Rad Srpske banke na Primorju

Na inicijativu Vladimira Matijevića i najuglednijih Srba trgovaca iz Austro-Ugarske Monarhije u Zagrebu osnovana je 1895. Srpska banka a 1897. Srpsko privredno društvo ,,Privrednik” i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga.

Aktivnost Privrednika rasprostirale na sve srpske zemlje. Do 1923. sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, a tada je preneseno u Beograd. Privrednik je imao u zemlji oko 20 podobora, a u svakom znatnijem mestu svoje poverenike. Privrednik je osnivao zemljoradničke zadruge kojima je davan jeftin kredit od Srpske banke u Zagrebu. Geslo Privrednika  bilo je : ,,Prilike srpskog naroda mogu se popraviti samo neprekidnim i istrajnim radom. Zato se ne uzdamo ni u koga drugog, nego smo gotovi i odlučni da sve svoje poslove sami svršavamo.”(1)

Na  Kninskoj skupštini primorskih Srba, 20 i 21 oktobra 1901, osnovano  je  prosvetno-privredno društvo „Srpska  zora“  po  ugledu  na  „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba. Najzaslužniji   za  osnivanje  društva  bio  je Antun  Fabris. Novo  društvo  je   posle  iskustva  sa  Srpskim  bratstvom  odvojilo  prosvetno-privredni  rad  od  politike. U  prvom  broju lista  „Srpska Zora” Uredništvo  je  izjavilo : „Uklanjaćemo  se  od  politike, ali   ćemo  se  ipak držati  programa  Srpske  Narodne  Stranke  na  Primorju, u koliko  naš  rad  bude  zasijecati  u  taj  program.“ (2). Na  skupštini u  Dubrovniku, 9 maja  1902. usvojena  su  pravila  društva  i  izabrana  uprava pod predsedništvom Mateja Šarića, apotekara  iz Dubrovnika.

Uprava je  imala  15  članova,  i to Presjednik Matej Šarić, apotekar, Dubrovnik; I. Podpresjednik : Nikola Babić, trgovac, Dubrovnik; II Podpresjednik: Dr. Krsto Kovačević, Šibenik; Blagajnik: Dr. A. Puljezi, notar, Dubrovnik; Tajnik: Dr. S. Knežević, advokat, Dubrovnik; Odbornici: Dr.Rudolf Sardelić, advokatski kandidat, Herceg Novi; Jovo Berdović, trgovac, Dubrovnik; Dr. Vl. Matijević, advokat, Dubrovnik; Đuro Vukotić, Kotor; Mirko Komnenović, Herceg Novi; Ermeneđild Job, Dubrovnik; Vlad. Desnica, Obrovac; Joso vit. Kulišić, Vrlika; Sava Barbić, Dubrovnik; Antun Fabris, Dubrovnik (3). Ustanovljeni  su  „Pododbori  Srpske  zore“  u  mestima  gde  je  bilo  najmanje  30  članova.

Po  selima  povjerenici  su  bili sveštenici  i  učitelji. Oni  su bili posrednici između Srpske Zore  i  naroda  i  najviše su  doprineli uspehu  Srpske zore. Episkop  dr. Milaš  preporučio  je   putem  okružnice  sveštenstvu  da  se  što  jače  zauzme  za  prosvjetni  i  privredni  rad  Srpske  zore.  Sedište  društva  bilo  je  u  Dubrovniku. Rad  društva  kretao  se  u  dva  pravca.  S  jedne  strane  radilo  se  na  unapređenju  privrede, a  sa  druge  na  podizanju  opšte  prosvećenosti  primorskih  Srba (Prosvetom  slobodi). Taj  dvostruki  rad  razvijao  se  uporedo, preplitao  se  i  dopunjavao, kako  su  to  zahtevale  potrebe  naroda  i  omogućavale  lokalne  prilike  na  terenu.

