Priče iz Velikog rata: E, neka si mi sine, živ i zdrav, ja sam ti otac

Stigao sam jedne kišne noći tačno četiri godine i tri meseca posle odlaska u rat. Više i ne znam gde sve nisam vojevao i to je duga i zamršena priča. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a moji Kovačevci sasvim pusti, u zgarištu, zatrveni. Idem, idem, oprezno, ali niotkuda glasa. Nigde žive duše. Čak i pse rat istrebio i zatro. Nema ni njihova laveža iza srušenih taraba…

U iscepanom šinjelu koji sam proneo kroz sve bitke Solunskog fronta, pokisao i zamoren, lagano sam se kretao kroz selo, u kome sam se rodio, odrastao i zametnuo svoje kućno ognjište. Poznavao sam svaku kapiju, svako drvo i tarabu, ali nikada, u ratu, nisam osetio takav strah i takvu zebnju kao ove mrkle jesenje noći vraćajući se sa fronta. Plašio sam se da me neko ne ubije misleći da sam kakav Švaba sa kacigom na glavi koji se krije po Srbiji iako je rat okončan.

I sve vreme mi je u mislima bilo pitanje: Šta je sa mojima? Da li su mi živa deca? Da li se moj kućni krov održao u ovoj ratnoj nesreći i izgibeniju? Švapske horde su harale i pljačkale svuda gde su prolazile.

Dolazeći kući iz rata, posle proboja Solunskog fronta, ja sam se najviše plašio – crne istine. A ona je: da mi je sve pobijeno i zauvek zatrto!

„Eno, ono je kuća, ono je Stanojeva livada. Ali ne, ne, neću svom domu“, najednom je odlučio Lazar. „Prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da čujem šta se sve u selu dogodilo“.

Kao da je doneo neku važnu odluku, on je snažno zakoračao i posle nekoliko časaka zakucao na prozorče oniske Radisavljeve kuće.

— Ko je? — začuo se iznutra jedan krupan muški glas.

— Otvori, naši smo.

Nije bilo malo iznenađenje kad je Radisav ugledao svog rođaka Lazara, a ovaj ga je samo gledao, hoteći iz njegovih očiju da pročita već u prvom trenutku pravu istinu.

– Šta ima u selu, Radisave, govori odmah, govori brže? Je li sve živo i zdravo na drmu?

— Jes, brate, sve je živo i zdravo, samo smo mnogo osiroteli, nemamo nigde ništa.

— Živa glava opet će steći.

I razgovor je otpočeo. Radisav je ovog iznenadnog putnika počastio rakijom, a žene otrčale Lazarevoj kući i obavestile čeljad o njegovom dolasku.

– Što se nikad ne javi? — upita ga jedna starica.

– E, majko, kako da vam se javim. Da sam imao trista glava, mislio sam da ni jednu neću izneti iz rata. Pa šta džabe da vas varam da sam živ kad nikada nisam znao da li ću se vratiti.

Jedan mališan uđe u sobu i pristupi mu ruci: – Dobro veče, — prošaputa mali tiho.

— Čije je to dete?

— Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!

— E, neka si mi, sine, živ i zdrav, ja sam ti otac.

U Lazarevim očima prvi put zablistaše suze i poče nešto da ga davi u grudima. Hteo je da se isplače, hteo da zajeca od nekog prigušenog osećanja, koje on ne bi umeo da objasni. On više nije umeo da se raduje i samo je netremice gledao u svog sina koga nije mogao da pozna. I u tom čudnom osećanju dohvatio je ruku mališana, stegnuo je i krenuo kroz selo.

— Sine, ajdemo sada našoj kući…

(Milan Šantić, „Vitezi slobode“, Sedma sila, Beograd, 1938.)

(MAGACIN)

Izvor: VIDOVDAN