Раде Р. Лаловић: НЕКОЛИКО ПОЕТСКИХ СЛИКА СА АНТИСРПСКИМ КОМУНИСТИЧКИМ РУКОПИСОМ

У српској поезији страдања и патње као најчешћи мотиви су поетски уобличена звјерства усташа и  стране окупационе силе  на стратиштима расутим на свим просторима бивше Југославије  гдје су Срби живјели.

Али, на српским стратиштима није присутан само усташки, хортијевски или други окупаторски рукопис злочина, присутан је, историјски гледано у великој мјери, а у поезији још увијек  само спорадично назначен и врло крвав рукопис комунистичког злочина над недужним српским живљем.

Пјесничке слике тога, комунистичког злочина, тек у задњим деценијама почињу да се јављају заједно са историјским свједочењима и документима која освјетљавају дјеловање југословенских комуниста и разлоге њиховог крвавог обрачуна са српским народом, његовом културом, вјером и традицијом.

Неки историјски извори, а њих још увијек није доступан велики број, због  забране приступима одређеним архивама,    свједоче да  КПЈ 1941. године,  а ни касније није имала циљ ослобођење земље од окупатора, него с њим и његовим сарадницима, усташе, хортијевци, Бугари, балисти .., у сарадњи да разори српско национално, религијско, економско и укупно културно биће како би лакше уништила и српску традиционалну и историјски утемељену државотворну идеју, српски духовни и национални идентитет зарад космополитске идеолошке стерилности.

Нама није циљ чињенична анализа антисрпског комунистичког дјеловања у историјском смислу, али ћемо зарад оквира у коме ћемо анализирати  карактеристичне поетске слике комунистичког злочиначког рукописа на српским етничким просторима навести само неколико докумената и књига гдјe има довољно  историјски необоривих чињеница комунистичког антисрпског програмског дјеловања. То су:

• Резолуција Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену;
• Усташки покрет у хрватским крајевима, „Пролетер“ бр. 28/1932. године;
• Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права (Извештај о састанку Рушиновић – Броз);
• Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко.

У говору на Бањици, новембра 1944. године, Броз каже: „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“ што кореспондира с његовом наредбом од 5. фебруара 1944. године у којој обећава да ће  при уласку у Србију „постријељати све кулаке и домаћине“. А Милован Ђилас и Владо Мартиновић Бајица 5. фебруара 1942. године  пишу наредбу да се без милости нападне васојевићко племе јер су они велики Срби.

Таквих докумената има заиста много и они нису предмет овог рада, него су то само поетске слике са антисрпским комунистичким рукописом, а наведени документи су само историјска назнака  амбијента из кога су знатно касније настале поетске слике о којим говоримо. А прве такве пјесничке слике имамо већ у партизанским корачницама и пропагандним пјесмама као што су нпр. ове:

Носим капу са три рога и борим се против Бога.

Ој Васово кршно племе комунизма стиже вријеме; Историја сад се пише да нијесмо Срби више.

Доле црква и олтари, и попови и жандари.

Побићемо мантијаше и ако су крви наше.

Искористивши комунистичко и потпуно изнуђено, али само формално, ограђивање од властитих злочина   у виду тзв. лијевих скретања и од ставова Милована Ђиласа који је из других разлога завршио у митровачкој казнионици, Момир Војводић је већ 1970. године написао пјесму Пасје гробље која свједочи о комунистичким звјерствима у Колашину који по крвожедности и бестијалности ништа не заостају за усташким злочинима. Чак поменути колашински комунистички крвави пир превазилази њихове антисрпске савезнике. Они, комунисти, ту на домак Колашина, на стратишту маљевима поубијаних домаћина, убијају и вјерног пратиоца једног од тих домаћина, пса, кога разапињу на импровизовани крст на коме пише „Пасје гробље“ што довољно говори о мржњи и заслијепљености идеологијом опијених извршилаца.

Ово понижење невиних жртава је суровије и на реалном, и на симболичном плану од било ког забиљеженог злочина у то вријеме.