Da bi unapredili  privredu i pripremili Ujedinjenje nacionalni pregaoci okupljeni u „Srpskoj  Zori“  podsticali  su osnivanje  zemljoradničkih zadruga po  selima  i  štedionica  po  gradovima.  Po Ustavu Prosvjetno-privredno  Društvo  „Srpska Zora” bavilo se : „ … b) osnivanjem  narodno  privrednih  ustanova, a  osobito  zemljoradničkih  zadruga  i  štedionica, i  inače  unapređivanjem  poljoprivrede.“(4)

Preko „Srpskog privrednog  društva  Privrednik“  iz  Zagreba  poslato  je 500 siromašnih  a  vrednih  učenika  od  12  do  15  godina   na  učenje  zanata.  Srpska  zora davala  je  šegrtima  pripomoć  za  odelo  i  putni  trošak.  Narod  je  Srpsku  zoru  zvao  „narodska  kasa”.  Od  1907.  izlazio  je  dva  puta  mesečno  list „Srpska  Zora“ „za  prosvetu  i  privredu“, koji  je  dospeo  i  u  najzabačenije  srpsko  selo  na  Primorju. Geslo  lista  bilo  je  „Brza  pomoć  dvostruka  je  pomoć”. Urednik  Srpske Zore  bio  je  učitelj Nikola Brkić.  Mita  Pušibrk  bio  je  glavni poslovođa  u  društvu  Srpska  zora. Za  kurseve  opismenjavanja  Srpska  zora davala  je  besplatno   svoje  bukvare  sa  čitankom. Kod  svake  zemljoradničke zadruge  osnivala  je   Zadružnu  biblioteku   a  u  gradovima  Narodne  knjižnice. Knjižnice  su  redovno  dobijale  listove  „Srpska  Zora“, „Privrednik“  i  kalendar  „Srpska  Zora“. Pomagala  je  rad  srpske  muzike  u  Kninu  i  Dubrovniku (Dubrovačka  Građanska  muzika). Takođe pomagala  je  rad  srpskih  pevačkih   društava : „Jedinstva“ u  Kotoru, „Branka“ u  Zadru, „Srbadije“ u  Šibeniku  i „Sloge“ u Dubrovniku.

U  prosvetnom  radu  Srpska zora  sarađivala  je  sa  Dobrotvornim zadrugama  Srpkinja  u  Dubrovniku, Kninu, Zadru. Rad Srpske zore omogućavali su doprinosi „Vidovdanskog  darka„; redovnih  članova, utemeljivača i dobrotvora, prilozi prigodom narodnih i privatnih svečanosti i  proslava; srpskih  opština; prihodi  od  artikala  koje  je  sama  izdavala  kao  što  su  šibice,  mast  za  čišćenje  cipela  sa  markom  „Srpska  zora”. Na  pisma  i  dopisnice  stavljane  su  marke  „Srpske  zore”. Po uzoru na Čehe po čitaonicama prikupljani su  prilozi  u  kasice. To  dobrovoljno  oporezivanje  nazvano  je  „Zorina  poreza”. Srpska  dubrovačka  Omladina  priređivala  je  zabave  u  korist  fonda  „Srpske  zore”. Počasni  pokrovitelj  zabave  koju  je  priredila  omladina  2 maja 1914.  bio  je  profesor  Pero  Budmani. Priloge  je  dobijala  i  od  iseljenika  i  njihovih  društava  kao  što  je  bio  Srpski  Narodni  Fond  u  San Francisku. Oni  koji  nisu hteli  da  daju  priloge  odgovarali  su : „Nijesam  ja  Srbin  od  „Srpske  Zore” ”.

Na čelu pokreta   za osnivanje zadruga bili su Srbi Dubrovčani, Luko markiz Bona, Matej Šarić i dr. Rudolf Sardelić. U Boki Kotorskoj isticao se Mirko Komnenović.  Prva „Srpska zemljoradnička zadruga” na Primorju osnovana je 1902. u Boki Kotorskoj u selu Kamenari. U prvoj polovini 1904. osnovane su zemljoradničke zadruge u Glavatiću, Glavatima, Prijeradima, Mokrinama i Orahovcu (u Boki Kotorskoj); u Đevrskama i Kistanjima (u Severnoj Dalmaciji).Uz pomoć Srpske banke iz Zagreba i njenog prokuriste Stevana Kramate osnivane su štedionice : Srpska bokeška štedionica u Kotoru 1901, Srpske štedionice u Zadru i Dubrovniku 1902, …. .

