Путевима заборављених хероја Великог рата- Васа Ешкићевић

ФИЛИП МАРИНКОВИЋ, КРУШЕВАЦ

„Па од куда та и толика животна снага и моћ малој Србији, да може да чини ова чуда и покоре на крвавим мегданима, и да задивљује свет својим легендарним јунаштвом? Јесмо ли ми збиља ‘ покољење за пјесму створено’“ – Васа Ешкићевић,  Из мојих ратних дневника 1914-1919

У историји једне улице, чији је данашњи назив Змај Јовина, у Новом Саду, неколико година по завршетку Великог рата, постојао је и атеље у коме је стварао, никад не скидајући униформу српског војника, и један академски сликар, који је то звање стекао на Императорској академији уметности у Петрограду. То, данас готово заборављено име, гласило је Васа Ешкићевић (Ириг, 1867 – Нови  Сад,  1933).

Изузев неколицине ентузијаста, рођака или познаника, попут Гордане Буловић, Зорице Хаџић или Јована Савковића, о њему никаквог помена готово и да нема, а ратне дневнике, сачињене од укупно шест нотеса исписаних претежно графитном оловком, које је водио дуж повлачења српске војске кроз Србију, Македонију, Албанију и Грчку, па све до повратка у отаџбину и улаза у ослобођени Нови Сад, чувају подруми рукописног одељења Матице српске. Међу тим нотесима, које је тој установи доставила породица Ешкићевића, налазе се и његови исечци из новина, кратка аутобиографија, као и његова посмртница у виду телеграма. Његова највећа жеља, оставити траг  за будућа наша покољења да својим очима виде, односно штампање тих докумената у једну књигу, заједно са подлисцима Северне Србије и Србадије, у којима је након рата објављивао делове из дневника, није доживео ни сто година након дешавања из ове епопеје и голготе српског народа.

Ко је, укратко, био Васа Ешкићевић?

Рођен у Иригу, у ком је првенствено изучавао берберски занат, истицао се прецртавањем српских јунака из календара и других илустрованих листова, како пише у својој тространој биографији, која се такође налази међу необјављеним нотесима. Касније одлази у Беч, у приватну сликарску школу за коју наводи да је мало тога дала. По повратку на распуст, захваљујући напорима руског проте Теофана Николајевича Кардашева, али и Илариона Руварца, у виду материјалне помоћи, с обзиром да је Ешкићевић живео прилично скромно, готово сиромашно,  он слуша приче о чувеној руској академији и катедри професора Рјепина, и одлази у Русију. У отаџбину се јављао као сарадник Бранковог кола, новосадског Браника и цетињске Луче, са преводима Булгакова, Чехова и Горког. Омиљени песници били су му Пушкин и Љермонтов, а Горски вијенац знао је напамет. Објавио је и неколико својих песама у часопису Отаџбина, попут Косовској сирочади или Кад нестане Бранковића. Био је и суоснивач Српске националне омладине, као и члан Књижевног савета Матице српске, до чијег чланства је много држао, те управо исказом о чланству у њему и завршава већ поменуту аутобиографију.

Школовао се до своје четрдесетпрве године, и излагао је своје слике  по изложбама  у Петрограду и Москви, о којима се тадашња руска критика углавном изјашњавала позитивно, па се тако његова слика Велики четвртак у XVI веку чувала и у једном од најпознатијих музеја ликовне уметности – Третјаковској галерији. Према неким проценама, његов сликарски опус се састоји од преко четири стотина слика. Каријеру коју је тежим путем градио и изградио у Русији, као и сав свој материјални иметак, оставља по страни по избијању Првог светског рата, и понесен славном Церском битком и победом српске војске, враћа се у Београд, не користећи ни прилику за сусрет са породицом након толико година. Јавља се као добровољац и бива одмах прекомандован у руски Инжењерски одред, пуковника Доброва.

Током рата био је и ратни фотограф. Забележио је војнике Моравске дивизије, српску војску на Крфу, Прву српску армију, добровољачке руске одреде,  бугарске ратне заробљенике, као и дешавања са ратишта са истока Србије у 1915. години (Његове фотографије чувају се у архиву Војног музеја). У том периоду био је припадник чувене Прве српске армије Живојина Мишића, о коме је оставио драгоцена сведочанства у Србадији и Северној Србији. У овим гласилима, међу осталим истакнутим појединцима Србије и Великог рата,  импресијама и познанствима са њима, налазе се и имена краља Петра I, Радомира Путника, Драгутина Димитријевића Аписа, Николе Пашића, Сибе Миличића , као и Степе Степановића, о коме оставља следећи запис и стихове : лице достојно такмаца наших славних Немањића […] и оног, судбоносног и историјског тренутка када је, да би задржао надирање аустромаџарских армија, и осоколио своју малобројну војску, као разјарени тигар улетео у стрељачки ров са оба своја сина, и са пушком узвикнуо заједно са српским песником: ’ нек нас нема’… Ал пред нашим гробом, Историја нека сагне главу, Нека памти ко постане робoм, Како треба битисати лаву.

Ешкићевић је непроцењиви сведок и свих оних прилика међу обичним становништвом, са свим његовим врлинама и манама које је до танчина описивао, војним и политичким дешавањима, ратним профитерима, недисциплини руских добровољаца, тешко опростивим грешкама савезника, али и сведок са читавим листама имена, изнад којих иронично стоји ‘славно’ погинули бранећи Аустромађарску цркотину.

