Први део фељтона: Умало зет руског цара

Краљ Александар рођен је на Цетињу 16. децембра 1888. године у врло скромној вили која се налазила на главном тргу, преко пута краљевске палате. Његова мајка кнегиња Зорка, која је умрла при порођају неколико година после тога, била је ћерка црногорског краља Николе I Петровића и сестра будуће италијанске краљице Јелене. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II Александрович.

Детињство је провео у Црној Гори и био је поносан на своје црногорско порекло. Тешко је наћи траг утицаја било које личности у образовању принца Александра. Његов боравак у Женеви, где му се отац био настанио после смрти књегиње Зорке, и где је живео скромно као изгнани и сиромашни кнез, зближио га је сa демократском атмосфером великог града који је ценио слободу. Швајцарци који су га знали као дете, док је одлазио у школу обучен у тамноплаво одело, сa ђачком торбом под руком, причају да је млади Карађорђевић био добар ђак и пријатан другар у игри. Млади принц је васпитаван као дете Женеве. Његов отац је посећивао женевско друштво, био члан многих клубова, стрељачких друштава, посећивао је редовно библиотеке. У кући Карађорђевића, у улици Бело, читала су се многа дела француске књижевности. Петар Први Карађорђевић, бивши питомац Сен-Сира, храбри поручник Кара из Легије странаца француске војске, своју децу је васпитао у духу љубави према Француској, својој другој домовини.

Отац је желео да Александар осети и руски утицај, па је школовање наставио у Русији, у Пажевском корпусу, у Зимском дворцу, у Кнегиња Зорка на венчању Петрограду, који је био попут правог града. У Русији је принц Александар стекао много правих пријатеља, често је приман на двор царске породице Романових, коју је посећивао четири или пет пута годишње. Цар Николај II је гајио посебне симпатије према њему и младић се већ као престолонаследник, за време једног путовања у Русију заљубио у кнегињу Олгу. Она је своју наклоност према „драгом Србину“, како га је звала, показала тиме што му је поклонила комад накита коме се Александар дивио на њеној руци током једног заједничког ручка у двору. Цар се није противио евентуалном браку између своје старије кћери и принца Александра. И вероватно би до тог брака и дошло да није било Великог рата и револуције у Русији. Александар је ипак, заувек, сачувао наклоност према Романовима и захвалност према царској Русији која је била заштитница Краљевине Србије. Своју захвалност Александар је показао прихвативши да се бела руска емиграција настани у његовој земљи. Свети Синод је ту нашао уточиште, а царске заставе место где ће се чувати. Многи аналитичари се слажу да је Александар током свог боравка у Русији научио да о својој земљи суди објективно, да схвати значај Балкана у међународној политици и место које Србија има у балканском региону. Он се тамо уверио да појединачне свађе не воде Балканправим путем. Судбински преокрет у животу младог принца Александра десио се 1909, када се његов старији брат престолонаследник Ђорђе одрекао права наследства престола. Тачније, испади принца Ђорђа су приморали краља Петра I да затражи од свог старијег сина да се одрекне престола у корист млађег принца Александра.

Принц Ђорђе се одликовао храброшћу и интелигенцијом, али је био у исто време врло несмотрен и импулсиван. Час би показивао грубу једноставност, час би се понашао као настрани тиранин: осион, ћудљив, сулудо одважан при чему су његова неопрезност и његов гнев изазвали смрт једног од његових посилних. У својој биографији „Истина о мом животу“ принц Ђорђе ту смрт приписује несрећном случају и здравственим проблемима посилног Стевана Колаковића. Након расправе око љубавног писма које Колаковић није однео по наређењу принца Ђорђа на одређену адресу, долази до расправе:

„Губи ми се са очију, издајицe“, дрекнуо сам на Колаковића и подигао руку да га ударим. Али, на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом, који још нисам свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Колаковића. Учинило ми се да је посрнуо, али је моја свест била неспособна да то региструје.“

Стеван Колаковић је подлегао повредама а принц Ђорђе притиску да абдицира.

Ипак у својим мемоари Иван Мештровић износи још један разлог за абдикацију принца Ђорђа. Приликом пријема у руском посланству поводом Царевог рођендана, принц Ђорђе је рекао пред свима да је руски цар лажљивац јер је њему,Ђорђу, обећао да неће допустити да Аустрија анкетира Босну, а онда се окренуо аустријском посланику, па му рекао: „А ваш цар је лопов и лупеж, који краде туђе земље.“

Иза овог скандала настале су велики дипломатски проблеми, јер су аустријанци тражили задовољење и извињење. Руси су такође хтели извињење. Принц Ђорђе је рекао да би пре абдицирао него ли се извинуо и то се на крају десило. Принц Ђорђе се пре одрекао престола него да се извине због онога што је изрекао.

Будући престолонаследник, принц Александар се као комадант Прве армије припремао за коначни обрачун са Турском. Грчка, Бугарска, Србија и Црна Гора су 1912. године објавиле рат Турској. Александар је имао двадесет и четири године, био је то тада млад човек, динамичан и витак, носио је наочаре за вид а његов жив поглед, одлучан ход, интелигентно, отворено и насмејано лице су освајали симпатије. Током шест година, са кратким прекидима мирнодопског живота, он ће проживети на бојном пољу.

Ту се формирала његова личност.

Он је, пре свега, био и заувек остао војник.

Милан Богојевић, Недељник

Везане вијести:

 Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра