Проф. др Светозар Ливада: Не знам да ли сањам, да ли се будим, или доиста лудим, али знам да немам завичаја

Мој завичај и ја живјели смо дуго као рањене звијери. Међутим, ја још вегетирам – друштвено мртав, биолошки жив, на крају пута. Примишље – мој завичај, којег ми одузеше, отеше – би убијено истог дана кад убише цијелу Kрајину, коловоза мјесеца 1995. године.

То зову ослобођењем. Ја ослобођење крајева од људи разумијем као хисторијски пораз – злочин. Тим више што нису само побијени и прогнани људи него су разорени сви њихови антропогени садржаји и знамења, да је ту некада давно и скоро живио мукотрпно обични сељачки свијет.

Ускоро ће услиједити преноминација топонима уписаних у све географске карте и хисторијске садржаје. Неки већ пола  миленија, а  неки стољећима. Ономастика је већ добрано затрта. У мојој особној карти не пише да сам рођен у Горњем Примишљу према приложеном родном листу, него у Тржићу Примишљанском, јер издавач ми пријетећи рече: «Рођен си гдје ја упишем!

»Kонкретни злочин и злочинци, они су одувијек конкретни, нису и не могу бити излика и повод за тако монструозну одмазду према колективитету и крају. То што су неки ребели учинили за сваку је осуду, али то што чини официјелни режим признате државе превршава сваку мјеру.

Наиме, присиљава властити народ на фалсификацију хисторије, на озакоњење злочина убијајући, прогонећи и отимајући завичај својих невиних грађана, и то само зато што су другог етницитета. Питали Шекса како то да сам ја стекао држављанство, а тако сам критичан према режиму. Он ће на то хладно: «Ми дали, ми и одузели». Послије једног знанственог скупа приупитам га:  «У име којег права можеш  мене учинити  апатридом? Је  ли  можда  неприродно  што  домовницу издижу изнад родовнице?» 

А он ће: «Нисам ја то тако дословно мислио». 

Наставим ја: «Господине, за мишљење, тај сложени процес,  неријетко  до бола, мора се имати апарат».

Већ дуже вријеме наговара ме млади хисторичар, који обећава хисторијским размишљањем, да пишем о Примишљу, јер наводно ја лако пишем. Одговарам му: «У посљедње вријеме све чешће забадам у вене.»

Имам грађу, доста сам сабрао, а нешто ми је оставио презимењак.  Међутим, никад времена и снаге да се упустим у тако сложен и болан посао. Замишљао сам то као огледну монографијску студију. Међутим, још увијек не могу, јер су разарања простора и људи таква да мора све да се слегне.

Дакле, ријеч је о мојем крају, завичају, којег више нема.

Уништен је уништењем синкрезије људи и простора. Људи су прогнани као звијери, топоними су пред преноминацијом, ономастика се затире. О чему би то требало писати? О тужним сјећањима на завичај којег нема? То је тужније што је исти случај задесио тисуће различитих некадашњих агломерата, а ја сам рурални социолог. Предметно, сва су села мој ужи и шири завичај, нарочито она која боље познајем, јер «лијепа села лијепо изгорише».

Примишље је стари полумиленијски топоним, састављен од два дијела: Горње и Доње Примишље. Њих су чинили различити агломерати насељености села и селишта, засеока и усамљених кућа. Познајем његове долине и доце, шипражје и шеварје. Није  поштеђено нити једно. Остале су само развалине. Примишље је дијелило судбину тисуће села сличних садржаја нашег поднебља, посебно оних у Kрајини, «крвавој хаљини, с крвљу руча, с крвљу вечера, свак’ крваве жваче залогаје». Оно је највише страдало за продора Турака до Штајерске и то преко Горског котара – Бегово раздобље, Рауберкоманда, Штајерска.

Али тада склони се народ по обронцима Kапеле, Пљешивице и Љупче и настаде топоним Збијег. Тај топоним би уписан златним словима у  хисторију организираног антифашистичког отпора, јер ту би смјештен Главни штаб НОП Хрватске. У ту част би подигнут спомен музеј. Ни тога више нема. Друга кобна судбина задеси Примишље у Другом свјетском рату.

