Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Проф. др Светозар Ливада: ОЛУЈА

Датум објаве: уторак, 8 јануара, 2013
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/svetozar-livada1.jpg

О Олуjи сам писао док jе jош траjала. Непосредно кад jе Олуjа завршила подузео сам jедно велико истраживање о свим процесима догађања. Ходао сам од села до села, од куће до куће, од згаришта до згаришта, од непосредних информаната до надлежних органа власти воjних и цивилних. Пошто сам узео за предмет сва ратом разорена насеља српска и хрватска, jер су и Срби своjим етнобандитизмом разорили око 300 хрватских насеља а Хрвати око 1.200 српских боjао сам се да то никада нећу сам завршити. Нашао сам исте методе и исте посљедице разарања с том разликом што су хрватска насеља започела или довршила обнову, а српска су димила и била у комплетном разарању.

Српска насеља била су без људи, без средстава рада, без институциjа и без правих информаната и  могућности да дознате изворно истину што се све догађало и коjе jе све посљедице произвело.  Осим пљачкаша из свих диjелова хрватске у одорама, и мушко и женско, и наоружани.  Био jе то  прави пакао бесчашћа. Лавеж преосталих паса, лупа и дозивање пљачкаша, бруjање мотора, моторних пила, лупање чекића и тупи удари сjекира дозивање и обавезно псовање четника и православаца.

Био сам неугодно изненађен што нигдjе у српским  насељима, нигдjе нисам могао птице замjетит. Чак ни врапца покућарца. Рат jе и њих протjерао. Спонтано организирану пљачку ниjе могуће описати, само се jе могло доживjети па умриjети од стида, какава смо ми  jош jадна племенска пљачкашка хорда. То сам описао у своjоj књизи „Етничко чишћење – озакоњени злочин стољећа“, Еурокњига, Загреб, 2006.

У посебном поглављу под насловом „Олуjа“ стр. 19 до 35. Практично говорећи ту и ниjе било неког рата jер га ниjе ни могло бити. Краjишка побуна биjаше класична сељачка буна. Колико jе мени познато ни jедна сељачка буна ниjе успjела. Односно, све су завршиле одмаздом над сељаштвом. Добро jе било што ниjе било отпора, нарочито герилских напада.

Срби су коначно  схватили суштину бесмисла борбе и да су инструментализирани. И то jе добро jер jе рат с обе стране био бесмислен, а са српске стране посебно бесмислен. Срби су се налазили у односу на Хрвате 1 : 9. Просjечна старост српских воjника у Краjини могла се кретати између 40 до 50 година, а Хрватских око 27 година, да не наводим наоружање и броjност.

Хрватска jе воjска кренула са преко 200.000 воjника по одобрењу НАТО-а и западних земаља, уз одговараjућу асистенциjу око уништења неких обjеката. Подручjе jе иначе било заштићена зона УН и нормално би било очекивати да ту ниjе могло ни смjело бити каквих вандалских маскара и разарања, али их jе било преко свих граница.

 

Да не дуљим, резултат тога истраживања сажето приказуjем у jедноj табели што jе све уништено. Ево тих показатеља:

Руралоцид српских насеља у Републици Хрватскоj

Разорене инсттуциjе и броj

Разорени обjекти и броj

———————————-

Куће 24 752

Господарски обjекти 12 341

Задружни домови 182

Амбуланте 56

Цркве 78

Музеjи 29

Гробља 181

Трговине 325

Водоводи 113

Трафостанице 96

Индустриjски погони 167

Споменици 920

Крчме 211

Занатске радње 410

Складишта 118

Броj повратника 18 210

Броj обновљених кућа 2 734

Броj погинулих 1 820

Броj несталих 3 700

 

Како сам знао Норвалски програм, Туђманов концепт рата, до у детаље ништа ме ниjе изненадило, jер му се сад ту у Олуjи  пружила голема прилика да реализира Павелићеву стратегиjу: покрстити, побити, прогнати.  Скоро педесет посто популациjе било му jе дано на располагање да своj теорему  да jе геноцид корисна ствар за поправљања повиjести, коjег смо раниjе цитирали.

 

Ево што jе о свом програму рата у jедном интервjуу казао Муртићу:

“Било ми jе страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мjесеци приjе избора 1990. године. Дошао jе у моj ателиjер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да ће хрватски народ крвљу мора добити своjу државу’, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић ниjе успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’.

Рекао сам му да jе луд, да се мора лиjечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус “Вива ла муерте” као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био jе jедан његов говор маjкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, коjима jе посмртно уручио одликовања уз риjечи да требаjу бити “сретне и пресретне” што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!”

На другом мjесту Туђман иде и даље: „Рата не би било да га Хрватска ниjе желила. Ми смо проциjенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ – др Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића, 24. 05. 1995. године. Према томе хтио jе рат и сад га може реализирати. У коначности без великих жртава.