Zadruge su okupile sve što je bilo naprednije među Srbima na Primorju. Kreditne zadruge postale su centar privrede na Primorju i podupirale su zemljoradničke zadruge.  Na  inicijativu  Srpske  Zore  osnovan  je  1905.  Savez  srpskih  privrednih  zadruga  na  Primorju  sa  sedištem  u  Dubrovniku. Na Primorju Srpske zemljoradničke zadruge osnovane su u mestima: Orahovac, Glavatić, Prijeradi, Mokrine, Kumbor-Đenović, Kameno, Glavati, Gradište, Radovanić, Režević, Glavica, Spič, Sutvari, Podostrog, Kavče, Kruševica, Maine, Brajić, Kuti, Mojdež, Bijela, Morinj i Radović. Produktivne zadruge (uljarske i ribarske) postojale su samo u Boki. Uljarske zadruge : Manastir Praskvica, Gradište i Režević. Ribarske zadruge : Baošić i Sveti Stefan.

Savez je izveštaj o radu uljarske zadruge u Manastiru Praskvici štampao u svom listu „Srpska Zora“ da posluži kao primer drugima. Po upravnim opštinama bilo je zadruga (zemljoradničkih, produktivnih i kreditnih) : Dubrovnik 2, Herceg Novi 9, Risan 2, Kotor 3, Luštica 1, Krtoli 1, Grbalj 4, Budva 4, Paštrovići 7, Spič 1.  Prvi  zbor  srpskih  zadruga  na  Primorju  održan  je  7 avgusta 1908.  u svečanoj dvorani srpskog pjevačkog društva „Sloga” u Dubrovniku. Na njemu je  učestvovalo izaslanstvo zadrugarstva iz Srbije na čelu sa Mihailom  Avramovićem. Drugi zbor održan je u Kninu 1908, Treći u Kotoru 1910, Četvrti u Dubrovniku 1911, Peti u Kninu 1912, Šesti u Zadru 1913. Sedmi zakazan u Dubrovniku za 25. avgust 1914. nije održan zbog rata.

Na VI zboru zadruga održanog u Zadru 6.septembra 1913. razmotrio je savezni predsednik Luko markiz Bona dotadašnji razvoj zadružnog pokreta: „Bilo je to 1908.g., dakle nazad ravnih pet godina, kada su se prvi put sakupili predstavnici našeg zadrugarstva. Ko je tom sastanku bio prisutan, sjećaće se, s kakvom je skepsom saslušan optimistički izvještaj uprave Saveza, sjećaće se, da su prijedlozi uprave tada prihvaćeni samo onako, da se ne rekne: mi bi radili, ali nam Vi ne date. Sada, poslije kratkih pet godina, vidimo da je optimizam uprave bio u pravu. Od ondašnje 22 zadruge danas smo došli do 56, koje posluju i bolje ili gore uspijevaju gotovo po svim selima i mjestima, u kojima ima srpskog elementa.  …. imamo našu Centralnu Kasu, koja u granicama mogućnosti podmiruje novčane potrebe našeg zadrugarstva. Bez nje bi naše zadrugarstvo bilo začmalo, a možda i propalo u teškim krizama, koje je moralo da prebrodi kroz teška prošla vremena. Vidite, dakle, da se ipak može raditi, da se uspjesi mogu postići, ako samo svi radimo sa požrtvovanjem, sa oduševljenjem, kao što smo do sada radili. Postignuti uspjesi nijesu zasluga pojedinca, nego svih onih skromnih radnika, koji su sve svoje sile uložili, da što bolje izvrše povjerenu im dužnost. Stoga im svima u ime svega zadrugarstva odavle najiskrenije zahvaljujem, …“.

O kreditnim zadrugama izjavio je Luko markiz Bona : „Sa zadovoljstvom moramo istaći, da se rad ovih zadruga nikako ne kosi sa radom zemlj. zadruga, šta više ove zadruge podupiru rad drugih i tako sve zadruge u suglasju rade na poboljšanju kreditnih i privrednih naših prilika.“ U zadrugama su većinom poslovođe bili učitelji ili sveštenici. Ako bi bili premešteni u drugo selo, u zadruzi je  sve stalo, jer ostali nisu umeli da nastave započeti rad, a selo često puta ne dobije sveštenika ili učitelja. Savez je preporučivao zadrugama da se pismeniji seljaci biraju za poslovođe, a da učiteljima ili sveštenicima povjere nadzor. Na zadrugarskom kursu u Kninu održanom od  21 do 25. avgusta 1912. bilo je 18 učitelja, 14 zemljoradnika, 8 sveštenika i 7 bogoslova. U Upravi Saveza  1913. bili su: Predsjednik Luko markiz Bona; sekretar Đuro Marić; Članovi A. Suhor, Kristo Dominković, D. Babić. Nadzorni odbor M.Milišić, Đ.Drašković, N. M. Đivanović, Ivo kap. Papi. Godine 1910 i 1911 bile su nerodne godine. Nastupila je opća novčana kriza na svim svetskim tržištima. Kriza se pojačala, kada su izbili balkanski ratovi. Strah od rata 1912. nije uzdrmao poverenje koje su zadruge uživale u javnosti.  Ulagači su smatrali da im je novac, i u vreme rata i u vreme mira najsigurniji kod zadruge.

