Prvi ustaški pokolj Srba desio se u Gudovcu 28-29. aprila 1941.

Datum objave: nedelja, april 28, 2019
Objavljeno u Gudovac
Veličina slova: A- A+

Gudovac

Plakale su užasno, jaukale, busale se u grudi, a ja ih u čudu gledam i ne razumem ništa. Nitko u gradu nije znao za užas u Gudovcu.

Nitko nije čuo ni pucanje mitraljeza.

Poštovani i dragi naši prijatelji, evo ipak ću da izvršim svoje obećanje, da Vam opišem tragediju Gudovca i naše patnje, iako tek danas, skoro godinu dana posle mog obećanja.

Milan je na treći dan Uskrsa, u utornik 22. aprila 1941. na veče zadržan u magistratu, zatvoren onde sa ostalim našim Srbima, advokatima, trgovcima, činovnicima, sveštenicima, itd. Iz magistrata su prevedeni posle dan, dva u poresku upravu, kamo smo im smeli hranu da nosimo. Posle kraćeg zadržavanja tamo, prevedeni su u zgradu gimnazije, a ujutru rano, vozom odvezeni iz Belovara, da nitko nije znao kamo.

Otišla sam na policiju da pitam za mog brata, gde je odveden, ali me šef policije Čukman, nije hteo da sasluša, već mi je kazao, da on samo sa službenim osobama govori, a nikako sa neslužbenim. Pričali su po gradu, da na policiji govore, da su svi Srbi odvedeni u Mađarsku, na Janka Pustu, i da će se ustaše vežbati u pucanju na njima, a ne na slikama, kao što su pre atentata na poč. kralja Aleksandra. Niko ništa nije hteo da kaže, već se samo pričalo, da će svi biti ubijeni. Otišla sam na Očvakotov da tamo pitam, kad od hrv. civilnih vlasti niko nije hteo ništa da kaže.

Nemački oficir bio je vrlo učtiv, kad sam mu kazala, da mi nitko od civilnih hrv. vlasti neće da odgovori na pitanje gde mi je brat odveden. On mi je kazao, da on ne zna gde su Srbi iz Belovara odvedeni, ali da baš čeka auto, da se vozi svom komandantu u Zgb. i da će mi sutra ujutru kazati lično, ili poslati poruku telefonski u Očvakotov neka dođem po odgovor. Sutradan ja baš polazim od kuće oko 8 č., kad uđu u naš hodnik nekoliko žena iz Gudovca, sve u crnini, sve uplakane, i mole me da sa njima idem na nem. komandu mesta da im tumačim molbu, da se njihovi muževi, sinovi, očevi, braća i unuci, iskopaju sa mrtvilišta gde su pre dva dana ubijeni i vapnom posuti, u tri velika duboka jarka zakopani. Plakale su užasno, jaukale, busale se u grudi, a ja ih u čudu gledam i ne razumem ništa. Nitko u gradu nije znao za užas u Gudovcu. Nitko nije čuo ni pucanje mitraljeza.

Kad su mi ispričale, kako je došao nalog od opštine, da svi Srbi stariji od 12 god. moraju u Nemačku na rad, i to odmah, da voz već čeka u Belovaru, da ponesu topla odela na put, i nešto novca. I oni da su svi pošli sa opštinskim stražarima. Ujutro drugog dana, došli su ponovo od opštine sa dvoja kola, i tražili od žena da im muževi traže slanine, šunke, hleba i zimske kapute, jer je jako zahladilo, a oni još čekaju na stanici u Belovaru. Gudovčanke ne smeju nigde iz sela, jer je Belovar blokiran sav od ustaša, nego će im oni, sve to što su tražili, kolima odvesti. Jedna Čehinja se smilovala, i šapnula jednoj Srpkinji, neka ništa ne daju tim ljudima, da je to sve laž sa putovanjem u Nemačku, da su oni na samo Ružičalo svi pobijeni iz mitraljeza i na grudovačkom mrciništu sahranjeni.