Дакле, не само што jе Србима претходно одузета конститутивност, него Туђман jе и наjавио jош jедан апсурд да им треба одузети и етничко пориjекло и националитет.

„Србе у Хрватскоj треба прогласити хрватских грађанима и назвати их „православним Хрватима“. Треба забранити одредницу „православни Срби“ – Фрањо Туђман у вељачи 1990. године према тексту на 10. стр. – 49 књига и 10 одговора Стjепану Месићу коjу jе написало 10 београдских аутора 2008. године. Због тога сам пажљиво истраживао судбину поjединаца, њихових средстава рада, сточног фонда, институциjа и свих обиљежjа конкретне топономастике, да би се увjерио да jе доиста у Хрватскоj проведено наjчистиjе етничко чишћење без остатка коjе jе икада игдjе проведено.  Јер, Срби су схваћени као ванповиjесна поjава без и jедне одреднице коjу су заjедно с Хрватима стицали на овим просторима бранећи интегритет простора стољећима.

Оно што ме изненадило то jе ипак да ништа ниjе било поштеђено.

За злочине у Олуjи нитко кривично ниjе одговарао. Нисам нашао нити jедног насеље да нетко ниjе погинуо или нестао. А у понеким jе насељима или погинуо или нестао повећи броj.

Ево само неких  насеља с погинулим од 1 и више њих.  У Доњем Лапцу  66, Радљевац 12, Ошћа 9,  Мокро Пољу 20, Плавно 34, Грубори 30, Голубић 30, и тако бих могао навести jош неколико десетака насеља.

Углавном за злочине нема казне нити процеса. Питам се зашто jе тому тако? Очито због монструозне освете jер у име државе, ниjе кажњено. Ту jе прорадила пандемична мржња jезуитске  нарави. Коначна освета! Ниjе нпр. поштеђен ни музеj неимара цивилизациjе Николе Тесле, ни нека гробља, ни обиљежjе на плочи 18 Николе Тесле сродника у Смиљану. Ниjе поштеђен ни музеj ЗАВНОХ-а, ни споменичко обиљежjе jедино те врсте, од Бакића у легендарноj Петровоj Гори, ни партизанско гробље преминулих рањеника у тоj болници. Виђах овдjе да jе  освета код нас „слађа од меда и шећера заjедно“.

Таj трагизам пљачке, убистава и разарања траjаће наредних 15 година и до данас ниjе престало.Нпр. оду пљачкаши у српска  насеља и пилама препиљуjу брвна преосталих брвнара, кућа, свињаца, штала, пчелињака и одвозе као своjе сл. Или, оду са  самоутоваривачима и товаре руине разорених обjеката за насипање своjе путне мреже. Од тога ме jош више изненадило што су непосредно иза рата сjекли воћњаке, посебно племенито дрвеће, орахе и трешње, jавора и jасена, а у jесен су циjеле српске гаjеве приватне опустjели, некажњено.

Учинили су ми се ти пљачкаши као нека „грешка природе“ jер нисам могао вjеровати да то под краj 20-тог стољећа хрватски  човjек може чинити. Тим више што сам годинама као рурални социолог изучавао етничку дистанцу, миграторна кретања, мjешовите бракове и међуљудске односе у броjним детаљима код различитих заjедничких потхвата, посебно у самодоприносом изградње заjедничких добара: електрификациjа, изградња домова, школа, складишта, погона путне мреже водовода и дригих обjеката.

Једном у рату сретнем Туђманова министра правосуђа, мрзитеља над мрзитељима. Основао jе странку и у програм странке написао да свака Хрватица мора учити диjете у утроби да мрзи Србе иако то ниjе могуће.  Добро смо се познавали. У предходном режиму као правник обогатио се продаjући станарска права. Рекох му: “толико си пропао да нити си способан да волиш ни да мрзиш”. “Истина jе”, додаде му супруга. Од таквих домољуба треба побjећи . Нисам открио ни код jедног од вас по грађанском „Волиметру“ домољубља да може ову домовину волити више од мене коjи jе боље познаjем од вас, а ви то негирате лишаваjући нас живота и завичаjа, а нигдjе немамо резрвну ни домовину ни завичаj.

Правниче, jаде узели сте ми држављанство, а jа сам га стекао приjе управо овдjе приjе него што се ви рођени, и сви моjи преци су рођени ту несретниче. Дођем кући назове ме. “ Мислим да си у праву“ рече. Одговорим: „ Ти не можеш ништа мислити, jер немаш апарат за мишљење“. Имаjте вазда на уму да бити националиста под краj двадесетог стољећа, и у почетком двадесет првог, може бити само помрачени ум безумника какови су нас дошли главе свеопћим поразом грађанске стране рата. А спознао сам: jедном националиста – вазда античовиjек.

