Проживјела два вијека и три рата

У 107. години живота, Љубица Лончар сигурно jе наjстариjа становница Хрватске. Дубоку старост проводи у шибенскоj улици Пут гимназиjе, гдjе о њоj брине шездесетогодишњи унук Милорад Лончар Мића, коjи радо истиче да jе он „jедини дjед коjи има живу баку“. Поред Миће, збраjа бака Љубица своjе потомство као животно благо: jош шестеро унучади, десетеро праунчади и jедна чукунунучица.
Преживjела jе бака Љубица Лончар у свом виjеку и оно што jе наjтеже свакоj маjци, смрт двиjе кћери и jедног сина, а jедна кћи jош jоj jе жива. Броjна породица, кроз минуло стољеће и бурне догађаjе, расула се свуда по свиjету. У контакту jе jедино са девет година млађом сестром Миленом коjа живи у Бачкоj

Удовица са 36 година

У црноj одjећи карактеристичноj за краjишке старице и са црном марамом на глави, бака Љубица сjеди у своjоj фотељи и напрескокце прича о животу кроз два виjека и три рата. Памћење jе jако добро служи и сjећа се сваког поjединог детаља из свог

дугог живота. Јер од њезина рођења 7. марта 1905. године у селу Миочићу краj Дрниша догодило се уистину много тога.
Љубичин отац имао jе трговину у Сиверићу и био jедини писмени човjек у селу, па jе писао опоруке мjештанима коjи су одлазили у Први свjетски рат. И Љубичина маjка била jе из утjецаjне породице Цвjетића, чиjи jе отац био свећеник у Сараjеву одакле се доселио у Тепљух. Како потиче из поповске куће, бака Љубица искрена jе вjерница, одржава и поштуjе крсну славу Светог Јована.
– Живjели смо лиjепо, градски. Дjед jе имао књига, знао jе лиjечити болести и ране, па су код њега долазили чак из Скрадина – сjећа се дjетињства бака Љубица.
– У оно вриjеме женска дjеца нису могла ићи у школу, само мушка. Сматрало се да жена мора бити код куће и да не треба ништа радити. Тако сам jа остала без школе, али зато jе моj брат ишао и завршио за богословног професора. Када би он дошао из школе, причао би ми шта jе учио, па сам некако научила читати и писати – прича Љубица, коjа jе наџивjела сва царства, краљевства, режиме, силе, окупациjе и државе.
Као богата дjевоjка удала за младића коjи jе потицао из сиромашниjе породице, али материjалне разлике нису биле препрека за љубав и брак. Но, већ почетком 1941. године остала jе без супруга, коjег су убили усташе. Иако jе са 36 година остала удовица, више се ниjе удавала. Посвећена одгоjу дjеце, ова се Краjишница сама мушки борила са свим проблемима коjе су дониjели живот и рат.
– Преживjела сам жалосно. Наjгоре jе било када су ми мужа одвели, а jа остала сама са четверо мале дjеце. Тада jе било срамота да се удовица уда за другог мушкарца – каже.
Плела jе, шила, радила у пољу и jош много тога у та тешка времена.
– Ишла сам радити и у рудник, преносити даске и греде. Трговала сам сољу у Босни да бих добила мало хране за дjецу. Тада jе сол била вриjедна – описуjе старица некадашњи начин живота.
– За вриjеме цара Фрање Јосипа било jе наjвише реда. Фрањо jе био строг и у свему jе владао ред. Нитко ниjе знао ни читати ни писати, али сви су поштивали власт и понашали се како треба. Што jе коме требало, то jе добио. За краљева Петра и Александра ниjе било тако добро, jер су посвуда били жандари. Било jе боље под окупациjом Италиjе 1918. године. Дошла та талиjанска воjска, били су то фини људи. Помагали су нам око куће, орали су, копали виноград и чували нам благо. Исто су такви били када су нас окупирали опет 1941. Наjбоље се живjело под Титом. Свима jе било добро и ниjе било страха – набраjа бака Љубица све преживљене политике.

Једном код доктора

Пошто jоj jе због близине откопа мрког угљена кућа почела тонути, тадашња власт jу jе исплатила и она jе за таj новац купила кућу у Книну, гдjе jе дочекала деведесете.
– А онда jе дошао Миле Мартић, па су нам рекли да сада живимо у Краjини. Ниjе било лоше. Било jе меса. У сусjедноj кући био jе стациониран УНПРОФОР коjи ме сваки дан обилазио. У „Олуjи“ су ме покупили и послали у Србиjу – прича Љубица, коjу jе из Баjине Баште у Шибеник довео унук Мића, гдjе заjедно живе већ 18 година.
Послиjе „Олуjе“, кућа Љубице Лончар у Книну била jе девастирана. Нестале су тако броjне породичне успомене, фотографиjе, књиге, орден њеног оца коjи jе добио од Фрање Јосипа у Тиролу… Унук Мића често баки Љубици испуни жељу и одвезе jе у родни Миочић, гдjе обиђе гробове и запали свиjеће.
Старица, коjоj би мало тко дао толике године, никада у животу ниjе била болесна. Покретна jе, сама намjешта кревет, сама одржава хигиjену и облачи се, тек понекад за шетњу између спаваће и дневне собе употриjеби кухињски столац. Њезин здравствени картон потпуно jе празан: код лиjечника jе била само када jоj jе у руднику пала даска на главу и jедном jу jе мучила жуч, али тада jе – побjегла из болнице.

Пише Паулина Арбутина

Извор: