, али је дубина таквих слојева виша »и гробнице су дубље од 3 метра«.16)

И антрополошка истраживања 1964, 1965. и 1976. године дају сличне резултате овим првим радовима бораца 1961. године. Основни проблем се јавља што сонде често настају на ивици гробнице или је промаше, а неке се лоцирају у средини. Отуда и различити резултати испод квадратног метра. Поред тога ће се узимати све те вриједности и тражити неки приближан средњи број како би се дошло до објективнијег податка колико је људи, жена и дјеце страдало у Доњој Градини.

Антрополошки налази из 1964. године казују да је на сонди број 112 Б величине 6 пута 2,5 метра нађено 197 човјечијих скелета. То значи, да је (6 пута 2,5 подијељено са 197) испод једног квадратног метра ту сахрањено 13 жртава. Уз бушотину 126 Б величине 3 са 4 метра нађено је 48 скелета. То значи да је (48:12 укупно 4) испод квадратног метра ту сахрањено просјечно 4 жртве. Негдје скелети нису сахрањени у цјелини, него само поједини дијелови, што ствара још веће потешкоће у утврђивању просјечног броја сахрањених испод квадратног метра, али исто тако казује монструозне усташке злочине комадања људи како би од њих даље радили индустријске производе. Стога се овдје и наводи став Енгелса, који је тачно прорекао Градину иако је много прије усташког злочина већ био преминуо.

»Конкуренција је прожела све наше животне односе и завршила међусобно ропство у којем се људи налазе. Конкуренција је велика покретачка сила, која непрестано поново потиче на дјелатност наш остарјели и омлитавјели социјални поредак, или, напротив, социјални неред, али при сваком напрезању гута и један дио клонулих снага. Конкуренција влада бројчаним напретком човјечанства, она влада његовим моралним прогресом. Тко се донекле упознао са статистиком злочинства, томе је морала пасти у очи својеврсна правилност којом злочинства сваке године напредују, којом становити узроци производе становита злочинства. Проширење творничког система има свуда за посљедицу умножавање злочинства. За велики град или округ може се сваке године, сваки пут с довољном тачношћу, унапријед одредити број хапшења, криминалних случајева, штавише, број убојстава, провала, малих крађа итд., као што се то доста често догађало у Енглеској. Ова правилност казује да конкуренција управља и злочинством, да друштво производи ПОТРАЖЊУ за злочинством, којој се одговара са примјереном ПОНУДОМ, да се празнина која настаје хапшењем, транспортирањем или погубљењем становитог броја одмах испуни другим, управо као што се свака празнина у становништву одмах поново испуњава новим придошлицама, другим ријечима, да злочинство исто тако врши притисак на средства за кажњавање као народи на средства за запослење. Колико је праведно да се под тим околностима, без обзира на све остало, кажњава злочинац, то препуштам суду својих читалаца. Мени је овдје стало само до тога да докажем проширење конкуренције и на морално подручје и да кажем до какве је дубоке деградације довело човјека приватно власништво«.17)

Енгелс је ове мисли изнио у НАЦРТУ ЗА КРИТИКУ НАЦИОНАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ, а није знао за Градину, али је зато савршено оцртао њено настајање.

Антрополошка истраживања су открила фабрикације у Градини. Јасно су показала дјеловање творнице сапуна.

На лијевој обали Саве у комплексу логора Јасеновац, уз сонду број 20 која је раније наведена, отвора 3 са 3,50 метара, нађено је 30 скелета или скоро 3 скелета испод квадратног метра. У сонди број 21 откопа површине 2,60 са 3,60 м ископано је 9 скелета, или мање од 2 испод квадратног метра. То је био рад антрополога 1964. године, а 1976. је нађено слично стање.

Године 1976. у Доњој Градини је на земљишту »Чалинка«, власништво Мирка Вукића, парцела број 158 и 162, уз бушотину 112 Б, копана сонда величине 6 са 2,50 метара. Ту су пронађена 183 скелета. Ако се подијели број жртава са површином сонде (183:6 пута 2,5) добива се нешто више од 12. Код сонде број 7 откопана је површина гробнице 12 м² и ту нађено 48 скелета, или 4 испод квадратног метра.

Ако се саберу сви ови просјечни износи испод квадратног метра и подијеле са бројем сонди, добиће се просјечна вриједност колико је сигурно сахрањено жртава испод квадратног метра у Градини или Јасеновцу. То је 13, плус 4, плус 2, плус 12, плус 17 или укупно 48. Тај се број дијели са бројем сонди пет (48:5) и добива нешто више од 9 или да се испод квадратног метра у гробницама не налази мање од 9 жртава.