ПАСЈЕ  ГРОБЉЕ[1]

Хиљаду деветсто четердесет прве,

када бездушника обезличи губа,

браћа по матери крвавијех  зуба

започеше да се прогоне и крве;

тада моје племе уђе у ноћ дугу:

крвци крстоломци бануше из таме

и почеше народ  да глобе и јаме,

а у Колашину, крај Таре у Лугу

кинуше у цичи ноћима да путе

по црном списку изабране људе

и да их без суда осуђене суде

за примјер слободним устима да ћуте;

да им руке, ноге и главе стуцају,

ваде златне зубе и прсте кидају

с прстењем, и чапре живима скидају,

туку маљевима, кољу и буцају;

трапе полуживе у плитке гробове,

да их раскубају лисице и вуци,

једу пси скитачи и луде у муци

од инсанске крви док људске дробове

вуку у ноћима по страшноме Лугу,

на коме се људско  Пасје гробље зове-

несраслица рана историје нове-

што га туцибраћа извргоше руглу

у злодобу од кога разум тресе гроза,

у ком качкеташи Коминтерне кивни

јаме с пасјим гробљем узеше за дивни

темељ комунизму по мјери Ј. Броза.

Колашин, 1971.

Лијева скретења су мотив и у поезији Милана Комненића у пјесми Црвена чизма гдје се указује  да се тог комунистичког антисрбизма који се данас претворио у српски аутошовинизам осмишљен разним филозофијама паланке и промовисањем духа самопорицања о коме исцрпно пише Мило Ломпар, није баш лако ослободити ни на фактичком, али ни на естетичком плану.

Њена су лева скретања,

понор код Миљевине,

вешања и стрељања,

ритови Посавине,

Псећа гробља и Лисичији поток,

Зидани мост и Кочевје,

ваљевски тунел и Голи оток

главе прсле и иверје.

Ступала црвена чизма

на нози комунизма.

(Опет по нашој стази

црвена чизма гази.)

О комунистичкој заслијепљености мржњом према Србима и српској историјској државотворности оличеној у љубави према краљу као суверену српске државе свједочи пјесма Милосава Тешића Претрес куће, гдје до изражаја долази скојевски примитивизам који је у апсолутном контрасту не само са разумом, јер скојевци бездушно муче и туку старца, него и са природом која симболише и народну, и старчеву невиност.

Шљивом бехар – прољеће. С пропланака, с гајева

дјевојчи се природа. А у кући претрес је. –

Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!?-

виче тројка скојевска. (….)

Слика опште хистерије и тоталне деструкције, поломљених ствари и разореног дома неодољиво асоцира и на страдање људског тијела и костију.

(…) Шкрипе шкриње, полице-

кревет срушен проваљен, а климаве столице

под чизмама крцкају. (….)

Деструкција и дивљање идеолошки острашћених младих комуниста који се овдје ни по чему не разликују од усташке младежи или припадника Hitlerjugend формација   се појачава  након старчевог изнемоглог покушаја да их уразуми ријечима Нисам четник  – Србин сам на шта слиједе примитивне псовке и ударци

(…) Крваву ти чесницу,

хајде подрум отварај! – Бурад, каце и ведра

испремећу момчине. (…)

Претрес куће се завршава увјежбаним поступцима пред одлазак из неуспјеле злочиначке експедиције.

Кундак, шака – дједов крик. (…)

али и пркосним симболом српске неуништивости и истрајности пред идеолошким комунистичким лудилом.

(…) А из гуња убога

шушка дједу сличица краља Петра Другога.

Љубомир Симовић  у пјесмама посвећеним капетану Шуљагићу (Погибија капетана Шуљагића и Запевка на гробу капетана Шуљагића) води логичну  поетску дискусију која низом капетанових  логичних  питања и подразумијеваних неизговорених одговора отвара нове и на логици ствари засноване погледе на стварне кривце за страдања не само на  Шумарицама, него и на Драгинцу  од 14. до 19. октобра 1941. године   о чему свједоче на истој матрици засноване  поетске слике у пјесми Јанка Вујиновића Драгинац,   крај Јадра.

Погибија каппетана Шуљагића је поетски триптихон. У првој пјесми тог триптихона  је обраћање капетана Шуљагића сународницима, Србима, које покушава логичним питањима вратити здраворазумском расуђивању. На нека од његових питања ни до данас Срби нису добили одговор, а неки Срби на општу жалост још увијек та питања доживљавају као неприхватљива па чак и као непријатељска.

Ево неколико питања која Симовићев капетан Шуљагић поставља у првом дијелу овога триптихона.

(…) и упитајте себе куда сте пошли!

Познајете ли онога ко вас води?

(…) Чијим језиком говори?

(…) И зар се нисте питали зашто

не буни своју браћу, него вас?

Зар се нико није сетио да се упита:

ако се један убијени немачки војник

плаћа стотином стрељаних српских сељака,

кажите кога, Србе или Немце,

кога његова борба скупље кошта?