Довољно jе да вас подсjетим на конц логоре, мучилишта у Кулинама, Лори, Госпићу, Сиску, Керестинцу и да не понављам наше Абуграибе, Гвантанаме и друга мучилишта азиjатске тортуре. Аваи! Кад jе дошло до колонизациjе Хрвата  из Босне жртава исте природе рата, онда jе деструкциjа убрзана jер су писали jедни другима. „Резервирао сам ти двиjе или три куће па ћеш од њих направити бољу него што jе твоjа”. Не заборавите да jе држава национализирала све „новоослобођене просторе од људи“ и назвала то „Све jе Хрватско“.

То ме присилило да сакупим од избjеглих Срба преко 1.000 адреса сродника у иноземству и замолим jедног отправника послова да их пошаље адресантима у иноземству да им jе нападнут тзв. аликвотни дио, jер код нас познато jе нису проведене оставинске расправе о своjини и сваки припадник по примагенитури има jедан дио насљеђа.

Кад jе то почело стизати изненадили су се и отац иурис пруденса поставио питање „Па коjи се идиот овога досjетио“. Убрзо jе Виjеће сигурности овакву одлуку суспендирало. Међутим, како смо ми пљачкашки и осветнички народи наш менталитет нитко нигдjе и никада не може суспендирати, jер само повиjест то може промиjенити. Оно у што ме теренско истраживање увjерило да о грађанскоj страни рата морам проговорити.

Дакле о томе  у jедноj  посебноj књизи треба писати. Риjеч jе о тзв. грађанскоj страни рата коjи спада међу наjгоре ратове. Кад сам завршио рукопис ове књиге дошло jе до ослобођења Готовине и Маркача. Наступило jе френетично славље побjедоносаца. То jе нека врста политичког лудила. С jедне стране постоjи повиjесни злочин коjи се голим оком види са Мjесеца, а с друге нигдjе, нигдjе кривца за толике људске жртве и jош већа материjална разарања.

Новонастала „Мjесечева површина“ иза Олуjе нагнала ме на питање о каквоj се то држави ради, што се овим вандалским деструкциjама хоће. Сви су разарали, а  сада нитко ниjе крив ни за одлуку разарања ни за масакре људи, а ради се о хрватскоj баштини у власништву Срба. Како су Срби живjели стољећима у 1.107 насеља гдjе су били већина тим насељима jе посвећена у деструкциjи посебна пажња. Ту jе вандализам триjумфирао.

Но, како су та насеља била колиjевка антифашизма уз големе жртве људске и материjалне био сам запрепаштен да ништа од те жртве антифашистичке хрватске баштине ништа ниjе поштеђено. Нестали су сви завичаjни музеjи, сва обиљежjа, а нису поштеђена ни нека стародневно гробља коjа због значаjних колонизациjа Срба из ових простора нису ни имала новоукопаних. То да нетко узме гробље као стратешког неприjатеља то ме нагнало на размишљање да се ради о посрнулом племенском резону дилувиjалних опсега и резона.

Но, знао сам за синтагму „да Хрват у Домовинском рату не може направити злочин“ изречену од предсjедника Врховног суда. Срео сам ратног друга, Хрвата с коjим сам био изузетно добар, био jе млинар, навраћао сам код њега чешће, доносио му  диjелове за млин из Италиjе и Аустриjе. Нађем га jеданпут у пљачки пилане, упитам га: “Па Јоже ниjе ли те срам?”
“Ниjе, бил сам код велечасног и исповjедил сам се и он ми jе рекел да су они комунисти антикристи и да ни ништа ниjе срамотно њима делат”.

Пренеражен имам представу да jе безумље  ушло у све безумне, да доиста грађански рат jе наjгори од свих коjе сам као повиjесничар по образовању познавао.

Касниjе сам налазио оправдање да све што jе рађено да jе рађено по закону. Увелике ме то подсjетило на суђења Аицхману у Јерузалему. Он се свугдjе позивао да jе радио по закону, што jе касниjе Ану Арнет коjа jе присуствовала томе суђену да jе сковала поjам „баналност зла“. Сада се поставља питање: Што jе Олуjа? То jе програмирани повиjесни злочин пренесене стихиjе природе на социjално поље живота људи. То што се он оправдава легалитетом jе формални правни конструкт.

Могао бих навести десетине примjера из повиjести коjи су се правдали легитимитетом, а испали су међу наjвеће повиjесне злочине бруталитета, нпр. Крижарски ратови, спаљивање вjештица, покрштавање Индиjанаца у Латинскоj Америци, бацање иперита у Првом свjетском рату, бацање атомске бомбе у Јапану или бомбардирање Дрездена, или наjзад а не посљедње спаљивање Ђордана Бруна, а остале jе само изрека „ипак се окреће“. То што jе нешто легално и легитимно доиста не значи да jе точно, истинито, правично и наjмање морално.

