Pukovnik Petar Baćović

Petar Baćović je rođen u Nikšiću 1898. godine. Njegova familija potiče iz sela Klenak u Banjanima i dala je nekoliko vojvoda, od kojih je najpoznatiji Maksim Baćović (1848-1876).

Petar je tokom Prvog svetskog rata jedno vreme ratovao u odredu vojvode Koste Pećanca, a potom je, do kraja rata, bio komitski četovođa u Hercegovini. Istakao se i kao pripadnik struje koja je tražila ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Gimnaziju je pohađao u Skoplju, Beogradu i Sarajevu, gde je maturirao. Prve tri poratne godine služio je u Subotici, kao policijski kapetan, a zatim postaje opštinski činovnik u Krnjaju (danas Kljajićevo), kraj Sombora. Uz rad je završio Pravni fakultet u Subotici i postao advokat.67

U činu rezervnog majora, u vladi generala Milana Nedića Baćović je postavljen za šefa kabineta ministarstva unutrašnjih poslova, koje je vodio njegov partijski drug iz Demokratske stranke Rista Jojić. Ranog proleća 1942. godine poslat je na Drinu, da rukovodi prihvatom izbeglica iz Bosne. Po slomu jedinica majora Jezdimira Dangića među izbeglicama se našlo i oko 1.000 četnika, sa dosta oficira. Tada Baćović napušta Nedićevu službu i sa ovim odredom odlazi kod Draže, koga krajem maja nalazi na planini Zlatar. Draža je postavio Baćovića na mesto komandanta Operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine, upražnjeno još od pogibije majora Boška Todorovića. “Sa svojim ljudstvom učinio je mnogo i borbom stvorio najpovoljnije uslove za budući rad u Bosni“, pisao je Draža o Baćoviću Lazaru Trklji, predsedniku Nacionalnog komiteta za Hercegovinu, 7. jula 1942. godine. Trklja je i dalje sumnjao u Baćovića, na što mu je Draža 15. jula odgovorio:

Baćović je idealan saradnik i jednako moli da ga uputim u Vojvodinu kad svrši posao koji sam mu dodelio. Ne sumnjajte na njega.68

Ozbiljno upozorenje o Baćovićevoj lojalnosti Draži je poslao potpukovnik Milorad Matić, komandant Drinske grupe Nedićeve Srpske državne straže. Krajem februara 1943. godine Nedić još nije znao da je Mitić Dražin čovek od poverenja, pa mu je rekao da je ostao u vezi sa Baćovićem. Pre nego što je otkriven, uhapšen i odveden u logor, Mitić je stigao da pošalje Draži i ovaj radiogram, 1. marta 1943. godine:

Nedić mi saopštava da Baćović radi sa njim u saglasnosti, a saradnja Baćovića sa Vama ovome služi kao sredstvo za postignuće cilja. Lično po mom mišljenju beskrupulozno postar (|), koji ne bira sredstvo, bolesno ambiciozan. Čuvajte ga se. Nedić je čitao njegove izveštaje, ovo tvrdim pod časnom oficirskom rečju.69

Draža je Matićevo upozorenje primio k znanju i sačuvao za sebe.

I Baćović se dokazao u mnogim krvavim bitkama protiv komunista, ustaša i Nemaca, a sem po hrabrosti isticao se i po govorničkom daru. S obzirom da nije imao vojnu akademiju, planiranje vojnih operacija mudro je prepustio kapetanu Danilu Salatiću i jedno vreme generalštabnom majoru Milošu Radojloviću.

Kao i Lukačevića, i Baćovića je slomio ishod događaja posle kapitulacije Italije. Fotografije s početka 1944. pokazuju malte ne drugi lik u odnosu na leto 1942. godine: prosedeo je i naglo ostario.