Žene se onda preko livada upute u Belovar, ali im tamo nisu dali da sačekaju koga od činovnika policije, već su ih terali, da moraju smesta da se vrate kućama svojim, da će odgovarati za to, što su došle u grad okolišnim stazama, a znale su, da je zabranjeno ulaženje u grad. Otišle su onda pred nem. komandu mesta, jer im je netko sa ulice doviknuo, da odu tamo. I od nem. kom. mesta, stražari sa magistrata terali su ih, jer je bilo zabranjeno, da uopšte više od dvoje ljudi idu ulicom.

Onda se reše žene da dođu do mene, da me zamole, da im j a budem tumač kod nem. komandanta, da im se njihovi pobijeni muškarci, zakopaju i prevezu na groblje do crkve u selu Gudovcu. A sem toga, da su svi imali svoje dokumente kod sebe, mnogi i venčanicu, krsni list, pasoše od konja koji su uzeti za mobilizaciju, itd., svi da su poneli novac, a neki siromašniji i pozajmili, pa da se makar to vrati, jer većina ima dece, i sad su ostale žene same da se brinu o svemu. Još su molile kod hrv. pol. vlasti, da se one uzmu u zaštitu, jer im otvoreno prete, da će iduće noći ubiti njih i njihovu decu, i onda će sve da podele između sebe Hrvati. Kazala sam im, da i sama idem na nem. kom. mesta, jer i Nemci nisu hteli ništa da kažu na policiji, samo da se razdele u manje grupice, jer nam neće dati da idemo ulicom sve zajedno.

Krenule smo i pred kom. mesta, vidim istog oficira koji mi je juče kazao da dođem po odgovor, i on mi je odmah kazao, da je moj brat i svi ostali Belovarčani, svi da su odvedeni u fabriku Danicu u Koprivnicu. Pitao je, šta sve te žene hoće. Kazala sam mu, da su došle da me zamole, da im budem tumač, i sve ispričala, šta su me one zamolile. On je tražio, da što brže odu iz grada, jer ne sme nikako da se izazove neko sakupljanje sveta, a on inače ide autom u Gudovac, gde se vrši iskopavanje pobijenih Srba, pa će tamo videti šta može za njih da učini. One su počele da preklinju, da se ne smeju vratiti same u selo, da će njih i decu sve pobiti, jer su išle pored zabrane da traže pomoć u gradu.

Nemac je kazao, da se mora svakog časa da vrati patrola koju on čeka, pa da će on poslati za njima jednog vojnika na biciklu, koji će ih stići, i otpratiti u selo. Žene su počele da me zaklinju, da ih ne ostavim same, da pođem sa njima i da im i dalje budem tumač, jer one se nikako ne mogu sporazumeti sa Nemcima. A kada iskopa nem. vojna komisija sve žrtve gudovačke, pa ako ne dođe odobrenje od njih, da ih prenesu na groblje kod crkve, ostaće im mrtva tela na mrciništu. Pošla sam sa njima, nisam imala duše, da ih u toj nevolji ostavim same, iako sam se bojala, da će Milan u Koprivnici da ispašta, što ja sada činim našim ženama. Molila sam se usput Bogu, da nam Svevišnji bude svima u pomoći, a ja drukče ne mogu da radim, to je najmanje što mogu da budem od pomoći našem nesretnom narodu. I Bog naš je svima pomogao, desilo se čudo. – U Gudovcu nisu pustili žene da vide leševe svojih milih i dragih. Oficir nam je kazao, da je prizor tako užasan, da on kao muškarac, koji je u Poljskoj video užasne stvari, ne može da podnese taj prizor. Da su inače sve žrtve opljačkane, mnogima skinuta odela i cipele, da neće ništa od vrednosti naći.

Za prenošenje mrtvih kod crkve, ne da pristanak gradski fizik, jer preti opasnost epidemije. Kad sam ženama Srpkinjama to prevela, one su počele da zapomažu, da plaču, da si čupaju kosu, bacile se meni oko vrata i plakale, grlile me, zaklinjale, neka ga molim u ime njihovo i njihove dece, da budu pobijeni sahranjeni kod crkve. Kad je oficir video sav taj očaj, kazao je, neka ga svi pričekamo 1/4 sata, on će telefonom da razgovara sa svojim komandantom u Zagrebu, i da mu razloži sav taj očaj. Posle 1/4 sata se vratio autom i kazao, da je odobreno, da se sve nevine žrtve sahrane kod crkve. Mene je kaznio interniranjem u kući šef policije Čukman, za to, što sam “vrlo opasna osoba po N.D.H.” Kako sam smela biti tumač ženama iz Gudovca, kad one nikako nisu smele da dođu u dodir sa nem. vojnom vlasti. Nama u kuću poslali su na stanovanje nem. oficira i 4 vojnika.

