Priča za sva vremena – Jama

Ovo nije priča za svačiji stomak. Ali je za svačije srce.

Priča je ovo koju ne zna mnogo ljudi. A stara je skoro osamdeset godina i pred vama je ne zbog jubileja. Već zbog… srca.

Ona počinje u Livanjskom polju. Jugozapad Bosne, negde između Dinare i Golije, kad gledate jug i sever, odnosno između Tušnice i Šatora kad gledate istok i zapad. M? Nisu nas na geografiji učili gde je šta? Dobro, da probamo onda ovako.

Baka mi je rođena na pravoslavni praznik Ognjena Marija. Išao sam u školu Ivan Goran Kovačić. Naizgled, nema to nikakve veze jedno s drugim, osim što je svoje najpoznatije delo, o ustaškim zločinima, „Jama“, čuveni IGK napisao baš zbog zločina koji se desio na Ognjenu Mariju 1941.

Na prostorima Livanjskog polja ustaše su samo u 1941. ubile preko 1.500 Srba. Mahom žena, dece i starih. Ali, nisu to bila streljanja. O, naprotiv. U jamu Ravni Dolac, duboku 46 metara, bacili su 218 živih ljudi. A onda po njima bacali veliko kamenje i stenje, jer su se krici, nekim čudom nekoliko preživelih, čuli iz dubine. A zatim su na njih bacili i bombe.

Bilo je tu mnogo dece. I mnogo žena. Čak i tri trudnice. Neki od bačenih, izlomljeni, unakaženi, nekako su ostali živi. Mrak. Samo tračak svetla odozgo. Tamo gore, gde je smrt počinjala. Od bolova se nije moglo živeti. Od jauka preživelih, tek. Od pada, od mrtvih oko sebe, takođe.

A opet, ostadoše taj dan živi, njih nekoliko desetina. U mukama, ali živi. No, njihov samrtni ropac se začu, sve više, sve češće. Oni koji su mogli da se pomere, počeše da ližu vlažne stene, ne bi li se dan po bacanju, 31. jula, okrepili bar malo. Neki dečkići, ne stariji od osam godina, rešiše da piške u jednu cipelu, pa probaše da piju. Umreše među prvima od preživelih.

Kada bi videli svetlo sa vrha jame, znali bi da je dan. Pa pozivali, zapomagali, tražili pomoć. Nije imao ko da ih čuje. Onda ukvasiše delove odeće skinute sa mrtvih, pa pribiše uz zidove stena, ne bi li se na tkanini nakupilo vode koja je klizila ponegde po stenju. Onda su cedili to, i pili.

Živeli su ti mrtvaci tako dan, dva, tri. Petog ili šestog, na njihova pozivanja im se neko odazva odozgo. Obradovaše se živi, pa poslušaše pozive odozgo da, ako ima među mrtvima nešto para ili zlata, da ponesu, sad će konopac za izvlačenje.

Prosto da ponesu, da im se nađe u danima rata, da ne propadne u jami.

Neke starije žene povikaše „to su ustaše, poznala sam tog i tog po glasu“.

Nisu ih ostali slušali. I, ovi gore izvukoše dvojicu od Lalića i jednu devojku, Savu Vulić. Ali, ne prođe mnogo, začuše se puške. Odozgo baciše dva mladića. Posle njih i Savu. Golu. Ko zna šta su joj radili pre smrti. Gore se samo smeh đavolski čuo.

A onda bombe. I povici odozgo „Ima li sad ko živ, da ga vadimo?“.

Jedna od trudnica se nedugo zatim porodi. Mrtvorođeno žensko dete beše. „Bog ga imade na umu da se ne pati i ne skapava kao mi“, reče nesrećna majka.

Prođe čitava nedelja. Dve nedelje. Tri nedelje. Četiri nedelje. Pet nedelja. Šest nedelja.

I tri dana.

A onda, malo čobanče, Hrvat neki od dobroga roda, jer dobrih ljudi ima svuda, i nema ih malo, začu poslednje vapaje. Dovede neke ljude da vade ako ima ko preživelih, ali se niko nije usudio da krene. Jedna žena, ne mogavši više da izdrži užase jame, okuraži se. I javnu im se odozgo, srećna.
—
Iz jame Ravni Dolac, u koju je bačeno 218 živih ljudi, uglavnom žena i dece, izašlo je na Usekovenje glave Sv. Jovana Krstitelja 13 žena i jedan muškarac. Jedna od tih žena je tri meseca kasnije rodila blizance.

Kucala i njihova, nerođena dva srca u jami tih šest nedelja i tri dana. Neka od danas i vaša kucaju za te mučenike. I onih 1.500 iz ostalih jama Livanjskog polja. I ko zna koliko desetina, stotina hiljada drugih žrtava sličnih stratišta iz tih vremena.

Ustvari, neka kucaju za nas, sadašnje. Da ne gledamo više najgore u ljudima oko sebe, već da ne zaboravimo da smo – rod.

Da ne zaboravimo ni – odakle smo pošli.

Tada ćemo znati i gde idemo, i kako ćemo tamo stići.

Ova priča je samo jedan od znakova pokraj puta.

Darko Nikolić; Subota, 23. april 2016.

Vezane vijesti:

Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

Udruženje Sveta Ognjena Marija Livanjska: Srbi Livanjskog polja – trajanje kroz vijekove

Do 28. aprila u Beogradu izložba “Srbi Livanjskog polja – trajanje kroz vekove”