Код ревалоризиране повиjести то више нигдjе не пролази jер модерна повиjест злочине не прашта. Због тога ће се Олуjа много дуже спомињати као државотворни злочин против Срба, него што се у садашњем тренутку може претпостављати jер ће о томе стољећима свjедочити повиjесна факта и архефакта.

Српска побуна била jе класична сељачка побуна, а у правилу ни jедна сељачка буна у повиjести ниjе успjела то смо већ констатирали.  Срби су били инструментализирани и не аболирам их ни у чему jер су своjим етноцентристичким бруталитетима своjе повиjесно памћење претворили су у злопамћење и чинили су ужасне злочине као побуњеници. Нитко их ниjе признао нитко им не може злочине признати и опростит.

Али то су чинили поjединци. Злочин jе вазда конкретан. МЕЂУТИМ и Хрвати коjе су све државе признале НАПРАВИЛИ СУ ОДМАЗДУ ПРЕМА КОЛЕКТИВИТЕТУ програмирано и доСАДА  НЕКАЖЊЕНО. Ту постоjи велика разлика. Позивање, на како су нама Срби зла чинили ничим не оправдава да  ми Хрвати њима то чинимо.

По чему jе Олуjа повиjесни злочин, по томе што jе погодила голем броj људи, институциjа, надградњу и што по своjоj природи рата „спаљена земља“ оставила необновљиве посљедице.  Ево што о томе поуздан свjедок и арбитар у сукобу лапидарно тврди: “У Хрватскоj jе, колико знам, на дjелу наjчишће етничко чишћење коjе jе икада игдjе извршено. То jе етничко чишћење коjе jе обухватило чишћење повиjести, културе, знаности, али и грунтовница; чишћење на разини топономастике и ономастике. Неколико десетака имена села, мjеста и градова jе замиjењено, као и неколико тисућа имена улица.

Наjмање неколико тисућа људи, вjероjатно и неколико десетака тисућа, промиjенило jе – на разним ступњевима недраговољности – своjа особна имена или презимена. Промиjењени су не само службени симболи старога режима, него су уништене и тисуће споменика или обиљежjа на коjима се налазила звиjезда петокрака, или су реинтерпретирана имена оних коjи су судjеловали у повиjесним догађаjима.

Једноставан симболички примjер: пред загребачким главним колодвором налази се – што jе обичаj у многим градовима – стара парна локомотива на коjоj пише ХЖ (Хрватске жељезнице). То jе типична хрватска лаж. Никада у повиjести ниjе постоjала локомотива на коjоj jе писало ХЖ. Постоjало jе ЈЖ (Југославенске државне жељезнице), постоjале су мађарске жељезнице, постоjала jе – за НДХ – ХДЖ (Хрватска државна жељезница). Али, властодршци не могу издржати ни оно што jе било; мораjу измишљати повиjест по мjери садашњости. Дакле, нису само очистили садашњост него и прошлост.

Једнако су тако радикално очистили jезик, па, конзеквентно и начела jавнога комуницирања. И догодило се jе, дакле, да више нема оне средине из коjе су људи отишли, да би се у њу могли вратити. Осим ако се не мисли на онаj дегутантни фразеални стих коjи се стално поjављуjе у прози – повратак на огњишта. Но, обилне репатриjациjе нема, jер jе не може бити.  И то jе оно с чиме, по моjем суду, треба почети жели ли се озбиљно разговарати.” (Видjети опширниjе: Срби у Хрватскоj jучер, данас, сутра, ХХО, Загреб, 1998., стр. 105).

Увиjек се спомиње само 600 убиjених  у Олуjи коjе jе идентифицирао у то доба ревни, а у немогућим условима ХХО. Међутим, према моjем истраживању на терену у свим просторима броj погинулих прелази 1.8оо и преко 3.000 несталих. Касниjе од тих несталих констатирао сам да су неки живи и нека им jе сретан живот. Било jе ту и мега злочина од коjих посебно истичем jедан. Тражени наjвећи злочин на jедном мjесту према Србима добио сам из Архиве Хашког суда изjаву jедног заштићеног свjедока. Риjеч jе о злочину у селу Јанузи. Како сам исповиjед добио под одговараjућим кондициjама замолио сам напутак  како могу с њом изићи у jавност. Речено ми jе да под истим основама могу и новинари о томе писати. Ево тога описа  новинара под насловом:

„Злочин и шутња“.