Наиме, 1942. године само у једном дану би попаљено око 3.000 разноликих стамбених и господарских објеката сељачког фонда и опљачкано око 13.000 ситнозубе и рогате стоке (према једном извјештају ЗАВНОХ-а). Томе  је  претходило  почетком  1941. године  масовно хапшење и убојство неколико стотина виђених Срба који  на  монструозан начин бијаху убијени у јелику крај Слуња у Мехином стану. Већина маљем.

Нестадоше тада сви занатлије, ковачи, кројачи, колари, шустери,  тесари, кровопокривачи, сви трговци, сви цестари, шумари, лугари, сви мушки учитељи, свећеници, бирташи, зидари, жандари,  резервни подофицири и официри и многи други за које су  режимлије  мислили да су монархисти. 

Убише их под видом четништва. А тамо никада четништва није  било, нарочито за НОБ-а.

Тада сасјекоше мотикама секретара KПХ, учесника Пете земаљске конференције и 16 чланова KПХ у Вељуну. Све то бијаше стравичан  зов на отпор.  Kоловоза мјесеца 1941. насеље Зечев Варош  би побијено и разорено до посљедњег, преко 300 душа. Не поштедише нити новорођенчад. Тим поводом би подигнут обелиск с инскрипцијама имена, спола и доби. Нити  тога  више  нема. 

Сличну судбину ускоро су доживјела Мочила, Мрзло Поље, Тоболић и др. Моје родно село Ливаде Горње и Доње тада је нестало за свагда. Тако сви одрасли, и мушко и женско, постадоше устаници у обрани  голог живота. Kад сам једном у биографији за службу у Аграрном  институту у Загребу написао  «да сам побјегао у партизане да преживим», онда ме један највиспренији шерет Института цинично  задиркивао:  «Побјегуља  –  првоборац умјесто Турке на буљуке».

Иако смо били интимни први пута сам му испричао да је од моје уже  обитељи у Другом свјетском рату, од 11 чланова само 5 преживјело, и то углавном сви осакаћени. А по другом и трећем кољену директне и колатералне линије изгинуло је 152 душе свих узраста.

Начини њихове насилне смрти били су обиљежени свим облицима који су у овом рату практицирани. Особно сам скоро сâм властиту мајку сахранио у комадима. Иза ње ми није ништа остало, ни слика, ни парче одијела. Ништа за успомену. Та болна траума избрисала ми је њен лик из памћења као да сам самоникао. 

Та страдања бијаху прелудиј за садашњи хисторијски злочин, остварење тријаде «побити-покрстити-протјерати».

Послије Другог свјетског рата у завичају нисам имао нити једног рођака, осим гробова, а сад немам готово нити једног сусједа.Тада немогаше реализирати «тријаду», јер достојанство хрватског антифашистичког реда то није дозволило, иако је злочин био велик. Од моје школске класе – дјечака само сам ја преживио. Већина бијаху Хрвати, 13 и 14-годишњи дјечаци.

Рањеног Јурицу Модрушана, СKОЈ-евца Хрвата вукли су коњи везаног за вагире кроз Слуњ, док није издахнуо. Kад  год  би  навраћао  у Слуњ,  његова би ме мајка дочекивала као рођеног сина, оплакујући наше ђачко друговање и његову монструозну смрт. Учествовао сам у организацији попуњења IV. црногорске бригаде из  Примишља. 

Од 60 момака и дјевојака моје, тада дјечачке, и нешто старије доби  нити  један се није вратио.  Била су им имена исписана на мраморним  плочама попут знамења грчких кенотафа јер им се није знало за гробове.

«Ослободитељи» су разорили и таква знамења да нисам  могао  саставити нити једно име. Нису само то, него преко три тисуће  двјеста таквих споменика антифашизма у Хрватској.  Kад је то почело, сакупио сам триста фотографија разорених споменика антифашизму и показао ученом професору, великом антифашисти француског Покрета отпора, оснивачу модерне социологије у нас  –  Рудију  Супеку. Згрозио се и заједнички смо написали протест нашој и  међународној јавности.

Од 30 угледних антифашиста само је 7 пристало да потпише. У нас  апел није никада објављен. Руди је закључио: «Поразе  ли  антифашизам, ми смо поражени».  И  није се преварио. 

Упутио сам писмо нашем ученику, тада  министру  екологије. 