I tu nam je premilostivi Gospod Bog bio u pomoći. Nemac se začudio, da sam mogla da budem internirana zato, što sam išla da pomognem onim sirotim ženama. Smatrao je to za poniženje koje je učinjeno na njihov račun. I da nam ni jedne reči nije kazao unapred, oslobodio je Milana iz “Danice”, jer ga je zatražio za taoca nemačkog, koji mora da stanuje u kući, a i sestru i mene oglasio je za nemačke taoce. Kad mu je sa policije javljeno, da će nas odvesti u logor u “parailin” kao i ostale Srbe.

Pa da li nije istina, da su čudni putevi Gospodnji?

Ne samo što je Milan kao taoc, spašen smrti, nego smo svi troje, kao nem. taoci, spasli se logora i bili kamionom sa šegrtima i familijom našeg pok. brata Đurice prebačeni u Beograd. A iznad svega je milost Božija bila svima nama u pomoći, jer su Nemci onemogućili, da ustaše dalje ubijaju u srp. selima naš svet. Više nigde u blizini Belovara, nisu ustaše činile pokolje. Ovde u Beogradu sam čula, da su tako spašeni i Srp. Kapela, gde je trebalo onu noć, kad smo dobili dozvolu za sahranu pobijenih Gudovčana, da svi muški u Srp. Kapeli budu ubijeni.
Iskupila sam svoje obećanje, iako malo kasnije nego li sam mislila. – Ostajte zdravo i s Bogom! Pozdravlja Vas u starom prijateljstvu,

Beograd, 15. jula 1942.
Marta B. Popović

PRVE SRPSKE ŽRTVE
Poklane od strane Hrvata ustaša
15-16 (28-29) aprila 1941.g. u selu Gudovcu kraj Belovara

