Пунолетство једног злочина – сећање на страдање Срба у акцији „Масленица“

Двадесетдругог јануара 1993. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под кодним називом „Масленица“, на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија је извршена у току реализације „Венсовог плана“, којим је, годину дана раније, РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је ово трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је двије године раније примљена и Хрватска.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перуча. У овој агресији највише су страдала три српска села Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински. Срби из поменутих села су убијени, прогнани или одведени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом св. Георгија, (1675), у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница и цркве св. Георгија (1567) у Смоковићу и св. Илије (1872) у Кашићу.

У овој агресији на српској страни погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје дјеце старости до 12 година. Осам лица се још увијек води на листи несталих. У збјеговима је умрло још 165 лица, углавном старије популације.

Један од тежих злочина, већ првог дана агресије, десио се на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције, мучки из засједе измасакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца. Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага РХ, који су већ тада били или су накнадно унапређани у чинове генерала. У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора „Велебит“ био је Агим Чеку, донедавно предсједник владе Косова, од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише и страдало цивила.

Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада , ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.

Осамнаест година након ове агресије и петнаест и по година по престанку рата, равнокотарска села су још увијек, на срамоту и хрватске државе и међународне заједнице, „сива зона“ повратка прогнаних Срба.

Београд, 21.01.2011.

ПРЕДСЈЕДНИК

Саво Штрбац

Извор: Српски сабор „Двери“