Na  inicijativu Saveza  srpskih  privrednih  zadruga  osnovana  je  1909.  u  Dubrovniku  Centralna  kasa  srpskih  privrednih  zadruga  na  Primorju.   Uprava  Centralne  kase  1913. bila je:  upravnik Luko  markiz  Bona; Kontrolor S.Miljanović; Blagajnik Đ. Marić; Članovi Mirko Komnenović, Dušan Amanović. Savez  srpskih  privrednih  zadruga  je  zajedno  sa  Srpskom  Štedionicom  u Zadru, Srpskom  Štedionicom  u Dubrovniku, Srpskom  Bokeškom  Štedionicom  u Kotoru, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Budvi, Srpskom Kreditnom Zadrugom  u Herceg-Novom, Risanskom Kreditnom Zadrugom u  Risnu, Srpskom  Kreditnom Zadrugom u  Kninu, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Kistanjama, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Skradinu i  Srpskom  centralnom  bankom  za  Bosnu  i  Hercegovinu  1913. osnovao  Srpsku  centralnu  banku  za  Primorje  u  Dubrovniku. Sem osnivača banci je pristupilo 120 novih družinara iz redova srpskih  privrednika.

Na  osnivačkoj  skupštini, 14 decembra 1913.  konstituisana  je  banka  sa  130  družinara, sa  upisanim  kapitalom  od  500.000  kruna.  Banka  je  preuzela  aktivu  i  pasivu  Centralne  kase. Na  čelu uprave  Banke  bio  je  dr. Antun  Puljezi.(5)

Prvi svetski rat   presekao je celi  zadružni  polet. Premetačine 1914. vršene su kod : dr. Mata Gracića u Lapadu; dr. Frana Kulišića, Đilda Joba, Jova Tošovića u stanu, knjižari i magazinima; Antonija Benusi, Mite Pušibrka, činovnika ,,Srpske Zore”, u stanu i u kancelariji ,,Srpske Zore”; Krista Dominkovića, u stanu i uredništvu ,,Dubrovnika”. Sve premetačine vršene su jednovremeno, a zbog njih stigli su u Dubrovnik detektivi, žandari i finansi sa strane. Ništa nije pronađeno. Urednik lista ,,Dubrovnik” napisao je članak o premetačinama u svom listu br. 22 od 23 jula 1914. (6) Za  vreme  rata  tamnice  su bile  ispunjene  nacionalnim  pregaocima i  članovima zadruga. Zbog interniranja svih članova uprave prvih ratnih godina bio je onemogučen rad Srpske centralne banke na Primorju. Tek 1917. donekle je razvila svoje poslovanje.

Početkom 1920. fuzionisala se s Prometnim, industrijskim i trgovačkim društvom u Dubrovniku. Banka je bila deoničar Dubrovačke parobrodarske plovidbe, hotela „Imperijal“ u Dubrovniku, dubrovačkog kupališnog i hotelskog društva „Prag“. Srpska centralna banka na Primorju u Dubrovniku sjedinila se 1921. sa Srpskom bankom u Zagrebu. Luko markiz Bona, notar dubrovački, bio je  član Uprave „Srpske banke” u Zagrebu. Posle integracije nastavila je da finansira zadruge kao filijala Srpske banke u Dubrovniku.

