Прогнани у “Олуји” осуђени на вечну неправду

Репортери „Новости“ са прогнаницима из Краjине, у избегличком центру Крњача. Све остаjе исто, као да смо се сами убиjали, говоре утучено

Прогнаници живе у тешким условима

ДА сте ме питали шта ће бити после пресуде у Хагу, одговорила бих вам: биће исто као што jе било. Судбина нас прогнаника из Хрватске запечаћена jе у овим избегличким собама. Овде, ми, некадашњи српски домаћини чекамо порциjе дневног следовања. Ни да их примиш, ни да их вратиш. Ни да живиш, ни да умреш… Ноћу сањамо своjа некадашња имања коjа нам нико не враћа и не плаћа. Уjутро, jастуци су мокри. Преврћемо их и сушимо… И, тако свих ових година.

Избеглички центар Крњача код Београда. Драгињу Ивковић затичемо у тренуцима изрицања пресуде Међународног суда у Хагу. Она зна шта jе тужба Хрватске и контратужба Србиjе за геноцид. Сваку вест о овом спору пратила jе од почетка. Слушала шта о томе говоре њене комшиjе из соба и барака, њиховог последњег и jединог уточишта. Ћутала и слушала: „И тужба Хрватске и контратужба Србиjе – биће одбиjене. Ни Хрватска ни Србиjа нису починиле геноцид“.

Драгињу Ивковић пресуда из Хага ниjе, ни за тренутак, умирила.

– А како се зове то што десетине хиљада Срба више нису у своjим кућама? Како се зове то што они коjи се врате живе под ужасним притиском, принуђени да поново оду? Отуда, где су им живели преци, а потомци им траже визе за неке далеке земље. Како се то зове, кад те протераjу и узму све.

Драгиња Ивковић jе из Краjишких Брђана, са Баниjе. Њоj се враћаjу слике прогона. Ужасне слике с коjима живи и с коjима ће умрети.

– Кућа. Имање. Трактори и приколице… Стока… Ниjе то за нас, српске домаћине са Баниjе, тек било каква стока. То jе наше благо… Имала сам осам крава. Препуне оборе и амбаре. Краве су остале везане. Мислила сам, вратићемо се за коjи дан… Таj, коjи дан, биле су године.

Телевизор у соби од неколико квадрата од раног jутра jе укључен. Као и у собама прогнаника коjи имаjу срећу или несрећу да га имаjу. Свако од ових људи коjи се готово две децениjе надаjу да ће се њихова судбина решити, ипак стрепи од исхода у Хагу. У овим тренуцима, тишина jе jедина реч. Стрепња… Да jе могло да буде и другачиjе, малчице им jе вратило наду. Правници Међународног суда ослободили су их терета: Срби из Хрватске, у протеклом рату, нису починили геноцид.
Бележимо, у прогнаничкоj соби, тренутак обраћања нациjи председника и премиjера Србиjе, председника Републике Српске. И из суседних соба у бараци осам, одjекуjу говори.

– Ево да вам покажем: стигао ми jе позив из Хрватске да платим некакав порез – каже Драгиња. – Испоставили ми рачун у кунама, а то jе у динарима око 70.000. За шта? За имовину коjу су опљачкали. На адреси у коjоj више нема чак ни имена мог огњишта. Нема више Краjишких Брђана. Има само: Брђани. Ниjе мене, сине, оборила старост. Обориле су ме, и сваког дана обараjу сећања. И неправда.

Барака, без обележjа. У Крњачи кажу: тамо, преко мостића, преко канала, у првоj слева jе задња пошта породице Пjевалица. Ко jе Пjевалицама дао ово презиме, кад ниоткуд песме.

– Нисам гледала извештаj из Хага – каже Душанка Пjевалица. – Зашто? Зато што нећу да ме повређуjу успомене. Нећу о томе ни да мислим, ни да говорим. Патим. А ви не можете ни да замислите каква jе то патња. Таква, да ни жива ни мртва тамо не желим да се вратим. Моj супруг jе био професор биологиjе у Книну. Имали смо стан у центру. Улица се наjпре звала: Народни хероjи. Потом: Српски jунаци. Ми смо протерани из Улице Стефана Немање. А она се сада зове Улица Фрање Туђмана… Супруг и jа смо живели децениjу и по без динара. Од збега до збега. Наша судбина jе у рукама моћниjих од нас, ма како год звучала пресуда из Хага.

НИ КО ДА ВРАТИ, НИ КО ДА ПЛАТИ

КАД сам jедном, само jедном, отишла у Краjишке Брђане, затекла сам све опљачкано – сећа се Драгиња Ивковић. – Ни трунке живота ниjе било од оног што jе остало када су нас протерали. Нико о томе, све ове године, ниjе говорио. Ни ко то да плати, ни ко да нам врати. Нико не говори ни о гробовима коjи су остали уз пут коjим смо бежали. А jа не могу да заборавим како су и деца на том путу издисала. А сад ме, сине, пусти да плачем.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ИСПОВЕСТ КРАЈИШКОГ СРБИНА: Мене jе протерала моjа жена, а да не бих ишао сам она jе кренула са мном

БАСТАШИЋ: ДОКАЗИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА КАО „ПОМОЋНО СРЕДСТВО“

ПРЕСУДА У КОРИСТ ВЕЛИКИХ СИЛА, ПОДЈЕЛЕ И СУКОБИ ЋЕ ОСТАТИ

међународни суд правде почео виjећање о … – Jadovno 1941.

Mеђународни суд (не)правде? – Jadovno 1941.

ВИШЕ ПОВЈЕРЕЊА У МЕЂУНАРОДНИ СУД … – Jadovno 1941.

ШАБАС: „ОЛУЈА“ ЈЕ БИЛА ГЕНОЦИД – Jadovno 1941.