„Prosvećeni“ Srbi i smisao istorije

Smisao istorije ne postoji sam po sebi. Da li će borba, žrtve i stradanje imati smisla ne zavisi od ratnog ishoda, već od našeg odnosa

Humanitarno bombardovanje Srbije iz 1999. dobar je povod da nacija razmisli o svojoj istoriji i usudu koji je prati. Čini se da i ovih dana najmudriji među Srbima upravo to rade, hrabro saopštavajući naciji istinu – za bombardovanje Srbije kriv je Slobodan Milošević. Klinton, ili savetnici srpske vlade, Bler i Šreder, na primer, samo su humanisti koji su Srbiji pokušavali da pomognu. Sporazum iz Rambujea je zato trebalo potpisati bez obzira na to šta je u njemu pisalo. Za najmudrije među Srbima, realpolitika je matematički precizna – snagu protivnika uporediš sa svojom i onda se predaš.

DUBOKO NERAZUMEVANjE
Da je Srbija 1999. dobrovoljno prihvatala sopstveno rasparčavanje i da je prihvatila da NATO trupe uđu u Srbiju, bombardovanja ne bi bilo. Nacija bi, istina, ostala bez razloga da bude ponosna na svoje sinove koji su je branili od najveće armade na svetu, ali bi možda bila ponosna na ćerke, koje bi ovako, a naročito onako, mogle opsluživati NATO humanitarce, kako se to inače radi u okupiranim zemljama.

Problem srpskog nerazumevanja realpolitike seže dublje u prošlost. Da su Srbi prihvatili okupaciju 1941. i da nisu ratovali, Kosovo i Metohija možda ne bi bili deo Srbije, pa kosovsko pitanje ne bi ni postojalo. Da je Srbija prihvatila ultimatum iz 1914, Jugoslavije zasigurno ne bi bilo, ne bi bilo ni građanskih ratova devedesetih, pa verovatno ne bi bilo ni kosovskog problema.

Ali zašto stati na 1941. kada se krivica za srpski usud nalazi još dublje u prošlosti? Naravno, ključna krivica leži na Karađorđu. Da nije onako prgav naumio da kvari globalizacijsku idilu na otomanski način, ne bi bilo ni Drugog srpskog ustanka, a ni balkanskih ratova. Ne bi bilo ni Srbije, ni srpskog nacionalizma, a samim tim ne bi bilo ni bombardovanja. Čini se da je srpska istorija od dolaska na Balkan do danas, samo hronologija tragičnih grešaka koje su kulminirale 1999. A i kog đavola Srbi traže na Balkanu?

Najmudriji među Srbima lucidno su zapazili da je NATO ionako ušao u Srbiju, doduše samo na Kosovo i Metohiju, i da su otpor, pogibelj i strašno razaranje bili besmisleni i nepotrebni. Iako se isto realpolitičko promišljanje može primeniti na sve ratove koje su Srbi vodili poslednjih dvesta godina, samo se ovaj poslednji rat uporno pokušava proglasiti besmislenim, a njegove žrtve uzaludnim. U čemu je razlika?

Do juče, Srbi su se trudili da sami pišu svoju istoriju. Tumačili su je, romantizovali i mitologizovali, radeći u dlaku sve isto što rade i drugi narodi kako bi sačuvali samopoštovanje i opstali. U novom milenijumu se situacija menja, pa srpski neprijatelji, preko mudrih i prosvećenih Srba, sada diktiraju narativ.

DIJAGNOZA STANjA
U takvom tumačenju istorije, pre dvadeset godina se nije dogodila brutalna agresiji na suverenu zemlju, već je NATO, eto, bio prisiljen da interveniše kako bi kosovske Albance zaštitio od pogroma. A svako ko iole poznaje istoriju zna koliko su NATO sile osetljive na ljudsko stradanje. Iz zapadnog ugla i iz ugla prosvećenih građana Srbije, bilo kakvo drugačije tumačenje prošlosti postaje dokaz da je nacionalizam u Srba, taj prauzrok svih balkanskih zala, još živ.

Da li će ovaj cinični narativ koji se uporno pokušava nametnuti Srbima na kraju i pobediti, zavisi samo od Srba. U igri je mnogo više od tumačenja i pamćenja događaja od pre dvadeset godina.

Rat sa NATO-om, bez obzira na ishod, veličanstven je trenutak u istoriji nacije, ako ona to ume da prepozna. Slabo naoružana, okružena sa svih strana, apsolutno sama i satanizovana kao nikada u istoriji, Srbija je 77 dana odolevala najvećoj armiji sveta.

Srbija nije branila samo pravo da postoji kao nezavisna država. Branila je ne samo svoju čast i dostojanstvo, već je branila čast, dostojanstvo i uspomenu na milione predaka koji nisu smatrali da je žrtvovanje besmisleno i koji nisu držali do realpolitičkih kalkulacija.

Smisao istorije ne postoji po sebi, smisao istoriji dajemo mi. Da li će borba, žrtve i stradanje imati smisla ne zavisi od ratnog ishoda, već od načina na koji se mi odnosimo prema svojoj istoriji i prema svojim žrtvama. Ako se dopusti da naručeni i plaćeni narativ prevlada, Srbija će po drugi put ubiti sve one koji su stradali braneći je, i tek tada će biti zaista poražena.

Baš kao što postoje ljudi, postoje i nacije koje mogu živeti bez kičme i dostojanstva, i takvih nacija nije malo u Evropi. Srbi, na sreću ili nažalost, ne spadaju, ili bar nisu spadali u takve narode. Ovo nije hvala, ovo je dijagnoza stanja.

Autor: NEBOJŠA KATIĆ

Izvor: POLITIKA