Put u Srebrenicu

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje?

Ratko Dmitrović

Mnogi će ovo protumačiti kao opsednutost, prekopavanje vremena i mrkloga mraka, bespotrebno bavljenje prošlošću… ali to ne znači da ono što sledi ne odgovara istini. A istina – gola, strašna i teško objašnjiva – kaže da su na prostoru bivše Jugoslavije jedino srpske ratne žrtve ignorisane, gotovo nepriznate. Jedino srpske žrtve možete nekažnjeno umanjivati i do deset puta, davati im druge predznake, uključujući nacionalne i verske. Jedino nad stratištima Srba nema međunarodnog pečata, njihove grobove obilaze samo najbliži.

Ostalo je još mesec i po dana do obeležavanja 20 godina od zločina u Srebrenici a već je počelo zavrtanje ruku Nikoliću, Vučiću i Dodiku. Iz Evrope i Amerike traže da njih trojica u julu odu u Potočare i poklone se senima stradalih Bošnjaka. Dodik je bio pre neki dan, ali mu to ne priznaju. Ima da dođe kad mu oni kažu. Nikoliću prete izolacijom, Vučiću dodatnim zaključavanjem kapija na briselskoj magistrali, a Dodiku otvaranjem raznih dosjea, afera i optužbi. Ima, vele, da dođete u Srebrenicu, da se izvinite, kažete da se radi o genocidu.

Dan nakon pomena u Potočarima, Srbi u Bratuncu evo već 20 godina obilaze grobove svojih sunarodnika. Muslimanska vojska iz Srebrenice, pod komandom Orića, ubila je 3.267 Srba u području te opštine i dela Podrinja. Znaju se imena i prezimena, godine rođenja, imena roditelja, sve. Nijedna žrtva nije izmišljena, dopremljena sa strane, ali koga je to briga; na srpske grobove cveće donose samo Srbi. Visoki predstavnik pošalje nekoga da položi venac u njegovo ime, i tu je kraj. Nema američkog ambasadora, nemačkog ambasadora, nema Bakira Izetbegovića, Komšića, nema nijedne TV kamere iz regiona. Miriše tamjan, tinjaju žute iskrivljene sveće, čuje se prigušeni jauk, žene s crnim maramama sede na hladnim kamenim pločama. Naveče o tome izvesti poneki srpski TV kanal i sve brzo utone u gustu izolovanu srpsku tugu.

Može li se na ovaj način uterati pomirenje među narode krvave, večito podeljene Bosne? Ko misli da može? Na osnovu čega tako misli? Ovo je primer kako se produbljuju razlike, pukotine pretvaraju u kanjone, kidaju podignuti ali još slabašni mostovi među narodima, konfesijama.

Ne znam šta će uraditi gore spomenuta trojica. Trpe velike pritiske, ali nije li ovde već sve viđeno? Videli smo i Borisa Tadića u Srebrenici, u Potočarima. I šta se promenilo? Da li je neko toga dana od najuglednijih u Potočarima sutradan s Tadićem otišao u Bratunac? Nije. Zašto nije? Kako to da niko politički važan u Sarajevu – Bošnjak, musliman, kako hoćete – za sve ove godine nije smogao snage da se pojavi u Bratuncu?

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje?

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

RATKO DMITROVIĆ Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak …

RATKO DMITROVIĆ: Koja je uloga Albanaca na Balkanu, u …

RATKO DMITROVIĆ Zašto je od Jasenovca ostao samo …