Нисам  добио одговор, али до мене је допро глас да смо пошандрцали  сенилци,  јер бранимо безвриједне садржаје. Одговорио сам му цитирајући стихове Оскара Давича о болу мајке наводног злочинца: «Ако је крао, ако је клао, он је моје највеће богатство». Јер наши споменици антифашизму, и кад нису лијепи, аутентични су и највеће су наше богатство прикључења еуропском цивилизацијском тренду.

Kажу да је најциничнији цинизам на свој рачун. Један такав доживио сам у Доњем Примишљу.

Након свих калварија остало је 5 или 6 стараца готово у дубоком сениуму. Након бројних убојстава, пљачки, разарања одведоше овој петорици посљедњу «краву хранитељицу», јер «Срби марва не смију имати стоку».

Један шерет се нашалио: «Можда би краву сачували да смо основали подружницу ХДЗ». Новинари прогласише да су основали подружницу. Упознао сам тога шерета, некадашњег «женика на пробу», пијетла за све кокоши и циника изнад цинизма, који ми рече: «Није то, професоре. Него се ми зезамо да ћемо основати не би ли спасили голи живот, а нама је и овако крај. Нешто старост, нешто болест, али највише глад и зима докрајчит ће нас. Али и њих ће црви јести и властити народ проклињати». Овај злогуки пророк од њих 6 прорекао је «бијелу смрт» четворици.

Спознавши да човјек није створен да влада људима него стварима и процесима свјестан сам чињенице да ипак свијетом медиокритети владају. Нарочито у нас. Спознао сам да сам већ одавно ишчупан из коријена. Французи то зову дерасиниран. Да ми је завичај уништен у Другом свјетском рату, да је био занемарен «због сувишних људи и сувишних простора», али не могу ипак прихватити да ми је сада отет, затрт разарањем и деноминацијом топонима. Дакле, да сам друштвено мртав, искључен из редакције часописа којег сам оснивао, забрањен ми долазак у Институт, којег сам такођер оснивао и у којем сам радио, да се од мене захтијева грегаристичко сврставање у етнички гето, да је голем број мојих знанаца, некадашњих пријатеља, знанствених аналитичара с тим сугласан, да је интелигенција издала свој идентитет и бесрамно учествује у фалсификацији хисторије и тријумфу злочина. Да се уништава дух индивидуалности и персоналне аутономности појединца. Чудно неко вријеме! Kад разговараш с појединцем чини ти се разборит и нормалан. Док га сусрећеш у етничкој групи чини ти се идиотом, јер више проказује проказатеље злочина, него саме злочинце. Ми се навикавамо да живимо с властитим злочином.

Хисторију пишу  побједници «Пирове побједе»,  па  смо  тако  сви  поражени.  Јер,  подигнути  споменици на постаментима мржње која надвисује сву љубав иде у правцу «до истраге наше или ваше», неће и не могу опстати. Никаква домовница изнад родовнице неће некажњено повијесно преживјети. Јер она затире природно и позитивно право, озакоњује злочин. Kад сам сагледао да је БиХ изгубила пола становништва постао сам избјеглица у души за сва времена и одлучио сам проказивати злочин ма гдје он био и ма тко га учинио.Да сам пјесник испјевао бих највећу химну бола избјеглицама отетих завичаја, а таквих је у нас било око 4 и пол милијуна.

Пјевао бих о мржњи, али без мржње попут младе поетесе Милене Северовић.Познајем  старост  теоријски,  а  и  практично  јер  је  живим.  Водио  сам постдипломски  из  геронтологије  и  видио  сам  све  јаде  које  старост  доноси кад не постоји психосоматска равнотежа, али ипак она је најтежа кад  је  оптерети  друштвена  неуравнотеженост,  односно  лудило  и  неурачинљивост. Посјетио сам 20 од 709 избјегличких логора у Србији, Срба из  Хрватске  и  БиХ.  У  њима  су  претежно  старци  преко  којих  је  прешао котач «наше сурове повијести».

