Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishСве религиjе света, ислам и хришћанство свакако, уче да су сви људи jеднаки, и живи и мртви. Зашто они из Поточара то не докажу у Братунцу? Макар на пола сата. Зар jе толико тешко ући на српско гробље?
Ратко Дмитровић
Многи ће ово протумачити као опседнутост, прекопавање времена и мрклога мрака, беспотребно бављење прошлошћу… али то не значи да оно што следи не одговара истини. А истина – гола, страшна и тешко обjашњива – каже да су на простору бивше Југославиjе jедино српске ратне жртве игнорисане, готово непризнате. Једино српске жртве можете некажњено умањивати и до десет пута, давати им друге предзнаке, укључуjући националне и верске. Једино над стратиштима Срба нема међународног печата, њихове гробове обилазе само наjближи.
Остало jе jош месец и по дана до обележавања 20 година од злочина у Сребреници а већ jе почело завртање руку Николићу, Вучићу и Додику. Из Европе и Америке траже да њих троjица у jулу оду у Поточаре и поклоне се сенима страдалих Бошњака. Додик jе био пре неки дан, али му то не признаjу. Има да дође кад му они кажу. Николићу прете изолациjом, Вучићу додатним закључавањем капиjа на бриселскоj магистрали, а Додику отварањем разних досjеа, афера и оптужби. Има, веле, да дођете у Сребреницу, да се извините, кажете да се ради о геноциду.
Дан након помена у Поточарима, Срби у Братунцу ево већ 20 година обилазе гробове своjих сународника. Муслиманска воjска из Сребренице, под командом Орића, убила jе 3.267 Срба у подручjу те општине и дела Подриња. Знаjу се имена и презимена, године рођења, имена родитеља, све. Ниjедна жртва ниjе измишљена, допремљена са стране, али кога jе то брига; на српске гробове цвеће доносе само Срби. Високи представник пошаље некога да положи венац у његово име, и ту jе краj. Нема америчког амбасадора, немачког амбасадора, нема Бакира Изетбеговића, Комшића, нема ниjедне ТВ камере из региона. Мирише тамjан, тињаjу жуте искривљене свеће, чуjе се пригушени jаук, жене с црним марамама седе на хладним каменим плочама. Навече о томе извести понеки српски ТВ канал и све брзо утоне у густу изоловану српску тугу.
Може ли се на оваj начин утерати помирење међу народе крваве, вечито подељене Босне? Ко мисли да може? На основу чега тако мисли? Ово jе пример како се продубљуjу разлике, пукотине претвараjу у кањоне, кидаjу подигнути али jош слабашни мостови међу народима, конфесиjама.
Не знам шта ће урадити горе споменута троjица. Трпе велике притиске, али ниjе ли овде већ све виђено? Видели смо и Бориса Тадића у Сребреници, у Поточарима. И шта се променило? Да ли jе неко тога дана од наjугледниjих у Поточарима сутрадан с Тадићем отишао у Братунац? Ниjе. Зашто ниjе? Како то да нико политички важан у Сараjеву – Бошњак, муслиман, како хоћете – за све ове године ниjе смогао снаге да се поjави у Братунцу?
Све религиjе света, ислам и хришћанство свакако, уче да су сви људи jеднаки, и живи и мртви. Зашто они из Поточара то не докажу у Братунцу? Макар на пола сата. Зар jе толико тешко ући на српско гробље?
Извор: НОВОСТИ
Везане виjести:
РАТКО ДМИТРОВИЋ Дух Јасеновца у вароши званоj Сисак …