Поред тих имена стоје детаљна образложења злочина свих оних хрватских, аустријских, мађарских и бугарских мајора, пуковника, полицијских службеника  над српским цивилним становништвом. Један такав жиг ставља и бугарским злочинцима у селу Павлову, крај Ристовца: Извршили страшна насиља над женкињама од десет до дванаест година па до четрдесетпете нису никог штедели. Многе младе жене над којима су се по двадесет- двадесетпет бугарских војника изређали, остајале су мртве на месту.

Ова сведочанства, писана са извесном временском дистанцом и послератним промишљањима, у односу на оне остале у рукописима, налазе се у разним подлисцима Србадије и Северне Србије из 1923, 1924 и 1925. године. Међутим, многи бројеви поменутих часописа недостају и непознато је где се данас налазе, па су тако призори и запажања о догађајима из Албаније или са Крфа можда и заувек изгбуљени. Управо у оним доступним, при чему треба имати у виду да се више не може говорити о ратним дневницима, већ мемоарима, Ешкићевић оставља нека од најлепших сведочанстава о родољубљу.

Пример браће Вајагић и њиховог оца Ристе, који скупа долазе из Индијане као добровољци и бивају називани новим Југовићима, или исказ из 1906. године, попут Мисли и осећања предака продужују […] у нама, који припада Милану Ракићу, нису усамљени примери израженог одржавању косовског, немањићког и византијског култа, како међу обичним земљорадницима, од којих је већи број војника и био састављен, тако и међу интелектуалним круговима. Као што Ракић своју дипломатску каријеру не наставља у Паризу или Риму, већ у Приштини, у герилској борби и са пушком у руци, те у у сузама целива земљу на Газиместану и удара у православна звона, тако и Ешкићевић напушта Русију, долази у разорену отаџбину, загледа сваки православни манастир или цркву пред којим се нађе, попут Лазарице у Крушевцу, и у њима види  дах прохујалих векова, дах силе Немањића и славне прошлости наше.

Сличан догађај описује и приликом боравка на Варваринском пољу. Иако се налази у непосредној близини Сталаћа, у који сваког тренутка требају да умарширају аустроугарске трупе, Ешкићевић остаје међу последњим српским војницима јер жели да посматра место где је бесмртни – легендарни српски јунак Јован Курсула са Турцима мегдан делио и поделио, и замишља те јунаке на челу са Великим Вождом, који су на овом славном пољу ударали темељ овој нашој прослављеној отаџбини. Такав однос показује и када описује Гучево, Ћеле Кулу, или Призрен из којих је оставио и читаве пописе бугарских скрнављења очију и тела светаца на иконостасима, затеченим људским фекалијама или редове о црквама претвореним у коњушнице. Иако посматрајући њихова руинирана стања и стравичне призоре из збивања на фронту, Ешкићевић ће свој боравак у Призрену видети као у Душановом царском граду […] где су сјајни двори сјали.

Након исказа пуних поноса и заноса, према ономе чему и сам припада, као и јасне традицијске свести и значаја одређених грађевина, управо у Призрену Ешкићевић, показује веру и отпимизам у коначну победу, чак и у готово немогућим условима, јер управо је оно што се првобитно сматра немогућим, а касније се укаже достижним и остваривим, одраз нечега што остаје у памћењу као одлика херојства. Он Велики рат види као прилику могућег остварења видовдански култа у садашњем тренутку, и претпоставља да би управо одлазак једне већ отписане војске, која би се касније, на Кајмакчалану  победоносно вратила, значио управо остварење тог циља( У освајању врхова Кајмакчалана био је један од учесника и оставио је запис и о том догађају). Ешкићевић, као и сва српска војска, из отаџбине одлази да би се у њу касније вратио. У обраћању аустријским заробљеницима, наводи да је за даљи опстанак једног народа, до поновног његовог Ускрса довољно и сећање: Ено погледајте српску војску, и њене, у борбама изрешетане заставе, и запамтите, да где год се те заставе пободу и залепршају, онде ће вам бити Србија, а Призрен је само обичан град, као што су и други градови, који се напуштају и заузимају.

Ешкићевићево непризнавање и занемаривање у Југославији, треба пре свега тражити у тадашњем друштвено-политичком амбијенту. У добу, у коме једни од најумнијих људи попут Светислава Стефановића или Драгише Васића завршавају на списковима стрељаних ,не чуди податак да се Ешкићевићеви дневници остављају по страни. Могућност писања у Србадији користио је и за сталне полемичке осврте и указе на негативне аспекте нове државе, али и за врло отворене критике самог комунистичког поретка и чланова Партије попут Филипа Филиповића , о ком пише: Судбина, дакле Србије, судбина своје славе, али и незапамћене отаџбине, судбина његове браће- ових витезова, који од Косова задивљују свет својим легендарним јунаштвом – није код овог социјалистичко- комунистичког дроњка изазвало ни капљу сажаљења, туге и бола, што се руши оно, што је крвљу и сузама стварано кроз читаво једно столеће. Након само једног таквог Ешкићевићевог запажања, јасно се може закључити зашто би се његово стваралаштво тада могло сматрати неподобним. Ипак, поставља се питање, шта нас данас у томе спречава?

Извор: Нови Полис

Везане вијести:

Како је настала српска униформа

100 година од Албанске гологоте србског народа и војске

ВРАЋЕН ПОБЕДНИЧКИ ДУХ: Васкрс Срба на Крфу