Старци су у нас иначе сувишни људи као облик «обнове духа новог поретка».  То  теже  ми  је  падао  очај  њихова  положаја  кад  бих  сусрео којег од ових остарјелих као знанца, сусједа, рођака или ратног друга. Положај  Тумаре  Милкана,  инвалида  без  десне  ноге  од  1942.  године, а сад му је ампутирана и лијева због гангрене, уништио ме је. Јер он нема помагала, његоватељице, ближих рођака, не прима инвалиднину, ни пензију као злочин одузимања стечених права. Он не прима писма. Ја сам му био први и једина безнадна посјета.

Он ми рече: «Ми смо кумови, стари другови. Видиш на што сам спао, на немоћно трупло, као стари догорјели или иструнули пањ. Живим као пас у туђем дворишту и све чујем и видим, али ме више мрзи и да режим и да лајем. Него донеси нешто да прекратим. Ономад се један исто овакви невољник објесио, а ја нити то не могу». И он је из Примишља, као и ја. Истински ме гануо истим положајем – ја слободњак, а он логораш, а оба немоћни да солидарно као  некад  један  другом  помогнемо.  Наиме,  он  ме  некад  рањеног носио. А сад нам је одузето све, па и самопоштовање.

Дакле,  нема  више  Примишља,  мога  завичаја.  Нема његових људи, нема  цркве,  а  њезино  звоно  је  у  пораћу  било  на  католичкој  цркви  у Слуњу. 

Нема  попова,  межњара, црквењака.  Они  су  давно  побијени. Нема школе, нити учитељице Даринке Лончар, која је задужила цијели крај  шаљући  преко  «Привредника»  дјецу  на  занате.  Школа  је  разорена у  Другом  свјетском  рату,  а  нова  сада.  Нема  зграде  опћине,  задесила  ју  је  судбина  цркве  и  школе.  Нема  више  чак  ни  гробља. У отетом (1941. године) и разореном завичају (1995. године), у Горњем Примишљу  на  Kордуну,  нису  ми  поштеђели  ни  гробове  предака.  Након једне рецензије и отвореног писма предсједнику Републике Стјепану Месићу, разорили су ми споменик пређа 2003. с онемогућавањем да га обновим.

Спомен на њих пренио сам на гроб колонизираног оца са сљедећим садржајем: «Отвори очи и погледај Голготе, спомен овђе гдје никад нису били, а земни остаци тамо гдје ни мртви немају мира у разореном завичају». Слиједе имена и датуми рођења и смрти, те на крају: «Почивајте у миру испод оскврнутих споменика у гробљу Горње Примишље на Kордуну, а спомен на вас налази се у гробљу Чонопља у Војводини». Најтужније је што нема становника.

Бројни погинуше као невини у Другом свјетском рату или као борци на бојном пољу. Неке  колонизираше,  неки  одоше  широм  свијета  «трбухом  за  крухом», неки се ишколоваше и одоше у градове, али оне који одоше у градове у Хрватској затече кобна судбина јер недужни бијаху из њих протјерани. И тако остаци остатака крњих породица, двоје стараца завијених у црно од Другог свјетског рата, а неки у овом рату бијаху масакрирани, али углавном сви протјерани.

Угасише се многи родови и презимена. Само извјестан број доспио је у логоре «хуманог пресељења» као стратегије рјешења «криво распоређених етницитета». Kад  то  све  сагледавам  на  примјеру  Примишља,  родног  ми  краја, као парадигму голема злочина на ширим просторима, поетски се питам: «Не знам да ли сањам, да ли се будим, или доиста лудим», али знам да немам завичаја. И, зато се питам каквог би смисла имало писати аналитички  о  људима  и  крају  који  не  постоји,  нарочито  кад  толики  живи  пате разасути «широм земљиног шара».

Пред Олују Примишље је имало преко тисућу становника, а сада их има 65 углавном путујућих гробова. У само  15  дана  разорено  је  око  200  објеката  да  се  немају  Срби  гдје вратити. О томе су снимљени документарни филмови: један о разарању овога  простора,  који  се  не  приказује;  други  о  «витезу»  овог  неђела, који се «промиџбено» приказује и велича. Писати нпр. да је у Горњем Примишљу  1857.  године  било  2 115  становника,  а  да  данас  тамо  има више полицајаца него становника, а нити један није сигуран да ће доживјети  сљедећу  годину. 

