Пукни зоро!

Није хучала Бистрица док смо прелазили мост што се надвио над њом. Нисам много ни загледао мост ни велике његове лукове, нити околне зграде начичкане дуж реке у старој чаршији, док сам се уском улицом успињао према призренској богословији.

Више сам ловио погледе младих Арнаута који су у групама прелазили преко моста, стискајући у руци све време своју црну шајкачу, коју сам претходних дана носио на Косову. Као што су развалине цивилизације у Цариграду данас преплављене младим Турцима, тако у очи пада да је и у Призрену, некадашњем симболу исте те цивилизације, царском граду – Душановом граду, све данас у арнаутлуку, силном и живом – има их око 180.000 спрам једва 70 преосталих Срба…

И отворише се врата и на њима се не указа ни свештеник, ни ученик, већ млади косовски полицајац. Био је љубазан и предусретљив, али опрезан. Не хватају се за кваку богословије само добронамерни, поготово кад мрак овлада Призреном.

Са Синан-пашине џамије, монументалног здања зиданог и од камена разорених Светих Арханђела, огласио се мујезин.

Недуго затим, пред нас излази отац Андреј, дечански монах и проректор богословије, млад, учен и одлучан човек. Уводи нас у богословију која се гради и обнавља након паљења 2004, и казује њен историјат: основана је 1871. као прва средња школа у Османском царству на српском језику, финансирана од великог задужбинара Симе Игуманова (који је после смрти сина јединца одлучио да “посини“ сву омладину свог краја), подједнако је школовала свештенике и учитеље и изнедрила их на стотине пре 1915, када је први пут обуставила рад – и обустављала га сваки пут током 20. столећа када се српски народ нашао на удару, али најдуже на самом крају века, када су професори и ученици били изгнани од 1999. до 2011.

Када су нас, после службе, увели у учионицу и сместили за ученичке клупе, а богослови из свег гласа запевали “Пукни зоро“, мало коме су очи остале суве…

Сада је уче 53 ученика, о чијем школовању се и данас брине анонимни српски добротвор, који им сваке године обезбеђује стипендије. Ти дечаци живе у готово војничкој дисциплини, крећу се у уском, ограниченом кругу – и искључиво праћени васпитачима, маштају о свему о чему маштају и њихови вршњаци у другим крајевима Србије – али им је то углавном ускраћено… али су им гласови громки, било да певају духовне или националне песме.

Када су нас, после службе, увели у учионицу и сместили за ученичке клупе, а богослови из свег гласа запевали “Пукни зоро“, мало коме су очи остале суве…

Из главе ми не избија песма Милана Ракића:

Сам у пустој цркви, где круже вампири,

Очајан и страшан, Христос руке шири,

Вечно чекајући паству, које нема…

Али, време је неумољиво пролазило и дошло је време за растанак.

Журили смо у Љевишку.

И у ћутању свима нам је било јасно – ови дечаци, ма колико били слабашни и млади, храбрији су од сваког од нас, који се олако поздрављамо са “догодине у Призрену“. Они су тамо сваког дана, на последњој линији одбране Српства.

И – они су жар нечега што ће некада можда прерасти и у пламен…

А Љевишка…

Љевишка је, иако у градском језгру, као скровита, надвишена и скривена околним високим зиданим и надзиданим зградама. Црква је сва у мраку, ограђена жицом и решеткама. Кроз њу се сагледава сва патња нашег рода – и сва иронија оних гордих и моћних са којима славодобитно отварамо поглавља о придруживању… Саграђена је пре више од 700 година, као задужбина краља Милутина, истог оног великог владаоца који је оставио 40 задужбина – исто онолико година колико је и краљевао српском земљом. Запалили су је Шиптари 2004, истог мартовског дана када и све друге српске богомоље у Призрену. Црква се данас налази на листи споменика УНЕСКО-а… и ако за две године немањићке задужбине буду у ту организацију ушле као “косовска културна баштина“, биће да се о њој старају управо они који су је запалили…

Али зна то сав Запад, као што знамо и ми, али је слеп и глув за вапаје оних који живе у европском гету 21. века. А Љевишка је иконописана онда кад Америке није ни било.

Верујућима, Бог сваког дана показује да су Чуда могућа.

Величанствене су фреске светитеља, који у тмини, само обасјани батеријском лампом, као да лебде над нама. Препознајем ону Стефана Немање, из првог уџбеника из 1999. уз који сам упознао и заволео историју, па краља Милутина, па Христоса – заштитника Призрена и Богородице Љевишке.

Свештеник који се стара о цркви и који нам о њој говори је млад и пркосан, чврст у вери у вечност. Шта би га друго у овој земљи и (о)држало? Хладно је у напуштеној цркви чији су стубови високи. Напуштена је, у њој се не служи осим о већим празницима.

Из главе ми не избија песма Милана Ракића:

Сам у пустој цркви, где круже вампири,

Очајан и страшан, Христос руке шири,

Вечно чекајући паству, које нема…

Те је речи, суморног закључка, записао Ракић 1911, након што је посетио једну цркву у селу недалеко од Приштине, у којој више није било ни врата ни прозора, а у селу ни свештеника ни верника.

Већ следеће године дошло је до неочекиваног, великог преокрета. И српски војници љубили су земљу на Косову пољу, док им је Ракић рецитовао “На Гази-местану“, химну тог поколења.

Исто село и данас је настањено Србима, ма колико то онда изгледало нестварно.

Верујућима, Бог сваког дана показује да су Чуда могућа.

И Љевишка је страдала кад год су и Срби страдали.

И паљена.

И у џамију претварана.

И опстала.

И њене фреске гореле.

И чађу зацрњене.

И кречене.

И васкрснуле.

Мрак је данас у цркви. Мрак је и на Косову. Мрак је и у Србији.

А једног трена, баш док су нас црне мисли косиле, сноп светлости паде на фреску Богородице Љевишке… и обасја је.

И у мрачној цркви, у светлости засија лик Богомајке…

Аутор: Немања Девић