Протојереј Драган Мићић: Ако ми прећутимо, проговориће камен

По налогу из Београда на спомен плочу српским жртвама у Маутхаузену не може да се стави крст, јер „крсно знамење вређа нечија осећања”.

Ко стоји иза одлуке да сви народи осим Срба имају право сећања на своје жртве, и ко (из Београда!) захтева да стратиште у Маутхаузену, где су сахрањене кости више од 10.000 страдалника не буде обележено крсним знамењем, питање је које српској јавности упућује протојереј ставрофор Драган Мићић, старешина Храма Св. Василија Острошког Чудотворца у аустријској парохији Линц.

Печатов саговорник каже:

„У 50 година откако је основана парохија Линц, по рукоположењу владике Лаврентија 1988. године 30 година служим српском народу који живи у покрајини Горња Аустрија, и у томе ми на све могуће начине помажу овдашња, истински пријатељска и добронамерна, Римокатоличка црква и аустријске власти. То су доказали на делу када су нам у недостатку простора за богослужење одлуком бискупа Максимилијана, најпре, за годишњу кирију од свега 1.000 шилинга изнајмили своју цркву 1990, а касније нам ту исту цркву продали за пола милиона евра на десет година отплате са 1,5 одсто камате на годишњем нивоу. Кад смо исплатили 425.000 евра они су нам показали праву хришћанску љубав и остатак дуга опростили. Касније смо имали велику помоћ од државе Горње Аустрије која нам је дала 125.000 евра да урадимо нови кров на цркви и изградимо капелу за паљење свећа, надоградимо парохијску салу и, коначно, постанемо власници 1.500 квадрата земљишта које је сада наше, од земље до неба.

Протојереј Мићић наглашава да „све ово говори како би се и пред српском јавношћу, и у њено име захвалио држави Аустрији и њеној цркви на доброј намери“, али истовремено позива и државу Србију да више брине о сећању на хиљаде недужних српских жртава логора смрти Маутхаузен из Првог и Другог светског рата чије су кости сахрањене у Аустрији.

Са званичних институционалних адреса из Србије и Републике Српске помоћ је, кажете, ипак стигла!?

– Као што је познато, на двадесетак километара од Линца после Првог светског рата био је подигнут радни логор за мушкарце, у који су довођени и Срби нелојални режиму. Више од 8.000 тих несрећника умрло је од тифуса и сахрањени су на гробљу села Рајфендорф са логорашима из других земаља. Италијани су већ 1919/1920. на гробљу подигли спомен капелу, а ми то чинимо тек сада и то захваљујући највише председнику Републике Српске Милораду Додику, владики Андреју и прилозима наших парохијана. На основу мог разговора са министром Александром Вулином из 2017. надали смо се и помоћи Републике Србије, коју до данас нисмо добили, али смо од Министарства за верска питања добили 20.000 евра и од Бога им хвала. Капела сада напредује и надамо се да ће већ на пролеће следеће године доћи патријарх Иринеј и други свештеници да освештамо ово место и споменик који ће сведочити о страдању Срба.

Помињете, поводом жртава логора смрти Маутхаузен из Другог светског рата „њихово поновно страдање“. О чему је реч?

– „Логор Маутхаузен америчке и савезничке снаге ослободиле су тек 5. маја 1945. године, преживели логораши, потомци страдалника и државне делегације долазе прве недеље маја сваке године да одају почаст жртвама. Када се распала Југославија споменик који смо наследили остао је на месту злочина, али ми смо желели и српско обележје јер су све остале државе из састава СФРЈ урадиле своје спомен плоче и поставиле их на унутрашње зидове логора. На пролеће 2017. добио сам информацију да се ради спомен плоча у Београду која ће бити овде допремљена. Тај посао одрадио је наш каменорезац Станко Јањић из Линца. Кад сам прве недеље у мају дошао да освештам споменик био сам изненађен. Прво, на плочи нема крста, а ја не освештавам камен, него крсно знамење. Срећом, нашао сам један мали крстић у грбу Србије па ми је то дало снагу да освештам плочу. Онда читам текст у коме пише да су Срби боравили тамо, као да су дошли да се бањају. А Срби су тамо насилно доведени и мучени надљудским мукама. Око логора је била озидана висока ограда, и на врху струја, тако да ни птица није могла да слети на њу, па никада није забележен ни један покушај бекства. Нисам реаговао одмах, него сам освештао плочу , а господин Вулин се сложио с мојим мишљењем и обећао да ће да гледа да се то промени. После три дана звали су ме из његовог кабинета и после још једном потврдили да ће текст да буде промењен а новац за наставак градње спомен капеле ће бити уплаћен. Још увек није ништа стигло.

Господин амбасадор Родић, који веома добро разуме ствари и који ми је изашао у сусрет и интервенисао, из Београда је добио допис да не долази у обзир да се крст стави на то знамење. Образложење је да не могу да се повреде осећања пострадалих. Сигурно је да је ту било неверника, али они су били у мањини, па ја сад питам да ли за рачун мањине треба повредити осећања већине православних Срба који су тамо мучени и страдали, наглашава“.

Постоје ли званичне одлуке о употреби крсног знамења у оваквим случајевима?

– „Не смемо да заборавимо да је 90-их година Свети архијерејски Синод СПЦ донео одлуку којом се каже да сва српска стратишта морају да буду обележена крсним знамењем. Чак су и јаме у Хрватској обележене крстом. Дакле, ми немамо проблема са Аустријанцима, али имамо проблем са непознатим људима из Београда који стоје иза овога. То не смемо да прећутимо и пређемо преко тога. Ако ми прећутимо проговориће камење једнога дана.

КОМУНИСТИ“

Сећам се времена када су у Маутхаузен долазили преживели логораши и из Београда доводили свога свештеника. Доносили су са собом жито, свећу и вино да би свештеник у Маутхаузену одржао парастос. А сећам се и разговора из српског клуба „Видовдан“ овде у Линцу, када је један од представника државе поздрављајући преживеле логораше рекао да су ту били комунисти, а онда је устао један од преживелих и рекао да је имао 14 година када је био заточен, али да међу логорашима није било ни једног јединог комунисте.

БЛАГОСЛОВ

У нашу цркву долазе сва православна браћа која немају услове за богослужење – Руси, Бугари, Грузијци, али и Аустријанци од којих сам доста њих крстио. Они су изразили жељу да пређу у православље, јер су у нашој цркви осетили благодат Божје љубави.. Многи православље прихватају од свег срца, па чак и пост. Један млади Аустријанац дошао је да тражи благослов што ће на католички Божић морати да се омрси код мајке, уз обећање да ће одмах да настави пост.

(Извор: Уредништво-Милан Тимотић/ Печат)