Prof. dr Veljko Đurić Mišina: Popis srpskih žrtava

Ovo je tekst referata pripremljen za okrugli sto „Šesta međunarodna konferencija o Jasenovcu“ čije je početak planiran za 19. maj 2014. godine.

Nisam putovao jer sam procenio da u danima nacionalne tragedije treba i taj skup odložiti.

Ako je 1900. godine na kongresu u Zagrebu Rimokatolička crkva programirala da na teritorijama Balkana gde su izmešani pripadnici istočnog i zapadnog dela hrišćanstva, da do kraja 20. veka svi katolici postanu Hrvati a svi Hrvati katolici, onda je to i ostvareno!

Deo tog programa ostvarila je i ustaška organizacija u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945. godine kroz plan koji je 31. maja na skupu u selu pored Gospića objasnio Mile Budak: jednu trećinu pobiti, drugu proterati a treću prekrstiti i od njih napraviti Hrvate.

Za četiri godine Hrvati su i to ostvarili!

Šta je srpska istoriografija od tada do danas, u međuvremenu, razjasnila, utvrdila, objavila…

Da li je utvrđeno koliko je Srba proterano u Srbiju?

Da li je utvrđeno koliko je pokatoličeno Srba i koliko ih je ostalo u novoj veri to jest u Hrvatstvu?

Da li je utvrđeno kolika je Srba pobijeno?

Možemo da tvrdimo da je politički sistem u komunističkoj Jugoslaviji bio smetnja da se priredi zbornik najvažnijih zakonodavnih akata Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945. godine koji bi potvrdili da je država planirala i učinila zločin nad srpskim narodom (i pripadnicima jevrejske i ciganske/romske zajednice).

Iako je od raspada Jugoslavije prošlo gotovo dve decenije, u srpskoj istoriografiji, konkretnije u institutima, muzejima i arhivima, nema naznaka da bi trebalo sistematski, kroz naučnoistraživačke projekte istraživati zločine genocida nad Srbima u 20. veku, a u tom sklopu naročito u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Imajući u vidu reviziju novije istorije naroda na Balkanu, prvenstveno Srba i Hrvata, što pokazuju objavljeni radovi (Holm Zundhausen, grupa Hrvata sa doktoratima stečenim širom Australije i Amerike, a to su, na primer, teolog Tomislav Vujeva i Nevenko Bartulin, najnoviji rad Aleksandra Korba itd), kao i pisanija nekolicine rimokatoličkih sveštenika sa prostora Bosanske Krajine, na primer Velimira fra Blaževića, nameće se potreba reakcije sa srpske strane. Ostaje otvoreno ključno pitanje: ko, kako i šta da se radi?

***

Jasenovački kompleks koncentracionih logora je naše, srpsko najveće groblje, naš biblijski Vavilon. On je i simbol srpsko-pravoslavnog stradanja od Hrvata i Rimokatoličke crkve. Srbi moraju da se sećaju Jasenovca na način kako su se prognani Jevreji sećali Jerusalima, a što je opisano u 17. psalmu Davidovom: „Na vodama Vavilonskim sjeđasmo i plakasmo opominjući se Siona… Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja. Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne uspamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svojega“.

O Jasenovcu znamo mnogo. Ali samo naizgled! Ne znamo najvažnije stvari: zašto baš Jasenovac, koliko je progutao žrtava, koliko je bilo zločinaca!

Konačne brojeve žrtava nikada nećemo saznati. Približne su mogli da izračunaju ekipe stručnjaka različitih profila, istoričari, statističari i demografi ali nisu!

U međuvremenu, od 15. maja 1945. godine, to jest od završetka rata u Jugoslaviji, do danas izrečeno je bezbroj tvrdnji o broju stradalih u Jasenovcu. Hrvati su uglavnom minimizirali a Srbi povećavali, pa je to izgledalo kao nekakva licitacija. I to traje do današnjih dana! Za to vreme niko da se seti kako da se dođe do približnih brojeva stradalnika, da predloži konkretnu metodologiju istraživanja.

Moja biografija i bibliografija radova daje mi za pravo na izgovorim i ove reči: Nemam nameru da navodim ko je, kada i šta objavio o Jasenovcu.
Postoje i takvi autori, intelektualci visokog obrazovanja, koji svojim radom, svesno ili nesvesno svejedno, štete nauci ali i srpskom narodu zbog toga. Takvih ima i kada je reč o Jasenovcu! Oni zamagljuju i prljaju naša saznanja o prošlosti. Ostaje pitanje da li treba da očekujemo od, na primer, Hrvata da nas smatraju dostojnim protivnikom u eventualnoj stručnoj polemici. Zato su kvazinaučnici u istoriografiji gnojna rana kojoj nema leka osim prostog ignorisanja.

