Prof. dr Ljubivoje Stojanović: Sačuvajmo ćirilicu za sebe

Ako smo vernici trebalo bi da se i pomolimo za sve koji još uvek misle da se „late mača“

Prof. dr Ljubivoje Stojanović

Ovih dana aktuelno je pitanje o ukidanju ćirilice u Vukovaru, što je očekivano kad znamo istoriju odnosa Srba i Hrvata posebno tokom i posle Drugog svetskog rata.

Događaji iz devedesetih godina prošlog veka sve to dodatno opterećuju. Došlo je do strašnog nadmetanja u kome svako ko pomene reči pomirenje i praštanje biva proglašen za izdajnika svoga naroda. Kao da svi očekujemo jedni od drugih samo sukob, osudu i zlopamćenje kao jedine načine komšijskog postojanja.

Najteže je onima koji su ostali na svojim ognjištima u državi drugoga naroda, njih svaka naša „pomoć“ košta toliko da bi nas najradije zamolili da im više ne pomažemo. Dobro je da je u našoj Srbiji sve drugačije i da niko nije ugrožen zbog toga što pripada drugom narodu.

Neka tako i ostane, jer to je nešto što treba da bude na čast svakom iskrenom čoveku i narodu sa integritetom. Treba se truditi da se svi koji žive sa nama u zajedničkoj otadžbini osećaju sigurno i da žive slobodno. Tako ćemo biti još bolji ljudi jer čineći dobro drugima mi stičemo neprolaznu radost življenja u zajednici.

Tragično je gledati kako pojedinci u besu razbijaju table u Vukovaru. Ali ne treba dozvoliti da nas to toliko izbezumi da počnemo da ih mrzimo. Nije daleko dan kad će se oni postideti svojih postupaka, jer čovek, ako je čovek, ne može dugo da nosi mržnju u sebi.

Svako u svojoj masi istomišljenika lako gubi meru i postaje žalosni sluga iznuđene nepromišljenosti. Na takve se ne treba ugledati, ali nije dovoljno samo osuđivati ih. Ako smo vernici trebalo bi da se i pomolimo za sve koji još uvek misle da se „late mača“. Potrebno je početi i ne prestati proces preispitivanja sopstvenih propusta i promašaja. Tako će svako doći do sebe i ohrabriće se da krene prema drugome otvorenog srca i sa ispruženom rukom pomirenja i praštanja.

Svi sad govorimo o Vukovaru gde je zabranjena ćirilica, a ne vidimo da je sve manje ima u Beogradu, Kragujevcu, Šapcu, Čačku, iako nije zvanično zabranjena. Na TV ekranima, u dnevnim novinama, ilustrovanim časopisima, izlozima knjižara, na putokazima, u imenima gradova, sela i naselja, na bilbordima, u nazivima firmi ćirilica je sve ređa pojava. To nije izglasalo nijedno gradsko veće, to je naše kolektivno odustajanje od pisma.

Da se razumemo, nije problem latinica. Štaviše, uljudno je zbog sugrađana koji koriste drugo pismo, kao i gostiju iz inostranstva da nazivi mesta i druge odrednice budu napisani na oba pisma. Po potrebi poželjno je da se koriste i jezici drugih sugrađana koji nisu naši sunarodnici, ali su dobre komšije i prijatelji. To je pokazatelj visoke kulture življenja.

Neko je davno zapisao da Srbi retko idu u crkvu, čak se i ne izjašnjavaju o svojim sveštenicima pohvalno – sve im zameraju, ali ako im neko dirne u veru spremni su da je brane po svaku cenu. Čini mi se da je isti slučaj i sa ćirilicom, što nije dobro ni za Srbe ni za ćirilicu.

Potrebno je imati stvarno znanje o onome što doživljavamo kao svoje, jer samo tako moguće je imati jasnu sliku o svemu. Sećam se nekih Srba iz Hrvatske sedamdesetih godina prošlog veka. Retki su bili oni koji su koristili ćirilično pismo. Sve je kod njih bilo „abecedno“, tako da nisu govorili „od A do Š“, već „od A do Ž“, što jasno govori o nepoznavanju pisma svog naroda.

Treba izbegavati sve krajnosti kojima čovek lako podleže u stanju nezadovoljstva nošen masom. Tada je sve svedeno na parole sa uvredljivim sadržajima, ali rešenje je sve dalje i moguće je samo onda kad prestane bezlično nadmetanje neistomišljenika.

Ono što treba da bude primarna misao jeste svest o tome da ćirilicu najviše možemo sami ugroziti svojim odustajanjem i zaboravljanjem. Ništa manje opasno nije ni nametanje ćirilice svima po svaku cenu. Najbolje je koristiti je kao svoje pismo bez omalovažavanja latiničnog pisma, kao i pisma i jezika svojih komšija i drugih svetskih i evropskih naroda. Vojvodina je, uostalom, dobar primer.

Čekajući dan kad će se pojaviti hrabar i odlučan čovek u Hrvatskoj koji će svojim sunarodnicima objasniti važnost poštovanja naše ćirilice, ne dangubimo u osuđivanju drugih. Upitajmo se koliko nam je stvarno ćirilica na srcu. Jer ako zaista jeste, onda ćemo je čuvati i od sebe.

Nećemo tražiti od drugih ono što sami ne činimo. Važno je da sebi priznamo istinu bez odlaganja – nismo je ni mi koristili uvek, što zbog sredine u kojoj smo odrastali što zbog komunističke ideologije. Svejedno! Ne zavaravajmo sebe i budimo iskreni jedni prema drugima. Imajmo poverenje jedni u druge i ne namećimo jedni drugima ništa.

Koliko će ćirilice biti u Srbiji to zavisi od nas samih i našeg doživljaja važnosti pisma i jezika. Ako toga ne postanemo svesni izgubićemo i sebe i pismo u bezizlazu koji smo sami sebi trasirali. Ćirilica bi trebalo da se u Srbiji čuva ljubavlju i stvaralaštvom, a ne zlopamćenjem i zluradošću.

U Vukovaru će sa njom biti kako Evropa kaže, a kod nas još, bar po tom pitanju, mi odlučujemo. Učinimo to slobdno, bez straha i stida, bez prkosa i nasilja, kao odgovorni ljudi koji čuvajući svoj jezik i pismo uvažavaju jezik i pismo svakoga naroda.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Slučaj maturanti: Ćirilica nepoželjna na panoima u centru …

DISKRIMINACIJA ĆIRILICE – Jadovno 1941.

ĆIRILICA DIO IDENTITETA SRPSKOG NARODA I KULTURE …

Građani opasnih namera – Jadovno 1941.