PTSP – Posttraumatski stresni poremećaj

Piše: Ljiljana
Milivojević, psihoterapeut 

Istraživanjima je dokazano da ratne traume, izbeglištvo
i zlostavljanje, značajno utiču na promenu u ponašanju ličnosti.

Pored vrlo rasprostranjenih anksioznih poremećaja, paničnih
poremećaja i fobija i posttraumatski stresni poremećaj uzima veliki prostor, posebno
u našim prostorima, nakon niza događanja koja su ugrozila stanovništvo na različite
načine.

Živeti u neposrednoj blizini ratnih događanja, živeti u stalnom
strahu da će članovi porodica biti mobilisani i poslati na ratno područje, imati
bliskog ili sam biti u toj situaciji, trauma je koja zavređuje pažnju.

Bombardovanje YU tokom tri meseca, izazvalo je kod stanovništva
sva ona osećanja koja prate PTSP. Imala sam priliku da radim sa nekolicinom klijenata
koji su veoma ozbiljno povređeni tokom bombardovanja YU i koji još uvek imaju ozbiljne
posledice PTSP (post traumatski stresni poremećaj).

Istraživanjima je dokazano da traume (ratne traume, izbeglištvo,
zlostavljanje) značajno utiču na promenu u ponašanju ličnosti. Žrtve traume variraju
između poricanja i događanja i njenog kompulsivnog ponavljanja kroz flešbekove ili noćne
more. Tako um pokušava da preradi i organizuje prevelike stimuluse.

Prema nekim istraživanjima, osam važnih faktora prati traumu:

1. Tuga

2. Krivica

3. Strah da će se postati destruktivan

4. Krivica zbog preživljavanja

5. Strah da će se identifikovati sa žrtvama

6. Sramota zbog osećanja bespomoćnosti

7. Strah da će se ponoviti trauma

8. Jak bes prema izvoru traume

Kod ovih pacijenata zabeleženo je preovladavanje psihosomatskih
bolesti, kao što su poremećen rad štitne žlezde, povišen krvni pritisak, karcinom,
povećan šećer u krvi, bolesti vezivnog tkiva i druge.

Ovi pacijenti kao i većina psihosomatskih pacijenata ima teškoću
da izrazi svoja osećanja i kao da se osećaju zaleđeni u svom psihološkom svetu, što
govori u prilog tome da ne mogu da koriste afekte kao signale i na taj način da
se brane od mogućnosti da se trauma ponovi.

U psihološkom smislu preovladavaju ponavljajuća, nametljiva i neprijatna
sećanja na događaj, koja se mogu javiti u bilo kojoj situaciji i nezaustavljiva su.

– Dešavaju se i ponavljajući neprijatni snovi, u vidu noćnih mora
vezanih za traumu.

– Doživljavanje kao da se traumatski događaj ponovo odigrava u vidu
iluzija, halucinacija, disocijativnih epizoda.

– Psihološka patnja, strah, bes, napetost, osećanje bliske katastrofe
koji simbolički liče na traumatski događaj.

– Izbegavanje razmišljanja o traumi.

– Osećanje da postoje rupe u sećanju na događaj.

– Doživljaj prazne budućnosti, sužen opseg osećanja

– Smanjeno interesovanje za životnim aktivnostima.

Zbog toga je i lečenje ovih pacijneta komplikovano i potrebna je
priprema pacijenta kako bi uspostavio pozitivan odnos sa terapeutom i kroz poverenje
‘’odledio’’ svoja osećanja koja bi bila dostupna za rad na njima.

Medikamentozna terapija takođe, neophodni je deo ovog lečenja.

Prognoza i ishod PTSP

Simptomi uobičajeno počinju nekoliko meseci po doživljaju traume.

Dužina poremećaja je različita, pri čemu se kompletan oporavak
može javiti u periodima od tri meseca i znatno duže sto zavisi i od premorbidne
strukture ličnosti.

Stoga se i može govoriti o akutnom stresnom poremećaju, te hroničnom
toku ako poremećaj traje duže od tri meseca.

Poremećaj se može protegnuti kroz čitav život, i to ne samo život
nosioca traume nego kroz transgeneracijsko prenošenje traume može se odraziti i na
sledeće generacije.

Istraživanje posledica Holokausta, kao i druga istraživanja koje
se vrše, govore u prilog postojanju transgeneracijskog prenošenja traume.

Izvor:

Psihoterapija Milivojević