Poručnik Neđeljko Plećaš najpre opisuje Baćovića kakvog je video 1942. godine:

Petar Baćović je bio vrlo interesantan i šarmantan čovek. Bio je uvek nasmejan i umeo je da lepo i vrlo tiho priča, skoro u šapatu. U prvim dodirima, on je osvajao i čovek se teško odupirao prijatnosti njegove ličnosti. Tada je bio u četrdesetim godinama, kao muškarac vrlo lep, krupnih, potpuno crnih očiju, vrlo pravilnog lica, koje je u to doba vrlo marljivo brijao, i duge, uredno začešljane kose.70

Uz Dražino odobrenje, Baćović je još novembra 1943. pokušavao da ode u komandu britanske 8. armije u Italiji. Kada je Lukačević sa Bejlijem pošao preko Jadrana, iskoristio je priliku i pridružio im se.

Posle opisa Lukačevića, poručnik Neđeljko Plećaš posvećuje nekoliko redaka i Baćovićevom boravku u Kairu.

Baćović, inače, nije išao sa Lukačevićem u London. Plećaš piše:

Sa Baćovićem je bio drugi slučaj: on nije imao kosmopolitanskih finesa i intelektualno je bio skromniji od Lukačevića, a nepoznavanje stranih jezika ga je onemogućilo da radi sa strancima… Kao i Lukačević, on nije više verovao u našu pobedu i kazao mi je da svršetak rata neće živ dočekati.

Pred povratak u zemlju, Baćović mi je pričao da je od naših vlasti u Kairu zahtevao da ga što pre vrate u zemlju, kako je to Mihailović zahtevao. Onda, nastavio je sa suzama u očima, molio ih je da dva mlada oficira iz njegove pratnje, Vlaćka Jovanovića i Petra Vragolova, zadrže na Srednjem Istoku, “jer su još mladi i treba da žive“. I mene je ovo bilo ganulo do suza i tada sam uvideo da pred sobom imam jednog plemenitog i duševnog čoveka i ispravio sam neka svoja ranija mišljenja o njemu.71

I Baćović je, poput Ostojića, voleo mnogo i dugo da piše, a a naročito da ističe sebe i ogovara druge. Draža ga je više puta prekorevao, kao na primer 1. januara 1945. godine, u odgovoru na još jedan dugi niz depeša:

Vi znate koliko mi je dojadila međusobica. Poštedite me od svega toga… Smatram da je vreme da se jednom već složimo.72

Tokom 1944. godine apatija je Baćoviću sputala inicijativu i liderske ambicije, po kojima je ranije bio prepoznatljiv. Na kraju godine odvojio se od Ostojića i otišao u planine južno od Sarajeva, kod majora Milorada Momčilovića, gde je nastojao da okupi i reorganizuje što više delova hercegovačkih korpusa. Draži je već 2. januara 1945. godine svečano izjavio:

Ubuduće izvršavaću samo Vaša naređenja i ničija više.73

Dražino osnovno naređenje, kao i za sve druge, glasilo je: sačuvati teritoriju po svaku cenu. Već 23. januara Baćović se pokolebao:

Južna grupa formirana za dejstvo prema Kalinoviku, cela se povukla u pravcu severa. Ostao sam jedino ja sa 1.000 ljudi.74

U stvari, južno od Sarajeva nalazio se i Momčilović sa 1.000 ljudi, a severno od Sarajeva Borota sa ostalim jedinicama Romanijskog korpusa. Na ponovljenu Dražinu naredbu, Baćović je odgovorio 28. januara:

Učiniću sve da izvršim Vaše naređenje. Molim Vas da imate u vidu da ću se, ostankom ovde sam, naći jednog dana u komunističkom obruču… Bojim se da neću imati nikakvih mogućnosti da se održim ovde usamljen.75

U pokušaju da okupe što veću grupu, Ostojić i Đurišić pozvali su i Baćovića da im se pridruži sa svojim Hercegovcima. Baćović je procenio da mu ponovo više odgovaraju Ostojićeve naredbe, na što mu je Draža odgovorio 31. januara:

Ono što Vam je Ostojić naredio da krenete na sever ne važi posle ovih mojih naređenja…

Ja ne znam otkud dolazi do toga da Ostojić i dalje Vama javlja šta je jedini izlaz a šta spas. Vas nekoliko isuviše ste zabasali, pa ste izgubili svaki smisao za orijentaciju, a strah je ovladao vašim duhom.76

