ПУТ НАС ДОВЕО: Слободан Трифковић из Добоја као четворогодишњак преживио Јасеновац

Малобројни преживјели сјећају се пакла на земљи. Околности гдје се људски живот није цијенио, него је једноставно био безвриједан. Слободан Трифковић из Добоја носио је само број као заточеник Јасеновца.

Своје дјетињство провео је у злогласном логору. Још очекује врисак дјеце, које усташе одвајају од мајки. Слике које не блиједе. Нити могу, икада. Мајка која бјежи са млађим братом. Отац Пејо и он и вагону за Јасеновац. Дјеца која плачу. Вагони. Вагони смрти. Глад. Жеђ. Умор. Исцрпљеност. И на крају, смрт.

Ово је потресни дио једне животне историје, кратка истина човјека који пуне двије године није носио звучно име, није носио име човјека, јер то није био, али не својом кривицом. Осамдесет година Слободан је чувао тајну, коју је једног топлог октобарског дана испричао баш нама. До сада није желио да прича. Никоме и никада. Сјећања га боле. Ране још више. Ту, у злогласном логору остао је без оца. Логораши су стално били гладни, није било соли, хљеба, а воду нису ни имали, него су искључиво као течност узимали фекалије. Та страшна зла која је тада видио, и данас му пролазе кроз мисли.

Усташе су заробљене прогањали, и дан и ноћ. Велика хладноћа и зима остали су највише урезани у памћењу, овог, тада четворогодишњака. Глад и жеђ били су свакодневница.

Језиви догађаји из Јасеновца, и дан данас, никога не остављају равнодушним. Масовни злочини убијања чињени су како нам је причао Слободан, по систему мучења глађу и бацања људи у чељуст страшних заразних болести. Тако су масе заточеника поумирале од заразних болести, измучене од глади и жеђи, а претоварени тешким и претешким физичким радовима. Прљавштина, зима, паразити и голотиња доприњели су овом правом помору. Али, то није било све. Усташе су свакодневно убијале заточенике појединачно или у већим и мањим групама.

Многи су хтјели и да се, под сваку цијену ишчупају из чељусти усташа. Неки су, прича нам Слободан у томе и успјели, али неки су одмах убијени.

Убрзо након што је стигао својој породичној кући, по изласку из Јасеновца, живот му је одузео и мајку. Тадашња држава Југославија покупила је сву дјецу, која су ратом постала сирочад и давала их домовима широм Југославије. Слободан је тада завршио у Словенији, а након неког времена бива пребачен у Дом ратне сирочади у Грачаници, иначе у његово родно мјесто.

Иако му је прије три године преминула супруга, захвалан је што га је уз све недаће Бог и даље одржао у животу и што га и у самоћи здравље служи. Kада смо га први пут видјели, нисмо могли, а да се не одамо утиску да ова старина изгледа доста млађе. Брз ход, и даље прав став, чврста рука. По изгледу се заиста не би рекло да је у деветој деценији живота.

Логор Јасеновац био је највећи концентрациони логор смрти на простору Kраљевине Југославије за вријеме окупације у Другом свјетском рату. Логор је формирала Независна Држава Хрватска, источно од истоименог градића, у августу 1941. године, а уништиле су га усташе у априлу 1945. године да би сакрили и умањили злочин који су починили. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и дјеца.

Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен. Процјена је да је убијено преко 700.000 људи. Нада Јовић, наставник историје и географије и Слободанова комшиница каже да је потребно да се његује култ сјећања.

У Kарановцу, родном мјесту дједа Слободана постоји споменик палим борцима, на једној плочи су погинули партизани, а на другој жртве фашистичког терора. Ту се налази и име његовог оца Пеје, а на дну плоче и његово име, као преживјелог логораша злогласног логора Јасеновац.

Истина је тако страшна и невјероватна. Мали број преживјелих. Јасеновац је био фабрика смрти која је непрекидно и без милости даноноћно радила.

Извор: ТВ K3