Господин Т.М. jе свjедок коjи би се ускоро требао поjавити пред jедним од судова што се баве простором бивше Југославиjе. Претходни договор са званичним посредницима у овом разговору обавезуjе нас да, засад, не наводимо о коjем jе суду риjеч, да ни по коjу циjену откривамо идентитет свjедока, да не износимо детаље коjи би га могли учинити препознатљивим евентуалним прогонитељима или осветницима за убиства недужних жртава…

У таквим околностима, ауторима ових редака наметнула се темељна дилема: да ли уопће пристати писати под оваквим ригорозним увjетима? Да ли прихватити нечиjу цензуру? Да ли jе новинарски коректно прешутjети дио података коjи ће нам бити доступни, не обjавити детаљне скице мjеста догађаjа, аутентичне фотографиjе коjе се могу вjештачити, поспремити под тепих неке од доказа, прецизне податке о другим учесницима, часнички чин и звање заштићеног свjедока, броj његове воjне поште, име jединица у коjима jе службовао, његов идентификациjски броj…?

На краjу jе, ипак, превагнула новинарска радозналост. Пристали смо.

Састали смо се у стражњоj соби jедног старинског сецесиjског уреда чиjи су зидови били прекривени умjетничким сликама с краjа прошлог стољећа. Кад jе након несигурног куцања Т.М. укорачио у собу били смо изненађени: изгледао jе знатно млађи у односу на своjу доб. У нелагодноj тишини сjео jе, крзмаjући се, насупрот нас. За сваки случаj, замолили смо га да се идентифицира. Невољко jе из унутрашњег џепа извадио све своjе особне документе и дао нам да их прегледамо. На наше питање да ли се слаже да разговор магнетофонски снимимо, шутке jе слегнуо раменима и промрмљао: “Ма, радите све што мислите да треба. Мени jе свеjедно. То више ниjе моjа ствар. Уосталом, могу ме убити само jедном”. Током jедносатног разговора Т.М. био jе видно узбуђен. Прсти су му подрхтавали, глас треперио, нервозно jе испод стола тресао ногама. Кад се мало ослободио треме, проговорио jе металним, монотоним гласом складиштара што гласно набраjа робу у инвентури. Текст, коjи слиjеди, у циjелости jе његова исповjест.

“Тиха србизациjа” бригаде

Рођен сам у Загребу средином 60-их година. По националности сам Хрват. Одмах на почетку Домовинског рата активно сам се укључио у обрану Хрватске, па сам убрзо промакнут у часнички чин. У рату сам учествовао до конца 1995. године. Почетком 1994. године премjештен сам у 2. Гардиjску бригаду “Громови” коjа jе била стационирана у воjарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст догађаjа о коjима ћу вам говорити, морам се вратити годину дана унатраг, како бих вам обjаснио атмосферу у бригади.

Тиjеком 9. мjесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео jе отворено говорити о процесу “тихе србизациjе” наше гардиjске бригаде. Кренуо jе истраживати персоналне досиjее припадника бригаде, и тражити по крсним листовима воjника и часника оне, коjи међу прецима имаjу понеког Србина. Како испрва ниjе нашао ни jедног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он jе заjедно са своjим заповjедником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео “дубинско” истраживање. Све досиjее припадника “Громова” разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко пориjекло своjих воjника – има ли нетко каквог дjеда, или бабу, коjи су српске националности. На таj су начин добили око 500 припадника бригаде чиjе jе етничко пориjекло било “сумњиво”. Међу њима сам се нашао и jа. С тим су упознали и стожерног бригадира Божу Кожула из “Тигрова”. За детаље о овим њиховим “истрагама” се убрзо прочуло, па се међу воjницима и часницима проширио паничан страх.

Знате како jе: кад ти доведу у питање националну подобност, када те због ње почну политички сумњичити, а ти си воjник у рату – кожа ти jако мало вриjеди. Циjела jе бригада била прожета страхом, параноjом, међусобним сумњичењима: У таквоj атмосфери кренули смо у “Олуjу”. Кад jе та воjно – редарствена акциjа отпочела, наша jе бригада добила задатке покривања праваца: Слана – Пецка (1. боjна), Суња – Петриња (2. боjна), и Слана – Мариновићи (3. боjна). Одмах на почетку уочио сам да jе наjвећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. боjни. Касниjе смо сазнали да jе од двjестотињак у “Олуjу” несталих “Громова” наjвећи броj био управо из ове “национално сумњиве” групациjе… Како jе нетко могао “нестати” кад бригада приликом надирања ниjе наилазила готово ни на какав отпор? Али, то jе сад друга прича. Био сам стациониран у 3. боjни. На самом почетку “Олуjе” позвао ме моj заповjедник Франц Слако, и рекао да jе формирао jедну специjалну групу од 15 људи изван свих формациjа, jер нема повjерења у припаднике минобацачке битнице у своjоj jединици.

Дао нам jе четири минобацача да артиљериjски подржавамо његову боjну тиjеком напредовања. Дао нам jе и двиjе неисправне мотороле. Уочио сам, да jе већина припадника ове наше “специjалне групе” састављена од људи коjи су претходно апострофирани као “национално непоуздани”: заповjедник Златко Дуjмић, Србин Стипица Пушкарић коjи jе 1991. године промиjенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац коjем jе маjка Српкиња…

Кад смо излазили из воjарне уочили смо да jе у нашоj моторизираноj колони ишло и 35 до 40 камиона – хладњача. Тада нам jе то било чудно, али се касниjе обjаснило чему су ове хладњаче служиле.