Posle Prvog svetskog rata započelo je sa radom 42 zadruge koje su obnovile Savez  srpskih  privrednih zadruga na Primorju. U Upravi saveza bili su: pretsjednik Luko Bona, sekretar prota Božidar Mitrović i članovi A. Minček i Vuk Ćorović. Na kongresu održanom 10. maja 1923. u Dubrovniku Savez srpskih privrednih zadruga na Primorju ujedinio se sa Savezom srpskih zadruga u Beogradu. Odluka je doneta sa obrazloženjem da, pošto je već izvršeno nacionalno i političko ujedinjenje treba uspostaviti i ekonomsko jedinstvo. U Zetskoj banovini bilo je 1937. 98 a 1938. 105 zadruga Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga u Beogradu. (7) Srpska Zora stopila se 1923. sa sarajevskom „Prosvetom“. U Dubrovniku je od 23.maja 1923. do 31.maja 1926. delovao odbor „Prosvete“ iz Sarajeva. Za dvanaest godina svog postojanja, Srpska Zora uspela je da stvori uslove za svestrani kulturni, privredni i nacionalni preporod srpskog naroda na Primorju. (8)

Ljudi oko Privrednika učili su svoje pitomce radu, štednji i moralu. Organizovali su ih u Zadruge Srba Privrednika. Zadruge su bile uglavnom kreditne. Takvih zadruga bilo je 25  1933. i one su osnovale svoj savez.(9)

Zadruga Srba Privrednika održala je u Matici Srpskoj u Dubrovniku 4. aprila 1937. svoju  II redovnu skupštinu. (10) Savez zadruga Srba privrednika u Beogradu održavao je vezu sa Dubrovnikom preko direktora Srpske banke. List ,,Dubrovnik” preneo je vest da Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku održava svoju VI redovnu godišnju skupštinu 9 marta 1941. u filijali Srpske banke. (11) Upravni odbor Zadruge Srba Privrednika u Dubrovniku na sjednici od 18. marta 1941.  konstituisao se i njegovi članovi bili su : predsednik Jovan Cvijić, I podpredsednik Stevo Ljubibratić i II podpredsednik Milivoj Sokolović. Nadzorni odbor predsjednik Jovo Banđur. Jedan od zadrugara bio je Svetozar Barbić. (12)

Jovo Bravačić je između dva svetska rata bio upravnik dubrovačke podružnice Srpske banke. Među prvim  žrtvama ustaškog terora bili su činovnici Trgovačko-industrijalne banke u  Dubrovniku (bivša Srpska banka). Ustaše su uhapsile sve članove upravnog odbora i činovnike do kojih su mogli da dođu. Od direktora do čistača. Uhapšeni su Jovo Bravačić, Stijepo Murati, Nikša Račeta, Dušan Traživuk, Draginja Vukšić, Miljenko Lazarević i Spaso Romović. Svi su vezani  povedeni 7. jula u Zagreb. Jovo Bravačić je sa celom upravom i osobljem dubrovačke podružnice odveden na provizornu skupštinu deoničara banke u Zagreb, koja je trebalo da donese nametnute odluke, pa je avgusta 1941. ubijen u šumi Dotrščina kod Zagreba. Savu Miljanovića, člana upravnog odbora banke, ustaše su iz voza bacile u Neretvu, u kojoj se udavio. Uhapšeni su sem Stijepa Murati i Nikše Račete, bili preklani 5.avgusta u Maksimiru.(13)

Po  ugledu  na  „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba. 1901, osnovano  je  prosvetno-privredno društvo „Srpska  zora“ u Kninu. Pregaoci okupljeni u „Srpskoj  Zori“  podsticali  su osnivanje  zemljoradničkih zadruga po  selima  i  štedionica  po  gradovima. Uz pomoć Srpske banke iz Zagreba  osnivane su srpske štedionice na Primorju. Preko „Srpskog privrednog  društva  Privrednik“  iz  Zagreba  poslati su siromašni  a  vrednih  učenici  od  12  do  15  godina   na  učenje  zanata.  Srpska  zora davala  je  šegrtima  pripomoć  za  odelo  i  putni  trošak.  Narod  je  Srpsku  zoru  zvao  „narodska  kasa”. Na  inicijativu  Srpske  Zore  osnovan  je  1905.  Savez  srpskih  privrednih  zadruga  na  Primorju  sa  sedištem  u  Dubrovniku. Prvi svetski rat  je  presekao  celi  zadružni  polet.

