Priče iz Velikog rata: Iz Milutovca u slavu

Mogao sam, kao dečak, da bacim kamen na određeno mesto, po želji. Dok sam sa vršnjacima čuvao stado na pašnjacima Milutovca, kladio sam se da ću ubaciti kamičak u gnezdo, u odžak na kući, da ću kamenom „skinuti“ krušku.

Kladio sam se da ću na određenu crtu, na odstojanju od tridesetak metara, baciti kamen. Bio sam nepogrešiv, uvek sam dobijao opklade.

Kad sam dvanaeste pozvan u vojsku, šta bih ja tada mogao da budem, ako ne – bombaš? Hajde, Miladine Miletiću, govorio sam sebi, lako je bilo sa kamenčićem na livadi, ubaci ti, brajko, bombu u turski rov! I, bogami, da se ne hvalim, ubacivao sam bombe gde god je trebalo – od Kumanova do Jedrena. U to vreme bio sam u četvrtoj četi pvog bataljona 15. pešadijskog puka „Stevan Sinđelić“. Divizija – Timočka. Armija – Druga, vojvode Stepe Stepanovića.

Komandir čete Milija Mijatović, kapetan prve klase, kad god je bilo gusto pozove me i kaže: „Hajde Miletiću, sokoliću, uzmi dva vojnika, pa vidi da se s druge strane neprijatelj ne dosađuje“. Kad je ispred Jedrena trebalo da se uklone bodljikave žice, on zove mene. „Uzmi svoje bombaše“, kaže mi on, „pa malo makazama, malo više bombama iskidajte onih četrnaest redi žice, tek da možemo da prođemo“. Turci gađaju i topovima, ali – mi pravimo prolaz.

Tako, kao iskusan vojnik uđoh u rat sa Bugarima. S njima, kao i sa Turcima, po kratkom postupku. Ali evo i Švaba udario sa svih strana. Tada sam bio u prvoj četi drugog bataljona. Puk isti. Potisnuli nas sa Drine. Zaustavili smo se na Vrapčem brdu, kod Lazarevca. Tu smo primili borbu. Razvijemo se u strelce. Ispred nas je komandir čete. Moj vod je na levom krilu. Švabe nadiru. „Sagni se, gospodine poručniče“, govorim svom komandiru voda, jer meci fijuču oko nas, a on visok i prav kao bor. Samo što sam izgovorio ove reči, pogodi ga metak. Poručnik pade bez reči. Preuzmem komandu. Sedamdeset vojnika sluša sada moju zapovest. Podnarednik sam.

Čujem komandu komandira čete: „Za mnom, juriš, pa onda ponavljam reči i trčim ispred vojnika. Grmi artiljerija, prašte bombe, ključa… Pod brdom, u šljiviku grupa vojnika, kao da nije borba. S njima i oficir. Saznajem da je to treća četa i govorim: Prva četa gine, a vi stojite u šljiviku. Tako se i oni uključiše u borbu. Izmešasmo se sa Švabama. Oni misle – mi se predajemo! Ja mislim – oni se predaju! Hvata se suton i sve se manje razabira šta se događa. Kao da je nastala opšta zbrka.

Tu moj vod zarobi 63 vojnika i jednog oficira. Odredim vojnike da sprovedu zarobljenike u štab puka. Pokažem im rukom u kom pravcu da se kreću, kad na svoje zaprepašćenje vidim komandanta puka Mićuna Pajevića: vode ga Austrijanci! Zarobili ga… Vojnici su to, srećom, videli, pa krenuše ulevo.

Kako sam najednom ostao sam, nikad nisam uspeo da razjasnim. Tek, ispred mene istrčaše trojica Švaba. „Dole oružje“, viču, a ja njima kažem da se – oni predaju, da imamo puno zarobljenika. Vidim, opasna stvar, pa bacim pušku i tog trenutka se osetih jadno – kao da sam sve skinuo sa sebe, kao da sam ostao go… Švabe uzeše moju pušku i otrčaše da odrobe one zarobljenike. Nemam pušku, ali u šinjelu imam dve bombe… Trčim sad i ja i u mraku nabasam na grupu vojnika. Ko ste, pitam, spreman da bacim bombe. „Tvoji smo vojnici, podnaredniče Miletiću“, kažu mi. Onda za mnom.

