Prijepoljska bitka

Četvrtog decembra se navršilo ravno 76 godina od stravičnog stradanja partizanske vojske u bici kod tadašnje bolnice u Prijepolju. Kao i prethodnih godina komunisti, njihova deca i unuci, namešteni u raznim organizacijama na čelu sa SUBNOR-om, obeležili su ovaj dan ponavljajući razne fraze i floskule o dobrim i lošim momcima, o borcima za slobodu i saradnicima okupatora, kojih smo se naslušali prethodnih decenija.

Po prvi put teret organizacije ovog skupa na sebe je preuzela vlada Srbije. I lokalna vlast je, naravno, dala svoj doprinos. Predsednik SUBNOR-a prof. dr. Miodrag Zečević je pročitao referat u kom je prepričan ovaj događaj. Kao i svi dosadašnji ovakvi govori, ni ovaj mi ne bi privukao pažnju da nisam među mnogim zastavama sa petokrakama ugledao i zastavu Socojalističke republike Hrvatske i čuo jednu rečenicu koja je do sada bila tabu tema. Bar se meni tako čini jer nisam imao priliku da čujem nešto slično od zvaničnih predstavnika partizanskog pokreta iz Drugog svetskog rata. Naime g. Zečević je izjavio da su greškom više komande borci dospeli u tešku poziciju iz koje nisu mogli da se izvuku pa je poginulo oko 500 ljudi a konačan broj neće nikad biti poznat. Odmah sam se setio da sam sličnu rečenicu našao i u nekom od tekstova Miloslava Samardžića koji se godinama bavi pisanjem o Drugom svetskom ratu.

Zato danas na sajtu objavljujemo delove iz knjiga g. Miloslava Samardžića koji se odnose na krvavi 4. decembar 1943. Zahvaljujemo mu se na nesebičnoj pomoći i najavljujemo saradnju u budućnosti.

„…Tako je teško oklevetan i veliki junak u borbi protiv okupatora i komunista, major Vojislav Lukačević. Njegova parola glasila je: “Smrt fašizmu i komunizmu, sloboda narodu!“ Zaista, da li neko veruje da je jedan takav junak i džentlmen dostojan divljenja, koji je svojom pojavom marta 1944. godine impresionirao i britanskog kralja Džordža Šestog, u Londonu, radio tako bedne stvari, poput mučenja ranjenika?

Što se tiče masakra partizana u Prijepolju, stvari stoje ovako. Dva sata pre početka napada na poslednju nemačko-ustašku odbranu Sarajeva, koja se nalazila na Sokolcu, u zoru 22. oktobra 1943. četnike su sa bokova napali partizani sa svim raspoloživim snagama. Četnici su se tako našli opkoljeni sa sve četiri strane. Glavni udar tek je imao da usledi, jer su Nemci počeli da dovlače iz Grčke svoju najbolju jedinicu na Balkanu, 1. brdsku diviziju. Nju je u oblasti Sjenice dočekao jedan od specijalnih antigerilskih pukova divizije “Brandenburg“, dok joj je iz Hercegovine u susret dolazila 7. SS brdska divizija “Princ Eugen“. Tada je osnovan 5. SS brdski korpus, brojan oko 50.000 vojnika.

Nemački plan bio je: sačekati da se u strateški nepovoljnoj dolini Lima uhvate u koštac četnici i partizani, pa ih onda jednim udarcem zajedno uništiti.

Dražin plan bio je: izvući glavninu svojih trupa iz makaza, a manji deo ostaviti da zadržava i zavarava partizane, tj. da ih u uskim klancima reke Lim pretvori u idealnu metu za očekivani nemački napad. Od mnoštva Dražinih naredbi u tom smislu navešću samo jednu, najkraću: “Mi moramo iskoristiti sadašnji razvoj situacije i ne dozvoliti da u obruč Nemaca padnemo zajedno sa komunistima“.

Zadatak da zadržava i zavarava komuniste dobio je major Lukačević. U jednom radiogramu on je pisao: “Ja balansiram po konopcu kao balerina. Čim mi se pruži prilika ja lupnem komuniste, a od Nemaca se čuvam koliko mogu i umem“. Dugo očekivanu vest Lukačević je poslao Draži 3. decembra: “Sutra počinje nemačka ofanziva“.

Operacije u dolini Lima od kraja oktobra do početka decembra 1943. svedoče o vojničkoj superiornosti četničkog pokreta u odnosu na komuniste. Zbog dobre organizacije na širokom prostoru, od Skopske Crne gore do Dinare, kao i zbog stručnog komandnog kadra, četnici su uočili raspored snaga i namere kako komunista, tako i Nemaca. Oni se izvlače iz obruča ova dva neprijatelja ostavljajući zamku za slabijeg – za komuniste. Sa druge strane, ove operacije su još jednom potvrdile neobično slabije vojničke karakteristike komunističkog pokreta. Komunisti nisu imali ni najosnovniju predstavu o vojištu, pa čak nisu uočili koncentraciju 20.000 vojnika Prve brdske divizije (vraćenih iz Grčke).

Kao što je Mihailovićev plan za odbranu Srbije od 7. novembra 1943. vrhunac ratne veštine, tako je pismo J. B. Tita štabu Drugog udarnog korpusa od 6. decembra iste godine primer dosezanja dna u vođenju operacija. Dva dana posle masakra u Prijepolju partizanski komandant ne samo što nije znao šta se dogodilo, već piše da u Sandžaku, Crnoj gori, BiH, zapravo ima najmanje Nemaca: „Svi ostali sektori su posednuti od strane okupatora mnogo jače, to znači da su uslovi rada na njima mnogo teži.“ U stvarnosti je bilo potpuno drugačije: ovde se nalazila najveća nemačka formacija na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije, Peti SS brdski korpus. Sa 20.000 vojnika, divizija Princ Eugen se već dve nedelje kretala iz Hercegovine prema istočnoj Bosni radi spajanja sa Prvom brdskom divizijom i Brandenburškim pukom,  ali J. B. Titu ni to nije bilo poznato, pa u nastavku piše: „Mi mislimo da je taj prodor Nemaca od Sjenice privremenog karaktera. Verovatno Nemci nastoje da se probiju ka Višegradu i Sarajevu i na taj način uspostave prekinutu vezu između Bosne i Srbije.“

I pod stavkom „obaveštenja o neprijatelju“ vidi se da partizanski komndant i njegov Vrhovni štab nisu imali ni elementarne podatke. „Primećuje se jače grupisanje Nemaca u zapadnom i severozapadnom delu zemlje“, stoji u ovom pismu Drugom udarnom korpusu od 6. decembra, dok je stvarno stanje bilo dijametralno suprotno: najveće grupisanje Nemaca nije se odigravalo u Sloveniji i Hrvatskoj, već upravo na sektoru Drugog udarnog korpusa, sa tendencijom prelaska na teritoriju Trećeg udarnog korpusa, odnosno u istočnu Bosnu.

Miroljub Bjelić

Izvor: DVERI