Rade Leskovac: U pamet se, Srbi

Srbi u BiH, odnosno u Republici Srpskoj su danas preostali kao najvitalniji i najosvešteniji deo srpskog korpusa. U vremenima prepunim iznenađenja i izazova, mnogo snažnije države i narodi zapadali su u velike probleme, zato je potrebno sačuvati pribranost i pouke iz bliske prošlosti, ocenjuje Rade Leskovac, jedan od malobrojnih Srba u Hrvatskoj, koji razmišlja srpski. On kaže da podelama treba stati u kraj, te stalno jačati nacionalno jedinstvo, kako i Srbi u RS ne bi doživeli sudbinu Srba iz Krajine.

– Pokazalo se da je predsednik Milorad Dodik našao pravu meru u odnosima sa Zapadom. Poštuje odredbe Dejtonskog sporazuma, ne pristaje ni na kakve revizije. Na svaku vrstu improvizacije i pokušaje nametanja rešenja izvan okvira Dejtona, reaguje hrabro, energično i bez ustezanja – ističe Leskovac.

Kako gledate na poređenje Banjaluke sa Blajburgom, što je učinio biskup Komarica?

– To je ista linija delovanja i Komarice, Puljića i Mrzljaka, pa se može reći i većine hrvatskih biskupa. Svi su oni bili ili će biti u Blajburgu. Za nas Srbe, to je nepojmljivo. Mi jednostavno ne možemo shvatiti da oni čak ne pokušavaju naći ni opravdanje za svoj boravak tamo. Za njih je normalno da tamo sede sa hrvatskim državnim vrhom, sa ratnim zločincima. Tamo, na Jazovki i Macelju drže predavanje. Oni kažu da mole za nevino stradale. Očigledno je da isto to važi i za mise zadušnice za “poglavnika” Antu Pavelića, koje se već godinama, tradicionalno održavaju u Splitu i u još nekim gradovima. Poređenje Banjaluke sa Blajburgom, za mene nije samo uvreda, već fanatična drskost. Valjda to samo mi Srbi možemo istrpeti i tolerisati.

U Jasenovcu je održano više sećanja na najstrašniji koncentracioni logor u Evropi. Kakva je poruka poslata u svet?

– Hrvati se ne žele suočiti sa najsramnijom i najcrnjom stranom svoje prošlosti i to na svim nivoima države i društva, od predsednika republike, vlade, saborskih zastupnika, katoličke crkve, akademije nauka, javnih ličnosti do običnih građana. Takav stav svakodnevno i godinama, javno se demonstrira, nikada nije utihnuo i nikada se nije promenio. Ne zamaram se puno time kako će ove poruke primiti i shvatiti svet. On nas je već ionako odavno uvrstio u nužnu kolateralnu štetu. Meni su mnogo važnije poruke premijera Vučića sa Gradine, predsednika Dodika i predsednika Nikolića. Najzad, dočekali smo da se u Srbiji i Republici Srpskoj pojave ljudi koji će stati iza nas otvoreno, snažno i bez ustezanja. Generalno gledajući, ovo su prvi vladari u novijoj srpskoj istoriji koji energično prekidaju sa politikom stalnog srpskog povlačenja i odnarođavanja. Vraća se naš izgubljeni nacionalni identitet, zgažen i omalovažen višedecenijskim, nasilničkim jednoumljem. Nadam se da će se na tom istrajati i da će iz ideološke kome izaći i preostali deo srpskog naroda, koji je još uvek zbunjen, malodušan i neosvešten.

Koliko današnja Hrvatska liči na onu iz 1941. godine?