Preprečim put onoj trojici Švaba! Prepoznaše me po bradi, ali neće da se predaju. Misle: nemam oružje. Kad su videli grupu vojnika, predadoše se.

Kad je pao mrak i umukla borba, sakupili smo se. Od 70 vojnika, preživelo nas je – 28! Te noći smo prespavali u senu. Sutradan smo se povukli. Švabe su nadirale. Sledećeg dana smo preuzeli ofanzivu… Za kratko vreme stigli smo do Kolubare.

Pozove me komandir čete i kaže: „Miletiću, uzmi dva vojnika, pa preko Kolubare. Izvidi gde su Švabe“. Uzmem Milana Radivojevića, komšiju iz Milutovca, i Jevrema Mišića, iz susednih Stragara, pa na obalu Kolubare. Odsečemo jedno podugačko stablo, povalimo ga u vodu i držimo se, dok štapom merimo dubinu vode. Odatle, s druge strane reke, puzimo uz brdo Strikovac. Odjednom, švapski mitraljez poče da „veze“. Čujemo zujanje metaka. Naši odgovaraju ravnom merom. Nađosmo se između dve vatre. Ne zna se koja je opasnija. Ali, žalije nam nekako da poginemo od metaka naših vojnika.

Dođe mi da se okrenem i viknem našima: da li ste pametni? Znate li šta radite?! Poslali ste tri vojnika u izviđanje, a sada pucate u njih… Ali ćutimo i puzimo uz brdo. Kad smo došli na stotinak metara od švapskog mitraljeskog gnezda, naš mitraljez umuknu. To je zbog nas, primetili su nas, prestali su da gađaju i čekaju šta ćemo da uradimo.

A šta mi možemo da uradimo, nego da krenemo još koju desetinu metara, da pužemo, nemo, bez reči… Dogovaramo se pogledom. Radivojević i Mišić su toliko puta oprobani u okršajima, da im je ovo došlo kao – vežba! Kad smo bili na oko trideset metara, onaj mitraljez još sipa vatru. Još malo, samo koji minut, i nikad se više nećeš oglasiti – šapućem u sebi. Pričekam koji sekund, pa kad su prišli Radivojević i Mišić, očima se dogovorismo da istovremeno bacimo tri bombe. Majko moja, koji sekund kasnije, kao da se planina cepa. Vrh je bio obavijen dimom. Čulo se zapomaganje, jauci su dopirali sa vrha. Čim se dim razišao, viknuo sam: levo krilo napred! Podigli smo se nas trojica i u nekoliko skokova našli se ispred ranjenih i unezverenih Švaba.

Tu smo zarobili 36 vojnika i jednog podoficira. Onaj mitraljez smo zauvek ućutkali. Naši su s druge strane reke sve posmatrali i ubrzo zatim je ceo puk bio na visu. Tu smo ih sačekali i predali zarobljenike i njihovo oružje… Odatle, ponovo na Drinu.

Nešto kasnije, kad na teritoriji Srbije nije bilo više nijednog neprijateljskog vojnika, osim mrtvih i zarobljenih, bio je postrojen puk. Komandant puka lično, pitao je vojnike – ko zaslužuje da dobije Karađorđevu zvezdu. Vojnici su u jedan glas izgovorili moje ime. Moji drugovi, Radivojević i Mišić, dobili su Zlatne Obilićeve medalje za hrabrost. Tako je to bilo…

(Antonije Đurić, „Solunci govore“, Prosveta, Beograd, 1988.)

Izvor: Magacin

Vezane vijesti:

Prvi komandant srpske rečne flotile i srpske mornarice

Vojevanje Obrada Hornjaka

Rado ide Fijat u vojnike