Za  vreme  rata  tamnice  su bile  ispunjene nacionalnim  pregaocima i zadrugarima. Posle  rata Srpska centralna banka na Primorju u Dubrovniku sjedinila se 1921. sa Srpskom bankom u Zagrebu. Na kongresu održanom 10. maja 1923. u Dubrovniku Savez srpskih privrednih zadruga na Primorju ujedinio se sa Savezom srpskih zadruga u Beogradu. Odluka je doneta sa obrazloženjem da, pošto je već izvršeno nacionalno i političko ujedinjenje treba uspostaviti i ekonomsko jedinstvo. Srpska Zora stopila se 1923. sa sarajevskom „Prosvetom“. Ljudi oko Privrednika organizovali su svoje pitomce  u Zadruge Srba Privrednika. Jedna od tih zadruga delovala je u Dubrovniku.

Među prvim  žrtvama ustaškog terora bili su činovnici Trgovačko-industrijalne banke u Dubrovniku (bivša Srpska banka). Jovo Bravačić je sa celom upravom i osobljem dubrovačke podružnice odveden na provizornu skupštinu deoničara banke u Zagreb, koja je trebalo da donese nametnute odluke, pa je avgusta 1941. ubijen u šumi Dotrščina kod Zagreba.  Srpska banka od svog osnivanja 1895. radeći zajedno sa društvom Privrednik, uspela je da stvori uslove za svestrani kulturni, privredni i nacionalni preporod srpskog naroda na Primorju.

Priredio:

Saša Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene : 

1. D.P. ,,Privrednik”, Narodna Enciklopedija SHS, III knjiga, Zagreb 1928, str. 569; Privrednik  jubilarni kalendar za 1937 godinu, Beograd, str.36, 37; Privrednikov kalendar za 1933 godinu, Beograd, str. 36;

2.U. „Prva riječ”, „Srpska Zora“,str. 1, br. 1,God. I, 20.januara 1907, Srpska Dubrovačka Štamparija   Dr. Gracića i dr. Dubrovnik ;

3.Srpska Zora, „Dubrovnik kalendar za godinu 1903”,God.VII, Srpska Dubrovačka Štamparija   A. Pasarića, Dubrovnik,1902, str.84 ;

4. „Ustav Prosvjetno-privrednog Društva „Srpska Zora”, br.18, 12.(25) septembra 1908 God. II, „Srpska Zora“, Srpska Dubrovačka Štamparija Dr. Gracića i dr. Dubrovnik, str.4;

5. prof. Mirko Ležaić, „Istorijski  pregled  Severne  Dalmacije“, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje, 1939, str.57, 60; „Šesti zbor zadruga“, str.3,4, 8, 9, 12, 15-17,  20, 54 ,57, Izdanje i naklada Saveza srpskih privrednih zadruga na Primorju, Srpska Dubrovačka Štamparija, Dubrovnik, 1913; „Srbobran, narodni srpski kalendar za godinu 1913“,  str.39, Srpska štamparija u Zagrebu;

6. ,,Prije punih 25 godina”, ,,Dubrovnik”, 29 jula 1939, br. 30, str.3;

7. Sofija Božić, „Srbi u Hrvatskoj 1918-1929”, Beograd, 2008, str. 137, 147, 148; Sofija Božić, „Srpsko društvo u Dalmaciji posle prvog svetskog rata: skica za sintezu istorijskog iskustva u prvoj jugoslovenskoj državi“, „Ljetopis Matice srpske u Dubrovniku“, Zbornik radova I, Beograd 2010, str.275, 276, 277; Mihailo Šaškijević, „Deoničari srpske banke”, Zagreb 2001, str. 14; „Zemljoradnička zadruga“, str.624,594, br.37-38, 11. septembra 1938; str.575,br.38,17.septembar 1939, Beograd;

8. Sofija Božić, „Srbi u Hrvatskoj 1918-1929“, Beograd, 2008, str. 137,148, 310;prof. Mirko Ležaić, „Istorijski  pregled  Severne  Dalmacije“, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje,1939, str.55 ;

9. Privrednikov kalendar za 1933, Beograd, str. 74, 75;

10. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”, br. 10, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 10. aprila 1937, str. 4;

11. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”,  „Dubrovnik”, br. 9, 1 marta 1941, Kotor- Dubrovnik, str. 4;

12. ,,Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010”, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 349;

13. Mato Jakšić, Dubrovnik 1941, Beograd, 1966,  str.80, 97, 98; ,,Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010”, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 213, 214.

Vezane vijesti:

Srpska banka: Zajednička žrtva Pavelića, Broza i Tuđmana