Промовисани зборници „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“

Удружење породица Суза представило је јавности 8. марта 2023. у галерији Жад у Београду два двојезична српско-енглеска зборника свједочанстава о страдању српског народа у Хрватској у периоду 1991–1995. године под називом „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“.

Удружење породица Суза представило је јавности 8. марта 2023. у галерији Жад у Београду два двојезична српско-енглеска зборника свједочанстава о страдању српског народа у Хрватској у периоду 1991–1995. године под називом „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“.

У оба издања објављено је 30 прича у којима породице свједоче о својим несталим и погинулим члановима, о борби за голу егзистенцију, о свом болу, неизвјесности и дугогодишњем чекању да пронађу посмртне остатке својих најмилијих и да их достојанствено сахране.

Књиге су аутентичан документ о голготи коју пролазе цијеле породице губитком једног или више својих чланова.

На промоцији су говорили проф. Миле Рајчевић, историчар Бојан Арбутина, политиколог Огњен Гогић, предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић и чланови породица несталих и погинулих Невенка Добрић, Нада Бодирога и Стојанка Владић.

Политиколог Огњен Гогић је написао предговор за другу књигу и велики допринос дао у објављивању друге књиге. Вратио се неколико година уназад на период студирања мировних студија у Шведској гдје је једна професорка била врло критична према трибуналима и комисјама за истину.

– Сматрала је да све те иницијативе у односу према жртвама не узимају довољно у обзир добробит преживјеле особе која говори о губитку својих најдражих. Изнова и изнова их позивају да говоре о страдању вјерујући да тиме доприносе неком бољитку, али ефекти нису жељени. Жртве када причају о свом страдању оне се ретрауматизују, и доживљавају секундарну виктимизацију, јер њихови саговорници не пружају довољно емпатије према жртвама.

С тога је апелова на све који буду у прилици да разговарају са жртвама да буду пажљиви и да то не раде без преке потребе, јер су жртве већ пуно пута говориле о томе, а то није имало никаквог ефекта.

– Даћу примјер са суђења у Хашког трибуналу за злочине у Олуји. Жртве Бљеска и Олује су интервјуисане у предистражним радњама, касније у истражном поступку, у самом процесу пред Трибуналом, а тај се процес завршио тако што су Хрвати имали славље у Загребу.

Гогић је апеловао на све новинаре и истраживаче да користе сада ове књиге као извор за своје текстове и истраживања, како жртве не би изнова и изнова поново морале да причају о губицима чланова породице, да те публикације буду сврсисходне.

Професор Миле Рајчевић је рекао да свједочења несрећних породица са бројним фотографијама  које употпуњују текстове служе као егземплар за више хиљада трагичних и сличних судбина погинулих и несталих у грађанском  рату у Хрватској, злочина и етничког чишћења као незаборав.

– У многим селима кроз која је прошла хрватска војска није било више трагова живота од Равних Котара и Малог Алана, Масленице, Западне Славоније, Миљевачког платоа, Медачког џепа, Госпића и других  до Олује.  Колико је само остало дјеце без родитеља и родитеља без дјеце, пустих, недосањаних животних снова, завичајних успомена из дјетињства и младости, колико недовршених прича из сеоских дворишта, из школских клупа и факултета, прича  крај огњишта…

Српском народу у Хрватској се, подсјећа Рајчевић, поновила историја страдања након 50 година, поновила се Петровачка цеста на којој су гинула српска дјеца од туђинских авиона и четрдесетих година прошлог вијека од потомака некажњених убица који су чинили злочине и чине све да избришу трагове злочина, исто онако како су то чинили њихови претходнци у ранијим ратовима.

– Страдања и трагедије дати у свједочењима у овим књигама требали би бити опомена цијелом човјечанству о рату као највећој људској невољи.

Драгана Ђукић каже да већина чланова породица несталих и погинулих, као и оснивач Удружења Суза Чедомир Марић, више нису са нама. Нико није очекивао да ће процес оволико дуго трајати, и да послије три деценије многе судбине и даље нису ријешене.

– Наш дуг према жртвама је прије свега да све буду забиљежене. Поносна сам на све наше породице које су остале достојанствене у свом болу, које не мрзе, које поштују све жртве и само желе да и срспке жртве имају исти третман.

Ђукићева се захвалила свима који су радили на припреми књига Милану Гулићу, Мили Рајчевићу, Огњену Гогићу, Љиљани Радиновић, Соњи Росић, Јовани Марић, Ивани Максимовић Томић, Теодори Тепавчевић, Жаклини Симић. Највећу захвалност је упутила члановима породица несталих и погинулих који су својим причама свједочиле о страдању при чему се нису штедјеле и по ко зна који пут се враћале у болну прошлост и поново преживљавали тешке тренутке.