Тко jе наредио: “Пуцаj?!”

“Олуjа” jе почела паљбом нашег далекометног и краткометног топништва по Петрињи. Врло брзо сам установио да ми ни jедна веза не ради. Добили смо усмено наређење да без икаквог навођења тучемо у правцу гробља у Мариновићима. Испалили смо 15-ак граната калибра 82 мм. Око 14 сати сам отишао камионом у заповjедништво, како бих установи везу. На изласку из Слане, 100 – 200 метара, сусрео сам воjно путничко возило “Дефендер” на коjем jе био релеj коjи jе нама правио радио-сметње. Како ту ниjе било никакве неприjатељске воjске, схватио сам да праве радио-сметње расутим групама “национално непоузданих Громова”, како не бисмо чули што се дешава приликом пробиjања неприjатељских линика.

Прве ноћи “Олуjе” преноћили смо у Граберjу, а другог дана кренули према Доњоj Бачуги. Неприjатељска воjска jе већ била разбиjена. Оно што jе од ње остало повукло се и концентрирало на Зрин Гори. Тиjеком приjеподнева прошли смо Бачугу, и кренули према приjевоjу Вратник. Када смо прошли Јанузе, да бисмо заузели главне правце, колона се упутила према Двору на Уни. Непосредно након изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила коjи су нам зашли иза леђа. Били су на 150 – 200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи jе било наjмање 500 људи. Вjероjатно их jе било више, али у сваком случаjу ниjе их било мање од 500. Међу њима jе било доста жена, а могли смо jасно видjети старце и дjецу. Наша jе колона мало успорила, али нас jе у таj час сустигао жути камиончић, и зауставио циjелу колону. Из њега jе изашао мени непознати часник у одори Хрватске воjске, и избацио на цесту мртво тиjело сатника Хрге из 1. боjне, коjи jе такођер био међу оним “национално непоузданим Громовима”. Почео jе над његовим тиjелом викати како су “Хргу приjе пар минута убили ови исти српски цивили у близини”, те да jе “коначно дошло вриjеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне коjе смо изгубили тиjеком рата”.

Кад сам пришао ближе, видио сам да jе Хргино тиjело већ укочено, да му jе кожа посивjела и да jе готово црна, из чега ми jе било сасвим jасно како jе мртав већ дуже вриjеме, вjероjатно од претходног дана, те да jе риjеч о вjештоj инсценациjи. Цивили су нам се почели приближавати. Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла jош нека воjна возила, па претпостављам да су их они натjерали у нашем правцу. Вjеруjте, било ми их jе страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидациjа, а нисам могао ништа учинити.

Између 1. и 3. боjне “Громова” био jе размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стаjали на ливади покраj цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко jе jаким гласом наредио “Пуцаj!” Тада су обjе боjне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружjа по окупљеноj групи цивила. Не знам тко jе издао наређење. Воjници су се боjали не пуцати jер би и у том случаjу и они пали под сумњу, али вjеруjем да jе велики дио њих пуцао у зрак или мимо њих. Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. боjне, пуцало се из пушака, отворена jе рафална паљба из пушкомитраљеза…

Моjа група ниjе стигла пуцати, jер сам се управо у том тренутку враћао до Дуjмића, да припремим елементе за гађање. Кад сам стигао до своjе битнице, све jе већ било готово. Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други jаукали. Неколико jе њих успjело побjећи у оближњу шуму, па су се за њима сjурили воjници. Не знам, да ли jе на краjу нетко од те групе успио побjећи и преживjети. Циjела ова стравична сцена траjала jе двадесетак минута. У мени се касниjе пробудио страх, jер сам сазнао да jе у досjеу СИС-а уписано како jе по овим цивилима пуцала моjа група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати: “Злочин над Србима су учинили српски припадници Громова.”

Гдjе су нестали лешеви?

Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са своjом групом дођем у заповjедништво. Бригада jе већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маjи. Кад смо наишли цестом до мjеста масакра, видjели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме jе потресло кад сам међу побиjенима уочио четверо – петеро дjеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покраj лешева jе стаjао заповjедник сатниjе Јосип Јанчић. Он нам jе “обjашњавао” како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда ниjе знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их jе наjмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдjе их ниjе било. У широком кругу 100 – 150 метара око мjеста ликвидациjе, па до цесте, све jе било препуно крви. Трава jе била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свиjест. Али, гдjе су нестали остали лешеви?