Раније је утврђено да је површина гробних поља 111.304 метра квадратна. Ако се тај број помножи са девет, добива се приближан број жртава у Градини. То би значило да је у Градини сахрањено 1,001.736 жртава.

Сада се може ставити и овај број на провјеру са изјавама гробара, крпара и извршилаца злочина. То ће се постићи на тај начин што ће се укупан број дана сахрањивања у Доњој Градини подијелити са бројем кога је дала антрополошка метода. То јест: 1,001.736 подијељено са 1.217 добива се нешто више од 821. То је управо потврдило изјаве гробара и крпара да није било дана када није страдало од 300 до хиљаду или 3.000 лица. Може се даље постављати и питање колико је онда људи страдало у читавом логору, када је само у Градини 1,001.736. Свакако, укупне жртве прелазе милион и коју стотину хиљада. То ће се моћи прецизније саопштити тек када се открију све гробнице на лијевој и десној обали ријеке Саве и обаве још потпунија антрополошка истраживања. Међутим, без обзира на то, неће се битније модификовати овај налаз. Односно, Јасеновац је сигурно око два пута већи по броју жртава, него што се то до сада од ока процјењивало.18)

Ако је и прије формирања стратишта у Градини дневно убијано у Јасеновцу више од 731 логораша, може се тачно казати колико би морало бити жртава у Јасеновцу узимајући у обзир само просјек кога указује и оцртава антрополошка метода. Јасеновац је до формирања Градине као главног и неограниченог ликвидационог центра дјеловао само од 15-20. августа до 31. децембра 1941. године, или укупно 133 дана. Ако се 133 дана помножи са 821, добива се 109.193 или укупан број жртава у Јасеновцу није мањи од 1,001.736 плус 109.193 тј. 1,110.929. Кажемо није мањи од 1,110.929 жртава, јер се ту не могу дати подаци о великим скупинама које су страдале нарочито за вријеме и послије козарске офанзиве. Да је у Јасеновцу страдало преко 1,110.929 људи, жена и дјеце, тешко ће ко моћи оборити, а било би добро да није тако.

Можда би најпрецизнији подаци могли да се добију о броју страдалих у Јасеновцу када би се аналитички истражили сви спискови које су сакупиле земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Међутим, тамо казују само преживјели шта је људи, жена и дјеце страдало и када, а како има села без таквих свједока, неће се никада дати прецизни подаци о страдалима у Јасеновцу. То је разлог да смо га сматрали и сматрамо највећом енигмом другог свјетског рата. Значајно је истаћи, управо у овом поглављу, да усташе и нису водиле евиденцију проскрибованих народа колико их је страдало. То је јасно казао на суђењу један од ратних злочинаца, Љубо Милош, командант логора Јасеновац. То је казивање од великог научног значаја, када је у питању изучавање Јасеновца, због чега се наводи колико је то омогућио факсимил тог документа, кога је објавио Шиме Бален.

»…Покушат ћу да највјерније опишем како и каквим методама су вршене ликвидације заточеника у логору Јасеновац и околици.

Дакле, након што је формиран логор III »Циглана« почеле су повремено пристизати групе заточеника и то у почетку рјеђе и мање групе, а касније све чешће и бројчано јаче групе. У почетку су биле групе од око 300 људи, а касније су оне расле на 500, 1000 па чак и више све до 1500 људи, но дозвољавам да је у изузетним случајевима било сасма природно и већих транспорта а неких се чак и сјећам. То је што се тиче пристизања многих заточеника. Међутим, приближно стални број заточеника логора Јасеновац био је око 3000. Шта се је дакле радило са осталима? Најприје да напоменем да их је било двије врсте заточеника који су стизали у логор Јасеновац и то они који су дошли с одлуком, а који су се провађали кроз картотеку логора и они који су долазили без одлуке и нису се уопће заводили у картотеку. Ових посљедњих било је далеко, далеко више и они су одмах вођени на ликвидацију. О томе је постојао договор односно биле су такве упуте од Лубурића да се све оне без одлуке и са одлукама од 3 године одмах ликвидира, а Лубурић је упуте за то добио од Дида Кватерника и Павелића, пошто ми је познато да је он сваки пут када је одлазио у Загреб на реферисање посјећивао Павелића и њега о томе извјештавао. Знам да ми је више пута Лубурић говорио, да он то не чини на своју руку него по наређењу највиших тј. по наређењу Павелића. Када је број заточеника у логору Јасеновац порастао од новопридошлих заточеника, онда су безувјетно донашане одлуке о смањењу броја, па би се првенствено водило на ликвидацију старе и изнемогле те болесне заточенике.

