Danas se navršava 200 godina od smrti Karađorđa. I trebalo bi da se sećamo, pamtimo, učimo, poštujemo. Ali…
Ipak postoje oni koji se ne mogu ubiti, čak ni kada ih obezglave ili spale, čak i kada zatiru uspomenu na njih.
Piše Mihajlo Pupin:
„Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sela, Baba-Batikin bi izdeklamovao pokoju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao i napamet. Kada bi te pesme govorio, njegovo suvo i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka. I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovu Polju, 1389, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. Bio je i moj prvi i najbolji učitelj istorije.“
(Fejsbuk profil Aleksandre Ninković Tašić)
Izvor: Stanje stvari
Vezane vijesti:
Osvajanje slobode oružjem i ustavom | Jadovno 1941.