Branko Anaga
Dušan Velemir
Marko Anaga
Gajo Vlajnić,
Milutin Anaga
Stevan Vučković
Dušan Bartolović
Tomo Vujnović
Stevan Bausola
Nikola Vujčetić
Božo Bjelić
Mile Vukelić
Vaso Bojčeta
Đuro Vuković
Petar Bojčeta
Stezan Vuksan
Emil Bota
Stevan Vuksan
Jovan Bota
Jandrija Gačeša
Milivoj Bota
Đuro Grubačević
Miloš Bota
Mihailo Grujić
Petar Bota
Nikola Gvozdenčević
Pantelija Bošnjaković
Petar Gvozdenčević
Branko Brzin svešt.
Jovan Daničić
Ilija Brujić
Ljubomir Daničić
Božo Bugarinović
Petar Daničić
Đuro Bugarinović
Mirko Dereta
Branko Bulić
Emil Despinić
Milan Bulić
Petar Despinić
Vaso Despotović
Nikola Kodić
Emil Despotović
Pajo Kodić
Boško Dešić
Stevan Kodić
Dušan Dešić
Stevan Kodić
Nikola Dobričević
Vaso Konoplić
Stevan Dobričić
Stevan Konoplić
Emil Dokić
Petar Kosić
Jovan Dokić
Petar Kosić
Nikola Dokić
Gvozden Kovač
Stevan Dragašević
Ozren Kovač
Dušan Drobić
Andrija Latinović
Dušan Đaković
Andrija Latinović
Nikola Đurđević
Stevan Lenajić
Nikola Đurđević
Nikola Madašević
Živko Žitić
Đuro Margetić
Jovan Žitić
Emil Margetić
Nikola Žitić
Stevan Margetić
Petar Zrnić
Gojko Mijakić
Miloš Ivanović
Nikola Mijakić
Novica Ivanović
Jovan Miljuš
Petar Ivanović
Jovan Miljuš
Stevan Ivanović, učitelj
Đuro Misirača “Đaja”
Petar Ivanović
Milutin Misirača “Đaja”
Vaso Jakić
Milan Misirača
Jandrija Jakić
Nikola Morodolac
Milan Jakić
Đuro Obranović
Stevan Jakić
Jovan Obranović
Vaso Janić
Marko Obranović
Đuro Janković
Milan Obranović
Ilija Jarić
Pajo Obranović
Božo Jarić
Emil Obranović
Nikola Jarić
Božo Pavlović
Jovan Janičić
Milan Pavlović
Nikola Jelić
Mladen Pavlović
Petar Jelić
Nikola Pavlović
Stevan Jelić
Pantelija Pavlović
Stevan Jovičević
Milan Požežanac
Đuro Kodić
Nikola Požežanac
Emil Kodić
Damjan Popović
Milan Kodić
Đuro Popović
Miloš Kodić
Savo Popović
Milutin Kodić
Milan Pohanek, Čeh
Nikola Kodić
Đuro Predojević
Branko Predojević
Dušan Predragović
Emil Predragović
Ilija Predragović
Petar Predragović
Radovan Predragović
Stevan Predragović
Stevan Predragović
Čedo Prugovac
Branko Radešević
Stevan Radeljević
Cvijo Radivojša
Milan Radotić
Stevan Radotić
Milan Radovanović
Miloš Radujković
Vaso Rajić
Gajo Rajić
Jovan Rašeta
Milan Rajić
Petar Sabolić
Stevan Sabolić
Emil Savić
Boško Sekulić
Miloš Sekulić
Petar Sekulić
Stojan Sekulić
Đuro Selaković
Ignjatije Senjan
Bude Skakavac
Jovan Sladojević
Dragan Srdić
Emil Stančić
Miloš Stančić
Vladimir Stijepić
Miloš Stijepić
Nikola Stijepić
Savo Strika
Vaso Todorović
Branko Toljević
Petar Toljević
Stevan Toljević
Đuro Tomić
Vaso Tomić
Srđan Tomić
Stevan Tomić
Stevan Tomić
Jovan Tomić
Luka Hinić
Milan Hinić
Petar Ciganović
Vaso Cvijetić
Nikola Cvijetić
Vaso Čačuga
Dane Čuić
Dušan Čuić
Mile Čujić
Milan Čurčija
Mile Čurčić
Jovan Šajnović
Nikola Šajnović
Stevan Šajnović
Luka Šakić
Boško Šiljak
Milorad Šiljak, bogoslov
Tomo Šiljak, lugar
Miloš Šiljak, zvonar
Ljuban Švagonja
Sastavio Miladin V. Vujanović
________________________________________
NAPOMENE:
1.    Pismo jednog svedoka profesoru i protojereju Radoslavu Grujiću (u njegovoj arhivi).

Izvor:SVETOSAVLjE: JEROMONAH (EPISKOP) ATANASIJE JEVTIĆ: OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI), Prilog 7.

Vezane vijesti:

Thebodies of Serbs killed by the Ustasa in the village of Gudovac, are laid out in rows in a large field.

NA POPRIŠTU PRVOG MASOVNOG ZLOČINA

Gudovačke žrtve ponovo ubijaju

Sa mitropolitom Jovanom u Rašenici i Gudovcu – Jadovno 1941.

“Slučaj Gudovac” – 28 travanj 1941. godine (izvorni znanstveni rad)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

3 komentara za Prvi ustaški pokolj Srba desio se u Gudovcu 28-29. aprila 1941.

  1. Nikola Milovančev je napisao:

    Ja se izvinjavam ali, s obzirom da taj pokolj nisu počinile ustaše, pravilan naslov teksta bi morao da bude “Pokolj Seljačke zaštite Hrvatske seljačke stranke nad Srbima u Gudovcu 28./29. aprila 1941.”

    • Dušan Bastašić je napisao:

      U pravu ste gospodine Milovančev.

    • milenko stakić je napisao:

      nije šija nego vrat, ajde onda da napišemo, da nebi bilo nedoumice, ” prvi hrvatski pokolj Srba………….”
      i za nemce kažemo nemci, za mađare mađari, za bugare bugari, zašto onda ne i za hrvate hrvati, nego ustaše, zaštitari, crna legija itd, zar još uvek širimo bratstvo i jedinstvo.

Ostavite odgovor na Nikola Milovančev Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top