Процедура код ликвидације била је таква, да кад би поједини транспорти стизали у Јасеновац исти би били пребацивани у вагонима на колосијек који се је налазио у самом логору, те су у вагонима остајали до самог поласка на ликвидацију. Ликвидације су се у већини случајева вршиле по ноћи, а сјећам се да се у неколико наврата ликвидација вршила и у току дана у групама од око 10 до 300 заточеника, а можда чак и више. Међутим, ликвидације које су вршене ноћу достизале су цифру чак и до 1500. Прилив заточеника по транспортима у почетку је био рјеђи тј. просјечно једанпут недјељно, а касније од почетка прољећа 1942. године када су почеле стизати веће групе тај просјек је учестао тј. на два или три пута недјељно, а дешавало се случајева када су транспорти знали стизати и по неколико дана узастопце. Сви ови транспорти које сада спомињем стизали су без одлука, што значи да су сви заточеници одмах одвођени на ликвидацију. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац »Циглана« са околицом како за моје вријеме, а тако и за цијелог постојања логора Јасеновац, не би могао рећи нити ја нити итко други јер транспорти који су упућивани за ликвидацију нису нигдје ни у ком случају завађани у књиге или томе слично, а с намјером баш том, да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је ОГРОМАН И УПРАВО НЕПОЈМЉИВ.

Заточеници који су упућивани са одлукама жупског редарства тих области били су провођени кроз логорску картотеку као и остале књиге те уврштени у радну службу истог логора. Прилив оваквих заточеника био је много мањи и то у специјалним транспортима много рјеђи и у групама од 20 до 200-300. Дакле произилази, да су сви заточеници који су се налазили у самом логору на раду или из логора упућивани у околна мјеста на радове, били регистрирани, но како сам навео и над њима су вршене ликвидације опет у групама и појединачно па знам да је највећа група, колико сам могао чути од Лубурића, била од 800 људи. Ликвидација ових заточеника као појам вршена је ван логора, но било је ликвидација и у самом логору. Од половице октобра 1941. па до конца маја 1942. године, у времену док сам се ја налазио у логору држим да је ликвидирано тих регистрованих заточеника око 5.000«.19)

Ако би се дубље анализирао само овај дио саслушања Љубе Милоша, команданта јасеновачке творнице смрти, било би јасно да се неће »открити« пописи страдалих у Јасеновцу, јер нису вођени, осим за оне припаднике НДХ који су признати пред усташким законом. То су у првом реду Хрвати и Муслимани. Пошто их директно помиње преко »одлуке« Милош, може се рећи тачан број, али извора има за то. Може се закључити из овога навода, да је само за вријеме од 7 мјесеци (половина октобра 1941. до половине маја 1942. године) ликвидирано 5.000 заточеника са одлукама, да је, када би се узео из тога просјек, током дјеловања логора у Јасеновцу страдало Муслимана и Хрвата најмање по 714 мјесечно, или укупно за 44 мјесеца 31.416. Сигурно да је тај број знатно већи, јер од 1943. године Хрвати и Муслимани масовно одлазе у партизане, што доводи до појачане усташке кампање у ликвидирању таквих противника. Казивања преживјелих логораша наводе на закључак да се горњи број може сматрати само као оријентациони, јер је број страдалих Хрвата и Муслимана знатно већи.

На крају да се каже: као најпотпунији историјски извор за проучавање творнице смрти у Јасеновцу показало се антрополошко истраживање. Оно комбиновано са исказима гробара, крпара, преживјелих логораша и извршилаца злочина омогућава да се утврди не само приближан број жртава закопаних у јасеновачкој творници смрти, него и више од тога, како су вршена злочинства, фабрикације у низу индустријских постројења, итд. Стога ће будући рад антрополога бити од још већег значаја, јер ће се њиме моћи прецизније сазнати тачан број страдалих лица испод једног квадратног метра у гигантским гробницама. Тамо гдје се зна да су биле масовне гробнице, а антрополошки утврди да нема посмртних остатака страдалих логораша, такође ће се на основу оних гдје се тај садржај истражи моћи са доста великом прецизношћу утврдити колико је било лешева закопано, а затим извађено и спаљено. Досадашња сазнања казују да је испод квадратног метра у масовним гробницама сахрањено од 9 до 18 лешева и више, али како се то не може свуда подједнако утврдити, дужни смо да тражимо неку средину, просјечну величину, јер другог метода нема, да би се добила што прецизнија бројка укупно страдалих људи, жена и дјеце. Када би се дубље истраживала сва гробна поља појединачно, могло би се са више сигурности утврдити и колико је дневно страдало лица.