Бојан Арбутина се захвалио Удружењу Суза што су омогућили Музеју жртава геноцида да подржи публиковање друге књиге јер је изузетно битно да државне институције Републике Србије помогну истраживања која се односе на ратове деведесетих.

– Као дијете које је имало двије и по године тог августа 1995. године могу слободно да кажем да сам поносан, то можде да звучи чудно, што сам дијете Олује. Та Олуја је остала у мени и она сада производи невјероватну енергију која се испољава на разне начине кроз професионални живот, кроз лични живот и тјера ме стално да стварам за опште добро, да радим и учим како бисмо сачували истину о страдању нашег народа за будућа покољења.

Многа дјеца Олује су дана љекари, доктори наука, војници, полицајци који дају допринос Републици Србији и људи који заслужују свако поштовање.

Стојанка Владић Игњатовић, поријеклом из Глине, је изгубила оца Стојана Владића.

– Поносна сам на свог оца јер је он дао свој млади живот бранећи своју породицу, кућни праг и своје суграђане. Жао ми је сваке жртве, без обзира на националну припадност, али ме стално мучи питање зашто се о страдању Срба тако мало зна. Зато вас молим да се сви потрудимо да се о нашим жртвама зна много више и да се сви боримо снажније за то.

Нада Бодирога изгубила је родитеље Теодора и Даницу Самардџија из Славског Поља на Кордуну. Пуних 27 година она трага за посмртним остацима својих родитеља.

– Како је могуће да толико људи нестане, зар је могуће да нам и мртве не дају. Ако би нам их дали, можда би растеретили кордунашке јаме које су препуне још од 1941. године и преселили их на неко мирније мјесто. Разне трибине су се претвориле у надмудривања и лицитирања бројкама жртава и међусобна оптуживања.

Бодирога је рекла да никада неће прихватити сугестију која је изречена на једној конференцији у Београду да не помиње појмове згариште куће, хрватску Олују, злочине и злочинце већ да каже да су њени родитељи страдали у ратном сукобу.

– Они се нису сукобљавали са никим, ни са комшијама, а камоли са војском. Нису били наоружани кратким ни дугим цијевима већ љубављу за сваког човјека добронамјерника. Нису заслужили да буду нестали, а камоли да их баце у пламен властите куће. Мој отац је радио на жељезници и Хрватску је сматрао једином домовином, није јој се супротстављао ни вербално, а камоли оружано. Он и мајка су нестали у хрватској војно-редарственој акцији Олуја у моменту када у мом селу није било других оружаних формација осим хрватске.

Присутне је посебно дирнула прича Невенке Добрић којој је убијен син Синиша Добрић од 12 година и свекар Петар Добрић са 63 године.

Приликом повлачења из родног села Црквени Бок, у шуми зеленик, наочиглед осталих људи у колони хрватски војници су убили Синишу и Петра који су били у кабини трактора. Невенка је преживјела јер се у том тренутку налазила у приколици.

– Након 7, 8 година тужили смо Републику Хрватску за убистви чанова породице гдје губимо све судове општински, жупанијски, врховни и уставни, а као одговор на суду добијамо да је предмет застарио и да је њихова смрт наступила услијед ратних дејстава. Нашли смо и на Суду у Стразбуру на одбијање, уз образложење да је предметни захтјев недопуштен.

Невенка каже да су промијенили одвјетника и да сада њихов случај води Слађана Чанковић, те је предмет вратила на Уставни суд Републике Хрватске гдје се предмет и данас налази.

– Епилог овог претешког суђења је терет којим се моја породица терети, са 35.000 куна судских трошкова. Овај судски процес ћу водити пред свим надлежним судовима док правда не буде задовољена то сам обећала себи, а Синиши то дугујем. Моје невино дијете заслужује правду, а моја обавеза је да на том пути истрајем  – рекла је кроз сузе Добрићева.

Из Удружења Суза поручују да је порука књига одбрана достојанственог става према свим жртвама подједнако. Биљежењем појединачних судбина породица, испуњава се дио нашег заједничког дуга према жртвама да не остану заборављене, јер оно што није записано, као да се није догодило.

Захваљујући финансијској подршци Министарства културе Републике Србије, Музеја жртава геноцида и Удружења „Грађанске иницијативе ове књиге су угледале свјетлост дана.

Текст и фото: Драгана Бокун

Извор: Савез Срба из региона