Želim da vas sve ovde prisutne zapitam:

Ko je od vas u svom radu pripremljenom za ovaj skup koristio knjigu Jovana Mirkovića Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima štampanu 2000. godine i tekst Vladimira Gajgera „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, objavljen 2013. u časopisu Hrvatskog instituta za povijest. Ovo pitam zato što smatram da su ti radovi, svaki na svoj način, dobri međaši u istoriografiji kada je reč o istraživanju sistema koncentracionih logora Jasenovca.

Ako mi neko dokaže da jeste, ja na ovom mestu prekidam svoje izlaganje!

^[1] Koliko vidim, niko me nije uverio! Stoga nastavljam svoje izlaganje:

Muzej žrtava genocida postoji nepune dve decenije. Kako je od samog početka postavljen na nestabilne temelje, a to znači bez odgovarajućih kancelarijskih i izložbenih prostorija, muzejskog depoa i više stručnih radnika, jasno je da je slabo razvijen.

Naš pokušaj da sa sličnom institucijom zamenimo kancelarijski prostor i koliko-toliko poboljšamo uslove za rad, zaustavljen je sredinom avgusta prošle godine u Ministarstvu kulture i informisanja, ali nas o razlozima niko nije izvestio.

Naš pokušaj da se svrstamo među učesnike u memorijalizaciji Starog sajmišta, i pokrenemo taj proces otvaranjem stalne postavke u objektu poznatom po imenu Kula, prekinut je direktivom iz najviših državnih struktura na zahtev čelnika jedne takozvane Nevladine organizacije! Poznavajući uticaj tih moćnika iz senke, usuđujem se reći da će nam, umesto srpske, jevrejske i romske priče o Starom sajmištu, od sinova nekadašnjih zločinaca a posredstvom predstavnika domaće političke elite uskoro doći sugestije šta možemo da radimo na tom stratištu!

Ovo izgovaram jer sam ubeđen da je to odranije skrojen način da se spreči priča o velikoj vezi Jasenovca i Starog sajmišta!

No, bez obzira na pomenuta dva pokušaja, ostaje nam nada da će državna vlast imati razumevanja za naš, srpski, jevrejski i romski problem sa Starim sajmištem a potom i Jasenovcem!

A da se nešto značajno može uraditi kada je reč o stratištima iz Nezavisne Države Hrvatske i svojevrsnom vađenju iz tame zaborava, pokazuje primer nevladine organizacije „Jadovno1941“!

Krajem prošle godine inicirao sam sastanak predstavnika arhiva, muzeja i nevladinih organizacija kako bi dogovorili početak velikog posla. Naime, raspravljali smo o potrebi rada na jedinstvenoj elektronskoj bazi podataka o žrtvama koje je podneo srpski narod u 20. veku. Dogovorili su da radimo po dva principa: hronološkom i teritorijalnom.

Hronološki princip podrazumeva tri celine: Prvi svetski rat 1914-1918, Drugi svetski rat 1941-1945, Raspad Jugoslavije 1991-1999. godine. Teritorijalni princip znači da će svaka institucija koja bude uključena u projekat pokrivati teritoriju svoje nadležnosti.

Kada je reč o podacima za Drugi svetski rat, Muzej žrtava genocida će svakoj instituciji i udruženju predati u štampanoj formi podatke Popisa žrtava rata koji je sproveden 1964, i čiji su rezultati potom bili zabranjeni za javnost a postali dostupnim tek 1992. godine. Saučesnici u tako planiranom poslu trebalo bi da ispravljaju i dopunjuju postojeće podatke i sve to posle izvesnog vremena vrate Muzeju žrtava genocida, gde će se sve to sabirati.

Taj posao trebalo bi izdići na državni nivo kroz posebne zakone ili zakonske uredbe kako u Srbiji tako i u Srpskoj.

Ubeđen sam da je to put koji bi trebalo da bude ispravniji od svih dosadašnjih. Naravno, ni ovaj projekat, kada se završi jedan ciklus od četiri godine, neće dati konačne podatke. Siguran sam da će dati konkretnije od svih dosadašnjih pa ćemo moći da kažemo donju granicu broja stradalnika. Zar će i to biti bezvredno?

A onda, valjda će se posao istraživanja broja žrtava koje je podneo srpski narod u 20. veku shvatiti ozbiljno kao što to čini, na primer, jevrejski narod.

^[1] Ovaj tekst ponudio sam 21. maja urednicima nekoliko Internet sajtova, na dan kada sam dobio primerak odštampanog zbornika referata sa pomenutog okruglog stola. Pregledom zbornika nisam našao da je neko koristio pomenute radove Jovana Mirkovića i Vladimira Gajgera!!!