– I današnja Hrvatska i ona iz 1941. godine stvorene su po istom principu i istom scenariju. Dakle, na teritoriji stare i nove Jugoslavije, a da pri tom hrvatski narod u ove državne zajednice nije ulazio sa svojom državom i svojim granicama. Naravno, sve je provedeno nasilno i jednostrano, praćeno prepoznatljivim spinom o “velikosrpskoj hegemoniji” i “tamnici naroda”. Rezultati, odnosno posledice nastanka ovih država, bili su takođe dosta slični. U NDH genocid nad 700.000 Srba, a u sadašnjoj hrvatskoj državi stotine hiljada proteranih Srba. Za mali narod kakav smo mi, to su velike katastrofe, ako uz to svrstamo i naše ogromne gubitke u oba svetska rata. Nažalost, pravili smo velike greške zataškavajući austrougarske, odnosno hrvatske zločine u Prvom svetskom ratu zbog mira u novoj državi, mislim na staru Jugoslaviju. Nastavili smo grešiti i u socijalističkoj Jugoslaviji. Zbog bratstva i jedinstva, hrvatskom narodu oprani su svi gresi, a oni nisu bili mali. Zataškavanje jednih zločina bio je osnov za nove zločine. Narodi koji ne izvuku pouke iz istorije, osuđeni su da je ponavljaju. Sadašnje generacije Srba ovu činjenicu moraju uvek imati na pameti. Sličnost NDH i sadašnje hrvatske države postoji i u gledanju na greške koji su počinili osnivači tih država, Ante Pavelić i Franjo Tuđman. Kada Hrvati za Pavelića kažu da je kriv, onda naglašavaju da je njegova krivica u tome da je Istru i ostrva dao Musoliniju, a najveća Tuđmanova krivica, po njima, sastoji se u pljačkaškoj privatizaciji i bogaćenju 200 najvećih hrvatskih porodica. Ne znam da li su za još nešto krivi?!

Kako se osećate dok hrvatski mediji veličaju akciju “Bljesak”, a sa druge strane imamo činjenicu da niko nikada nije procesuiran za zločine nad Srbima u progonu iz Zapadne Slavonije?

– Meni je sve ovo i jasno i poznato, pa sam emotivno prilično stabilan. Hrvati će uvek slaviti i “Bljesak” i “Oluju”, a pitanje zločina nad Srbima, ne samo u Zapadnoj Slavoniji, nego i na svim ostalim prostorima, biće marginalizovano. Godinama je u ovom društvu stvaran mit o univerzalnoj srpskoj krivici, što podrazumeva da je svaki odgovor sa hrvatske strane, opravdan. Bivši katolički kardinal Franjo Kuharić bio je veoma eksplicitan izjavom da je “svaka žrtva nephodna za opstojnost Hrvatske države opravdana”. Ako hoćete “poučna” je i presuda čuvenog ličkog sudije Branka Milanovića povratniku Srbinu Svetozaru Karanu, gde ga osuđuje na 13 godina zatvora, između ostalog, i zbog toga što su on, njegovi preci i Osmanlije, 500 godina vršili genocid nad Hrvatima. Manje je važno kako se ja osećam od toga ima li ovome kraja.

Koliko danas Srba živi u Hrvatskoj?

– Prema zvaničnim podacima, ima nas nešto više od četiri odsto, što je oko 190.000. Ne mogu verovati u tačnost ovih podataka, jer znam kako se popis stanovništva provodio i šta se sve dešavalo na terenu. Sigurno se broj Srba nastoji još više umanjiti, kao što sam siguran da je broj Hrvata u BiH naduvan. Nema potrebe da vam govorim o pritiscima, o diskriminacijama prilikom zapošljavanja, pred sudovima i svim ostalim državnim institucijama. O tome se sve zna. Najveći broj proteranih Srba ostao je bez svega, a mi koji smo ostali ovde, ne samo da smo svedeni na statistički broj, već smo se zaista pretvorili, kako reče jedan moj prijatelj, u “nepominjane”. Od nekada velikog i uticajnog naroda koji je u SR Hrvatskoj brojao blizu 800.000, danas smo, kao što rekoh, mali i beznačajni.

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Vukovar grad nespokoja | Jadovno 1941.