(…) Ако је пут страдања пут спасења,

зашто и свој народ њиме не спасава?

На сва та питања су јасни одговори. Они се знају и када се ћути, јер су се Срби у злим временима само ћутањем споразумијевали. Јасно је и то да је главно Шуљагићево, а онда и здраворазумско питање ко је заиста Броз и због чега српски народ који је очигледно тад забазао у онај снијег и безпртицу у којој му се Шуљагић  јасним питањима обраћа  није пошао за својим познатим вођом него за неким ко српски језик једва сриче.

И баш због тога, због изговорених логичних питања  и још логичнијих одговора ћутањем, комунистички комесар за кога се обично не зна ни ко је, ни одакле је

(…) извуче из футроле парабелум,

и покоси га ту, на лицу места!

мислећи да ће тако спријечити јасне одговоре који ће сваког часа из ћутања проговорити.

У другом дијелу овог триптихона јавља се библијска слика сахране праведника који у свему има и елементе виђене у античкој трагедији.

(…) Сељаци му изуше цокуле,

гуњ скидоше и одело војно,

па га босог онде сахранише,

покрај пута Равни – Сирогојно.

У другом катрену другог дијела види се да је сахрана тајна, без свештеникâ које су раније комунисти ликвидирали, али кроз подразумијевајућу ћутећу молитву иза које Шуљагићеву хумку покрива први снијег као симбол чистоте и невиности покојника која из те хумке ниче док на тај чисти снијег пада лишће оскоруше која симболизује заштиту од зла и  трансформацију у вјечност.

Свјестан да је Шуљагићевом погибијом погинула и народна српска  слобода, пјеснички субјект у трећем дијелу  овог триптихона једини излаз из тренутне стварности која је данима обавијена маглом и неизвјесношћу налази на путу неизвјесном и невидљивом на коме га прате  и даље невидљиви знаци народне трагедије и овог, и оног свијета.

(…) идем кроз невидљиво село, невидљивим путем,

преко невидљивог моста, невидљиве воде,

невидљив гавран нада мном гракће у лету.

Сунце сија као у доњем свету.

Након триптихона Погибија капетана Шуљагића као логичан и историјски, и поетски епилог слиједи Симовићева Запевка на гробу капетана Шуљагића коју чинодејствује чудом преживјели пјеснички субјект док се остаци сањара о српској слободи приближавају својој Голготи иако су тек пред Гетсиманијом, односно на Лијевче пољу гдје заједно припаднике ЈВуО нападају усташе и партизани у стварној и без сваке сумње  синхронизованој операцији.

Већ смо земној препуштени сили,

њеном суду, њеном руганију;

Већ смо Јудин целов окусили!

А тек ћему у Гетсиманију!

(…) Већ крваву варицу варимо,

већ прискаче крвник, да нас коље,

већ гинемо, и већ крваримо!

А тек ћемо на Лијевче поље!

У Запевци на гробу капетана Шуљагића су наговијештене наредне српске гробнице, нарочито оне око Кочевја, јер (…) тек ће нас у сточне вагоне / тек ће, преко Драве, за Кочевје, а баш тамо се догодила и посљедња велика изгибија  која је и фактички, и естетски стала у   Бећковићеву пјесму  Безгробна војска чије пјесничке слике није потребно коментарисати, јер су савршене и на симболичком, и на естетском, али и на реалном плану.

БЕЗГРОБНА  ВОЈСКА

Од Подгорице до Нове Горице

Од Андријевице па до Радовљице

Од јужног приморја до у врх Похорја

Од Љешкопоља до Либушког поља

И од Мојковца до иза Целовца

Правцем: Бијело Поље – Пријепоље

Лијевче Поље – Босанска Градишка –

Преко Зеленгоре и Калиновика

Босанском Голготом до леда Камника

И од Требиња, Гацка, Невесиња

До Дравограда, Цеља и Ветриња

И од Острога до Кочевског рога

И од Везировог до Зиданог Моста

Несахрањена једна војска оста.

Откад је војни, воинства и робља

Једино та војска остаде без гробља.

Онај што их поби ни праве ни криве

Више их мрзи мртве него живе.