Послиjе смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони – хладњаче, коjи су дан раниjе изашли с нама у колони из воjарне. Сигуран сам, да возачи тих хладњача знаjу гдjе су лешеви осталих цивила. Међу боjовницима се спекулирало, како су их одвезли негдjе далеко од било какве зоне воjног дjеловања, вjероjатно у Загорjе.  Али, то су спекулациjе. Чули смо и за jош jедну масовну ликвидациjу код Жировца, но jа томе нисам присуствовао и немам никаквих конкретних доказа. Али, гдjе jе нестало више од 400 лешева из Јануза?

Нисам са тим сjећањима могао наставити мирно живjети. Боjао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посjетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: “Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тиjеком `Олуjе` ниjе било масовних убоjстава, кад смо ми на jедном мjесту присуствовали ликвидациjи више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име коjег би се тако нешто смjело заташкати.”

Ништа ми нису одговорили. Шутjели су, слиjегали раменима.

Монотони глас Т.М. jе утихнуо, угасио се. У старинску сецесиjску собу продирали су извана звукови велеграда. Минуту, двиjе, гледали смо тупо пред себе. Шутjели смо. Видjети: Борис Павић, Иван Клобучар Злочин и шутња Идентитет,броj 51 jуни 2001.

Оваj случаj ме jе саблазнио, jер његов броj жртава износи скоро два пута колико зброj убиjених у Шкабрњи и Овчари заjедно. Док се овим сваке године кондолира са понтификално концелебралним мисама, говорима, музиком, виjенцима, свим почастима коjа доликуjе невиноj жртви, и моjа им вjечна сућут, jер невини вапе за сућути и за правдом jер нису могли ни голи живот спасити. Међутим, за ове се жртве не зна, ни мртве гдjе су завршили, да ли у неким jамама, jаругама, кавернама, сеоским бунарима, удаљеним гробљима или Сиеменсмартиновим пећима Сисачке жељезаре. Из морбидне исповиjести све би се лако могло дознати само кад би се хтjело, али овдjе jе чувена синтагма у функциjи „мртав Србин наjбољи Србин“. Ту ме саблазнила да се реферирам на Крлежу, Хрватска гробљанска култура. Наравно за другог и другачиjег.

Нажалост, рату се и даље тепа, ослободилачки, часни, домовински, чист ко суза итд. Чак се новоослобођено подручjе од људи зове цинично „Подручjе од посебне скрби“. Ту jе државни цинизам постигао своj врхунац освете jер jедна трећина териториjа зjапи празна и не само да нема одрживог развоjа него jе готово цjелокупна популациjа на тим просторима терет друштва, а значаjни ресурси зjапе без употребе.

Како пририда не трпи празно деградациjа простора чини своjе денудациjе, коров, вододерине и друга калања итд. Дакле, Туђманова фаланга рескирала jе демографски слом популациjе, жртвуjући скоро 8% становништва, иако држава уопће ниjе била упитна. На другоj страни сама jе оправдала своj повиjесни злочин погрешном методологиjом  извођења легитимитета интеграциjе простора бруталитетима извођења ратом коjи укида сваки легитимитет.  То jе могла приjе свега мирниjе с мало или нимало жртава.  Понављам то jе била заштићена зона и свиjетска заjедница ниjе невина. Дапаче, дубоко умjешана!

То jе у осталом доказано мирном реинтеграциjа источног диjела Славониjе. Зато су данас Западна  и Источна Славониjа као два свиjета. Међутим у Западноj Славониjи Хрвати су за вриjеме“ Бљеска“ као генералне пробе обрачуна са српском популациjом досегла своjу практичну стратегиjу.  У име државе уништење српског корпуса непотребно су масакрирали jедан дио становништва, а друге протjерали. Био сам међу 500 интегратора хуманитараца, и jедан ми се рањени избjеглица пожалио: „У Саву jе нас неколико стотина скочила и запливало, а само сам jа испливао, али сам у пливању наjвише ронио“. Сам министар оружаних снага Шушак jе рекао било jе преко 1.000 рањених, уз урнебесни аплауз са устаjањем у Сабору али никада, нигдjе нису нађени ти рањени. Нити у jедноj болници.

Затворили су у jедном тренутку ратиште код насеља Нова Варош и три дана прали трагове, све jе то прошло некажњено. Да илустрирам jедан посебни трагизам. Одлуком саборског заступника и jедног од главних преговарача часника издат jе налог за 26 Славонских села да се иселе. Сва  су насеља  наjприjе темељито опљачкана са свим добрима, убиjено jе око 50-так људи и данас jе то класична пустош, без икаквог основа за одрживи развоj. Пуно пута сам се питао коjи jе то интерес, корист и потреба нагнало Хрватску државу да код очитог демографског слома тако се вандалски односи према становништву, припадницима људског рода, кршћанског свjетлоназора стољетно присутног овдjе, и немам одговора осим бруталне неофашистичке одмазде.

