Проусташки елементи „еуропске“ Хрватске

Замислимо Њемачку данас, у којој католички или протестантски свештеници сваке године служе мисе задушнице за водеће нацистичке функционере попут Хитлера, Гебелса или Химлера. Њемачку, у којој средњошколци уче да је Трећи Рајх био одраз вијековне тежње њемачког народа за слободом и независном државом, а Аушвиц, Дахау и Матхаузен тек узгредни инциденти на том путу, накнадно преувеличани од стране ционистичке пропаганде.

Замислимо Берлин, Дрезден, Келн и друге њемачке градове у којима на сваком кораку можемо пронаћи свјеже графите са кукастим крстом и натписима „Heil Hitler“ или „Juden auf Wiedersehen“. Или навијаче на њемачким стадионима који у глас скандирају сличне нацистичке пароле. Покушајмо замислити и то да у актуелној њемачкој влади сједи министар, историчар по струци, познат као отворени симпатизер нацистичког покрета и аутор текстова у којима то еклатантно доказује.

Уколико уопште, у контексту данашње Њемачке, успијемо замислити неке од горе наведених имагинација, истог трена ћемо их одбацити,уз коментар да ниједна од њих не изгледа ни приближно могућа у стварности. Међутим, оно што је на једном поднебљу нереално и на граници незамисливог, на другом је реалност и свакодневница.

Супротно очекивањима да ће се уласком у Европску унију, Хрватска пацификовати и коначно обрачунати са проусташким елементима у друштву, ствари су отишле у потпуно супротном смјеру. Бројни су заговорници тезе да су евроинтеграције и испуњавање обавеза у области људских права на путу ка Европској унији, само привремено утишали неоусташке и антисрпске гласове, који су потом, након постизања пуноправног чланства, масовно и у различитим облицима изашли на површину. Било кроз планско и континуирано разбијање двојезичних табли у Вуковару, застрашивање малобројних српских повратника, свакодневну употребу усташких парола и поздрава на јавним скуповима или све гласнију релативизацију злочиначког карактера тзв. „Независне Државе Хрватске“ и порицање усташког геноцида над Србима, али и другим народима у Другом свјетском рату.

Посебно забрињавајући у овом контексту јесте пораст популарности екстремне деснице код младих у Хрватској. Међутим, шта друго очекивати од младог човјека кога загребачки водитељ са малих екрана позива на опрез када пролази Цвјетним тргом поред православне цркве како не би „неки од четничких викара истрчао из Цркве и у маниру својих најбољих клања извео свој крвави пир на загребачком тргу“. Или, шта очекивати од једног школарца коме повијесне књиге нашироко говоре о мученичком Блајбургу и величанственој Олуји, али не и о логорима за српску чељад у НДХ, монструозном усташком изуму, или највећем етничком чишћењу у Европи након Другог свјетског рата. Уосталом, шта уопште очекивати од државе, у којој је министар културе надалеко познат као поштовалац усташког покрета, који у својим текстовима припаднике тог злогласног покрета назива „херојима“, „шехидима“ и „мученицима“.

Вратимо се на почетак ове приче. Зашто је у Њемачкој готово незамисливо оно што је у Хрватској, након стицања самосталности до данас, постало нормално и свакодневно? Зато што је Њемачка, за разлику од Хрватске, прошла кроз процес денацификације, клекнула пред своје жртве, буквално, као и симболички, те затражила опроштај. Хрватска није, а како ствари стоје, нема то ни у плану. Напротив. Због тога ће Срби у Хрватској, без обзира на постотке, у неоусташким круговима вјечно остати реметилачки фактор. Ако не за државу, онда за савјест. Ако не преостали живући, онда они неизбрисиви, под земљом.

(Прес РС)

Аутор: Саша Аулић

Извор: NoviPolis

Везане вијести:

„Хрватска је проблем Европе, Европа је крива за то“

Дигните глас против величања усташтва!

Опасне поруке из Блајбурга