Свој поетски омаж међу  страдалницима комунистичког терора доживјеле су и двије невесињске трагедије. Прва се десила на Лазареву суботу 1942. године када су комунисти  на божјој правди и без икаквог људски разумљивог разлога убили групу младих људи у Невесињу, а друга се десила на дан ослобођења Невесиња када су комунистички ослободиоци сурово поубијали петнаестак дјевојака само због тога што су биле из угледних српских породица. О њиховој трагедији аутор ових редова је сазнао из Шиповчеве монографије Невесиње славно и из књиге Момчила Голијанина посвећене Алекси Ковачевићу и посветио им пјесму Роса сузна. Поетски омаж страдалим невесињцима на Лазареву суботу  1942. године сачинио је пјесник Ђорђе Дабарчић у пјесми Спавају моји завичајци.

Обје пјесме овдје доносимо убијеђени да им никакав коментар није неопходан.

РОСА СУЗНА

Недосањаној љубави невесињских дјевојака

14. фебруара 1945.                

У сред града

У касарни

Виж Махале

Крај чатрње

Испод грана пуних иња

Убијаху антихристи

Чарне очи Невесиња

Мјесто сунца

И слободе

Мјесто дана

И љубави

Изнад цркве

На пољани

Црни гавран некуд  пр`ну

Безобзирне људске душе

У снијегу ено газе

Дјевојачку косу црну

Док страх лебди изнад града

Прсти канџе

Грло даве

Не трепнуше умирући

Невесињске очи плаве

На хумкама роса сузна

Окренута небу сињем

Виори се густа коса

 Над пустијем Невесињем

СПАВАЈУ  МОЈИ  ЗАВИЧАЈЦИ

(Младићима из Кифина села који су убијени на Лазарев дан  1942. године.) 

Спавају несташне године

пред вратима богомоље

Што их испрати праскозорје

у рано  прољеће  ратно;

Лицем на светог Лазара

кренуше  душманске руке

да момачке увојке

замрсе  крвљу, неповратно.

Спавају моји завичајци

сном  дивних  праведника

Са жицом око врата

и  блиједог разбијеног чела;

Сањају  мобне   жетве

на росним  подворницама,

Сањају дјевојачку пјесму

и  зимска  вечерња сијела.

 …………

А  памтиш ли озвјездана надо,

ко угаси момачка сванућа

И ко учини немирним

таласе  зелене  Заломке;

Памтиш;  вјетар је тјерао  облаке

кишним Пустопољем

И дозивао озеблу душу

да  сачува мајке –  јадиковке.

А  мајке босоноге, плачне,

до јуче о свадби сниле,

Јутро им  надања у неповрат сави

мирисом Цвјетне  Врбице;

у грудима чувале знамен

својих  двадесетогодишњака

и склапале уморне руке

на  окрвављено  лице.

                           ………..

Сад уђите у моју ријеч

тужни  господари сјећања

Да невесињско плаветнило

привијем на ваше ране,

Да туга и опомена зазвони

звон  Дреновиком

Да ваша угасла младост

вјечношћу  постане.

Уђите у тајну блаженства,

тамо је ваше мјесто

Вас невине голобраде

требала је чекати срећа;

Уђите, рођени моји,

календар хришћанске љубави,

На  вашем иконостасу

нек  вјечно  гори   свијећа.

                             ………..

Опет прољеће краде

момачку пјесму  завичаја

И точи далека сјећања

времена  што траје;

Дванаест паперјастих соколова

зауставило је   свој  лет

Пред прагом  Тројице  Свете,

да опомињу  нараштаје.

Потпуно смо свјесни да сличних мотива у нашој поезији  има још доста и да ће их бити све више како истина испливава из таме заборава, а ми са ових неколико  поетских слика о комунистичком антисрпском поетском рукопису само покушавамо отворити једну тему која мора наћи свој цјеловит одговор и у поезији, а онда и у њеном тумачењу.

ИЗВОРИ:

Лаловић 2017: Раде Р. Лаловић, Пред сјенима српских мученика, поетска руковет, Фоча

Лаловић 2018: Раде Р. Лаловић, Српска поезија страдања и патње – зборник радова, Фоча

Поповић 2018: Ранко Поповић, Ми знамо судбу, Бања Лука

Aврамов 1992: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права

https://tvk3.info/zlocini-komunista-protiv-srpskog-naroda-tito-trazio-da-komunisti-srbije-budu- brutalniji-prema-srbima-od-drugih/

http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html?alphabet=l

http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/?lang=lat

[1] “ Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. „На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском Лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса.“ (Извор, ВИКИПЕДИЈА)

Напомена уредника портала Јадовно 1941:

Овај рад је господин Раде Р. Лаловић презентовао на Округлом столу одржаном у Андрић Иниституту 06. септембра 2019.