Социјалистичке републике Хрватска и Босна и Херцеговина одвајају велика материјална средства за обиљежавање и уређење гробних поља у Јасеновцу. Надамо се да је овим радом исказано, да није однос Срба и Хрвата узрок појаве Јасеновца и много малих Јасеноваца широм НДХ, него захтјеви њемачког крупног капитала и његових најреакционарнијих носилаца оличени у нацистима и клеро-фашистима чији је коначни циљ био освајање простора у Европи, Азији и шире, уз ликвидацију појединих народа, као што су били у првом реду Словени, Јевреји, Роми итд. У тој активности нацисти су основали творнице смрти широм покорене Европе, па је тако никао и концентрациони логор у Јасеновцу, трећи по броју жртава у току другог свјетског рата. То је довољан разлог да се схвати како су у великом броју Хрвати, Муслимани и други антифашисти водили борбу против усташког терора, и стога од стране усташке страховладе истребљивани заједно са свим другим проскрибованим народима: Србима, Јеврејима, Ромима итд. Из тих разлога ваља Јасеновац даље проучавати на класној, а не само националној основи. Суштина Јасеновца се налази у борби капитала против радних људи. Стога су претежно сви комунисти ригорозно кажњавани без обзира на националну припадност, а томе је дио католичке цркве пружао несебичну помоћ и тако се укључио у борбу за покоравање свих југословенских народа. Свако заташкавање злочина у Јасеновцу стога може само да помаже новим облицима његова настајања, што није у интересу било ког народа или националне мањине у Југославији. Јасеновац стога сматрамо школом за изграђивање братства и јединства свих југословенских народа, а не обликом њиховог међусобног сукобљавања. Ако је историја учитељица живота, онда нека то буде и на примјеру Јасеновца, да се никада више слична несрећа не понови.

О аутору:

Рођен 1935. у Доњем Липову код Колашина у Црној Гори.

У родном месту завршио је основну школу. Гимназију похађао у Колашину, Словенској Бистрици, Книну и Сарајеву.

На Филозофском факултету у Сарајеву 1958. завршио је студиј историје.

На Факултету политичких наука у Сарајеву 1974. постао је магистар социологије. Докторирао је 1983. на Филозофском факултету у Београду.

Објавио је преко 50 научних радова.

Године 1992. склања се из Сарајева на Цетиње, где је обављао дужност директора Народног музеја Црне Горе. Умро је 2014.

1) Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу, Загреб 1966, 58.

2) Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Злочини у логору Јасеновац, »Напријед«, Загреб 1946, 25.

3) Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, група масовних злочина окупатора и њихових помагача почињених у Срему, »Логори«, Сајмиште — Кустодија — Јасеновац, 25. IV 1947, Нови Сад, 89-101.

4) Исто.

5) Сјећање Јевреја на логор Јасеновац, Београд 1972, 77-80.

6) Институт за историју Сарајево, Програм уређења спомен-подручја Доња Градина, историјски елаборат, Урбанистички завод БиХ, Сарајево, с.а., 42. Подвукао аутор.

7) Завод, Регистар, споменик број 366. Из рјешења Завода за заштиту сп. кул. БиХ број 366 од 18. 4. 1962. године којим се Градина ставља под законску заштиту.

8) Исто.

9) Исто.

10) Исто. Из извјештаја Раде Кнежевића, грађ. тех. Реуфа Бејтовића, геометра и Раде Кнежевића, секретара СО Приједор од 25. X 1961. године о дјеловању јасеновачког логора у Градини.

11) Види карту у прилогу: програм уређења спомен-подручја Доња Градина, антрополошка истраживања, обиљежене гробнице. На карти су дата гробна поља жућкастом бојом.

12) Исто. На карти су гробна поља дата тамно-сивом бојом са додатним знаком у облику полукруга.

13) Исто.

14) Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, Београд 1952, 122. Упореди изјаву овог злочинца на суду коју доноси Владимир Дедијер: Ватикан и Јасеновац-Документи, »Рад«, Београд 1987, Извод из записника саслушања Мирослава Мајсторовића-Филиповића, једног команданта концентрационог логора Јасеновац-Стара Градишка, 387-407.

15) Завод, Регистар, споменик број 366. Записник 16. XI 1961. године о бушењима на Градини.

16) Исто.

17) Главни радови Маркса и Енгелса, Стварност, Загреб 1978, 156-157.

18) Упореди више казивања од 700.000 до 600.000 која наводи и Дедијер у наведеној књизи докумената Ватикан и Јасеновац, нд. 644-667. Ниједан од тих навода не користи антрополошке резултате без којих се не може писати иоле озбиљније о броју жртава творнице смрти у Јасеновцу.

19) Шиме Бален, Павелић, нд, 87-89. Упореди, Дедијер, Ватикан и Јасеновац, нд., 441-452. Овај извод је тако наведен из суђења Љубе Милоша, да нема једне ријечи коју је омогућио Шиме Бален да горе цитирамо!?

Приредио: Богдан Пуношевић