То  слеђује  крв  у  жилама,  јер  тамо  доиста  «живи завиде мртвима». Тамо је тренд миноризације становништва текао стољећима.  Исто  је  било  с  Доњим  Примишљем,  јер  и  њега  су  затекла  два катастрофална рата. Моја и њихова је судбина испреплетена јер ја у оба рата  постадох  инвалид,  изгубих  велики  број  најмилијих,  бројне  рођаке, пријатеље и другове, учитеље и ученике.

Па ипак најтеже ми пада што ми је живом као и њима погажен идентитет, одузето достојанство, мени струковно потврђивање, што ме се тјера у вегетацију у етнички тор, јер ће ми се тамо «под највећим свјетским стандардима дати – осигурати право».  Ма  тко  су  ти  ниткови  и  заклети  хипокрите,  које  је  хисторија  већ осудила, да  мени нешто дају. Од  њих  не  тражим  нити  бих  ишта  примио. Они су за мене доказани злочинци.

Међутим, ја тражим и захтијевам од разумних и шутљиве већине да брани моје достојанство и истину ако жели своје обранити, да прекине шутњу и равнодушје према хисторијском злочину, да нам врате завичаје, да нам не газе идентитете, достојанство  и  самопоштовање  и  персоналну  аутономност.  Не  учине  ли  то, дакле,  пристајање  на  апсурд  колективне  кривње,  постат  ће  колективни злочинци с хисторијском осудом.

И сасвим на крају да наведем и истакнем: Убијени живот наканом деструкције и преноминације топонима, основног називља топонима мога завичаја.

Ево тих села која више не постоје: Чачици, Чокеше, Чурувије,  Горње  Примишље,  Kукићи,  Пијевци,  Ралић-Пећина,  Зечев  Варош, Дуновићи,  Цекиновић  Село,  Јанчићи  Тоболички,  Милковићи  Тоболички, Сталинске Луке, Аџибабе, Бјелобрци, Бјелопетровићи, Kарајловићи, Kурјеге, Лончар Главица, Новковићи, Примишљански Ралићи, Улемци, Батале, Доње Тумаре, Јајићи, Мазињани, Пекечи, Kурјевац, Павлешић Село, Шкрбине, Зорићи, Јовићи, Kосићи, Kукић Село, Рончевићи, Зеци, Зорићи, Kатићи, Миладиновићи, Поповићи, Секулићи Тоболички, Вукелић Тоболички, Божићи Тоболички, Радонићи, Барачи, Брујићи, Додиги, Грковићи, Илићи, Kосановић  Главица,  Kовачевићи  Мочилански,  Kрнићи,  Kукић  Мочилански,  Милковићи,  Огризовићи  Мочилански,  Петковићи,  Пиље,  Половине,  Поповићи Мочилански, Радмановићи, Ралићи Мочилански, Трбовићи, Вукелићи Мочилански,  Доњи  Зечев  Варош,  Горњи  Зечев  Варош,  Доње  Примишље, Повићи, Руденице, Врежница – Врело, Обљајац, Поткоса, Тоболић, Тук Примишљански,  Ралетина,  Савићи,  Тржић  Примишљански. 

Сви  нестадоше  у једном дану.

Због  тога,  а  и  раније  изнесених  чињеница,  вапијуће  зазивам:  «Не дирајте моје кругове!», не схваћајући да сте своје прије разорили него сте на моје насрнули. 

Ма што ви о себи  измишљали, повијест такве чине деструкције и хумицида не прашта, а цивилизирани свијет осуђује као геноцидне и руралоцидне радње истовремено.

(Љетопис 1997., издање СKД «Просвјета», Загреб,1997.)

Девет година након обjављивања своjе књиге Етничко чишћење – злочин стољећа, СКД «Просвjета», Загреб, 1997. године, Светозар Ливада, социолог по струци, подухватио се задатка да већ обjављени материjал о злочинима на тлу Хрватске допуни, прошири и комплетира jош обимниjим документима о тим злочинима, те jе након дуготраjног истраживања написао књигу под насловом Етничко чишћење – озакоњени злочин стољећа.

Прочитаjте књигу:

СВЕТОЗАР ЛИВАДА: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ОЗАКОЊЕНИ ЗЛОЧИН СТОЉЕЋА
(Acrobat PDF dokument, 1,9 MB)