Према томе можемо ми себи ласкати што год хоћемо како смо узвишена заjедница, „регионална сила“, лидер у региjи, како смо дио Европе, иако Европа jош увиjек овдjе не стануjе, враћамо се кући, /не/дjела нас демантираjу.

Овдjе се придружуjем Андрићу „никога не мрзим осим оне коjи друге мрзе“. Ми смо сами себи дошли главе без стида и каjања. Осим тога,  затровали смо простор мржњом према другом и другачиjем али и међу собом, jер политичке противнике третирамо као класне неприjатеље. Живимо у комплетном анархоидном безумљу без икаквих концепата. Уосталом не можемо да се хранимо из властитих ресурса. Демографско стабло нам jе у расулу, убрзано старимо, бракови се распадаjу, млађе генерациjе су у безнађу, вире преко границе. Када Хрватска уђе у Европу, чему се радуjем изгубит наjпрофитабилниjе кадрове а већ данас дефицитарне дневно ће мо губити /медицинске сестре, кирурге професоре кибенетичаре, лаборанте биологе, правнике итд./, а нигдjе на помолу концепта обнове демографског корпуса.

Нисмо били у стању на вриjеме довршити стратешки проjекат пописа становништваи чиjи су резултату сума свеукупног пораза. Да не лемантирам повиjесне чињенице Олуjе нитко не може измиjенити. Оне су се догодиле и жртве сваки рат оцjењуjу. Оне нису само оптужуjуће него носе у себи jедну од наjвећих опасности, развоj и основу да прогнани започну брутални тероризам, ако до њега дође, а очито ће доћи jер на повиjесни злочин не тражимо повиjесни одговор, он ће бити софистициран jер су наше социjалне структуре расле на западним индустриjским лиценциjама.

Наш jе менталитет изван грађанских резона. Нисмо имали грађанске револуциjе али смо зато у животу jедне генерациjе имали два крвава грађанска рата. Освету на жалост слутим! Довољно jе навести чињеницу да jе само Загреб имао 11% индустриjских потенциjала циjеле Југославиjе, а данас у Загребу микроскопом не можеш наћи пропорционално запослених Срба, а били су присутни у свим индустриjским погонима, а како jе тек у провинциjи.

 Аваj „Убиj Србина” – Само  у Србиjи живи преко 50.000 оних коjима jе отета пензиjа и преко 40.000 оних коjима jе отето станарско право. Присуствовао сам чину гдjе дjед унука заклиње на освету. Сва нам усмена и писана култура врви од освете Данашња централизациjа у териториjално политичкоj подjели и одвоjена економиjа од социjалне политике ништа не обећава. На социjалну државу се пуца из свих оружjа. Ми живимо културу смрти као наjвећи досегу задашца духа. Обраћамо се jедни према другима и другачиjем „културом ниском броjа“. Своjе жртве увећавамо, а туђе умањуjемо или потпуно занемаруjемо. Сви смо захваћени амнезиjом до умоболности када треба да свjедочимо о недjелима, а тек како лажемо као министар унутрашњих послова да jе за Медачки џеп дознао из новина. То jе антиљудско стање духа.

Ми  од жртве тражимо да таксе држави плаћа за убиjене сроднике. Од  српских представника да славе безчашће Пирове побjеде.
21 стољеће то не може подниjети, jер све се зна, а нарочито за овакве мале народе и  просторе где се све зна што jе тко коме учинио. Држава коjа издиже своj живот изнад живота човjека и грађанина  нема никакве перспективе, ма у какве савезе улазила. Заборавља се Римска пословица „Где ми добро, ту ми домовина“, Међутим код нас се домољубље издиже изнад сваког родољубља. То у модерноj повиjести и грађанским вриjедностима не може да прође.

У  овоj земљи нитко се не радуjе животу.  Не могу наћи човjека од формата да данас „кликне“: ОДУСТАНИМО ОД ПИРОВЕ ПОБЈЕДЕ, СВИ СМО ПОРАЖЕНИ!

Не само да  политичара и државника, него нема интелектуалца, академика, професора, бискупа, правника, филозофа, етичара повиjесничара, ученог кршћанина, књижевника, пjесника, моралисте итд., итд., … “Никог нема!“

Налазимо се у стању духа чувене досjетке Диогена с упаљеном свиjећом на тргу усред биjела дана с питањем: “Тражим човjека?!“

 

Везане виjести:

СВЕТОЗАР ЛИВАДА: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ОЗАКОЊЕНИ ЗЛОЧИН СТОЉЕЋА

Светозар Ливада: “Кордунски реквиjем” 

Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА: СРБИ КАО МАЊЕ ЉУДИ

Прогоне ме кардинал и полициjа

Како су Срби постали Хрби

Зашто у Хрватскоj нема милион и по Срба?

U Hrvatskoj samo 200 000 Srba

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top