Draža 5. februara naređuje Baćoviću da “uredi komandovanje“ Drinskog korpusa, koji je potpukovnik Drašković napustio sa grupom oficira i delom jedinica, dok mu 12. februara šalje opšti plan rada za tu oblast:

Tek posle završenih operacija ovamo, moći ćemo raditi prema jugu… Preduzmite sve mere da sa tamošnjim snagama održavate teren u našoj vlasti, dok ne završimo operacije ovamo, a posle ćemo po situaciji opredeliti šta da se radi. Ni u kom slučaju ne sme se ni pomisliti da se narod ostavlja bez zaštite i da se ti krajevi ne održe u našim rukama.77

Međutim, Baćović je 23. februara izvestio Dražu da se iz Hercegovine kod njega povukla grupa od poslednjih 170 četnika, na čelu sa kapetanom Vladom Milutinovićem, poručnikom Vasom Gutićem, vojvodom Petrom Samardžićem i inženjerom Vukašinom Perovićem. Jedinice južno od Sarajeva su u teškom položaju, “bez municije, goli i bosi“, pisao je dalje Baćović, nastavljajući:

Da mi ne bi sve ovo propalo, uz stene Trebevića preduzeo sam postepeno izvlačenje.78

Pukovniku Boroti Baćović je pisao da će povesti oko 1.300 ljudi. Borotina procena bila je da severno od Sarajeva on može okupiti dve i po do tri i po hiljada četnika.79

“Baćović neće uspeti da povede više od 1.000, a sumnjam i ovaj broj“, odgovorio je Draža Boroti 26. februara.80

Toga dana, Baćović je sa Borotinog terena poslao Draži sledeći radiogram:

Starešine i Komitet rešili su s obzirom na situaciju da se sa snagama povučemo u Vaš sastav. Ova odluka je donesena pošto su sva sredtva za dalji opstanak ovamo iscrpljena. Na terenu je nemoguće ostati zbog velikog snega, zime i ishrane… Ostavljene na terenu pojedine starešine sa zadacima. Sa Borotom sam se sporazumeo.81

Draža je odgovorio Baćoviću 27. februara:

U Centralnoj Bosni isto tako i u Hercegovini treba ostaviti jaku i snažnu gerilu… Ako ste se sporazumeli sa Borotom to je dobro, jer dosadašnje gloženje mnogo nam je škodilo… Ponavljam, gerila da ostane jaka i organizovana, a što imate pokretnih snaga, izvolite.82

Tih dana, do vojvode Dobroslava Jevđevića stigao je glas da je Baćović pokušao atentat na Dražu. Radiogramom od 27. februara Draža je ovo demantovao, dodajući:

Baćović je u dobrim odnosima sa mnom, samo pravi političke greške.83

Posle Baćovićevog odlaska na sever, oko Sarajeva je i dalje ostalo nekoliko hiljada četnika. “Nalazim se južno od Sarajeva sa 1.000 boraca“, pisao je major Milorad Momčilović Draži 28. februara, tražeći da mu Baćović vrati radio stanicu koju mu je uzeo.84

“Momčiloviću odmah vratite njegovu radio stanicu“, glasi Dražin radiogram Baćoviću, zaveden 6. marta.85

Na Baćovića se žalio i Kosorić, kome Draža odgovara 2. marta, dok Momčiloviću odgovara sutradan, takođe preko Borotine stanice. Ovo je Dražin odgovor Momčiloviću:

Ja nisam naređivao Baćoviću da kupi snage iz oblasti Sarajeva i da ih vodi ovamo. Baćović je isuviše uplašen. Sramota je da naše trupe napuštaju oblast Sarajeva, a okupator i ustaše valjda da brane naš živalj.86

Sledećeg dana, 4. marta, Draža je pisao Boroti:

Baćović nije mogao moje naređenje iskoristiti da se krene sa celokupnim ljudstvom, jer takvo moje naređenje nije dobio, a ako ga je on predao, to je čista izmišljotina. Budite uvereni da Baćović neće moći nikoga povesti sem Mitranovića.87

Istog dana Draža se obratio i Baćoviću:

