У Рудом већ 50 година живи Саво Коjадиновић, родом из Мокре Горе, коjи jе уз помоћ брата Драгише, а по очевом аманету подигао споменик непознатоj девоjчици.
У ливади Гуштерице, у атару Чаjетина, споменик jе заменио дрвени крст коjи jе пре jедног века постављен на хумци девоjчице Виле Каришик, избеглице из Рогатице.
– Ни Вилу, ни било кога од њене породице, нисмо никад упознали. По завршетку Првог светског рата, отац Витомир jе купио ову ливаду од неких власника коjи су тада живели у Новоj Вароши. У ливади Гуштерице jе била и мала хумка, а на дрвеноj крстачи урезано име Вила Каришик. Отац jе знао да су ту живеле избеглице из Рогатице и Сараjева, са подручjа Романиjе. Отац нам jе у аманет оставио да овде, кад се смогне снаге и новца, направимо прави споменик. И нас jе било jеданаесторо деце, а неки су рано умирали, нарочито сестре. Тешко се живело и на своjоj дедовини, а камоли у избеглиштву. Вероватно jош теже онима што су се враћали на разрушена предратна огњишта, тамо преко Дрине. Отуд ваљда и то да никад нико од Каришика, а да jе нама познато, ниjе дошао на гроб девоjчице Виле – каже за „Новости“ Саво Коjадиновић, инжењер шумарства у пензиjи, зарађеноj у Рудом.
У породичноj деоби земљишта након очеве смрти, Гуштерица jе припала Савовом брату Драгиши.
– Тада смо, у очевоj заоставштини, нашли и текст надгробног споменика Вили Каришик и дали га каменоресцу да га овековечи испод имена девоjчице. И Вили и оцу Витомиру jе у исто време клесан споменик у Чачку. Стоjе и данас над њиховим хумкама. Очев у Мокроj Гори, Вилин у Гуштерици – прича Саво Коjадиновић.
У Србиjу су се, као под кишобран, у време ратова склањали прекодрински Срби. Да спасе живу главу, да оставе и кости ако треба. Многи су и у томе успели, на путу кроз Србиjу, Албаниjу до Солуна и назад. Са
Романиjе се опет у Србиjу бежало од усташа Хрвата и босанских муслимана у Другом светском рату.
Прекодринским Србима, у смутним временима, сунце увек сиjа, само кад залази.
Извор: БН Телевизиjа
Везане виjести:
Злочини над цивилним становништвом