Ne slažem se da će ta teritorija biti tako brzo ugrožena od komunista i ne znam otkud toliki pesimizam u pogledu komunističkih snaga. Ja više ne mogu da poznam komandante iz 1942. i 1943. godine. Izgleda paradoksalno da okupator drži još oblast Višegrad i Goražde, a da Jugoslovenska vojska u Otadžbini treba da beži ne znam kud. Ja ne verujem da Vi iz centralne Bosne možete odbijati od kuća jedinice kojima je cilj zaštita svojih sela, ali se može napraviti velika pometnja u narodu kada vidi da ga tamo prerano napuštamo.88

Baćović je onda tražio, i dobio, dozvolu da sa ljudstvom koje je poveo uđe u sastav jedinica pod neposrednom Dražinom komandom. Draža mu je 10. marta odredio pravac pokreta – od Zavidovića desnom obalom Bosne, pored Maglaja i Doboja – zaključujući: “Zadovoljan sam odlukom koju ste doneli da se sa svojim snagama stavite neposredno pod komandu Vrhovne komande“.89

Sledećeg dana Draža je pisao Boroti:

Utišajte paniku. Organizujte otpor. Baćović je poveo svega oko 1.500, a sve ostalo je na terenu kod Vas… Poručite Maziću kako god znate da organizuje otpor… Sada Vam Baćović više ne smeta. Otišao je.90

Istog dana Draža je poslao Baćoviću još jedno karakteristično upozorenje:

Ne razumem da se u ovakvim momentima bavite time ko je šta rekao. Prestanite s time ako Boga znate.91

Ipak, Baćović nije otišao zadatim pravcem, već na levu obalu Bosne, gde se pridružio Ostojiću i Đurišiću. O jednoj grupi koja ga je napustila, i došla u sastav Vrhovne komande, Draža je pisao Boroti 29. marta:

Od Baćovića su pobegli komandant Miljevskog bataljona Veljko Zelović sa 100 ljudi i Kisić, ponavljam Kisić, sa 30 ljudi. Uskoro ću ih poslati tamo i organizovaćemo novo komandovanje sa novim starešinama koji nisu paničari.92

Istovremeno kada i Ostojićeve funkcije, 2. aprila, Draža je ukinuo i Baćovićev štab Komande Istočne Bosne i Hercegovine. Neko vreme po odlasku Baćović je ostao u radio vezi sa Dražom. Izvestio je o prelasku reke Vrbas, a Draža ga je 3. aprila pitao za detalje, tražeći stalne izveštaje “o situaciji tamo“.93

Uskoro, Baćović je podelio sudbinu Đurišića i Ostojića.

Baćovićeva porodica povlačila se iz Beograda prema Bosni sa Gorskom kraljevom gardom. “Vaša supruga i dete (ćerka) nalaze se kod Kalabića, tako mi je javio da Vam javim“, pisao je Baćoviću 23. oktobra 1944. major Pevec, šef Centra veze Vrhovne komande.94

Izvori:

67 Srpski biografski rečnik, prvi tom, 443-444.

68 AVII, ČA, K-299, reg. br. 3\1.

69 AVII, ČA, K-293, reg. br. 3\1.

70 N. Plećaš, Ratne godine, 147.

71 N. Plećaš, Ratne godine, 229-230.

72 AVII, ČA, K-297, reg. br. 23\1.

73, 74, 75 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 4, 717, 740, 744.

76 AVII, ČA, K-297, reg. br. 23\1.

77 AVII, ČA, K-297, reg. br. 24\1.

78, 79 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 4, 773, 774.

80 AVII, ČA, K-297, reg. br. 24\1.

81 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 4, 777.

82 i 83 AVII, ČA, K-297, reg. br. 24\1.

84 AVII, ČA, K-301, reg. br. 5\1.

85, 86 i 87 AVII, ČA, K-297, reg. br. 25\1.

88, 89, 90, 91, 92 i 93 AVII, ČA, K-297, reg. br. 25\1.

94 AVII, ČA, K-301, reg. br. 7\1.

(Iz knjige M. Samardžića “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, peti tom, Kragujevac, 2010, strane 259-266)

(Pogledi)

Izvor: Srbi u BiH

Vezane vijesti:

Srednjobosanski korpus JVuO