Priča o Srbinu, komunističkom ubici, likvidiranom u Jasenovcu, od strane onih s kojima je rušio Kraljevinu SHS

Predvečerje kasnog jula, 1940. godine. Dan se lagano gasio u dolini ispod Petrove gore. U kafanu na periferiji čuvene Banje Topusko, smeštene na prostoru koji spaja Baniju i Kordun, ušla su četvorica mladića i posedala za sto kod zida, suprotno od šanka.

Na drugoj strani prostorije, gde je bilo desetak stolova, dvojica starijih ljudi igrala su karte. Dva stola dalje, prema onoj četvorici, leđima okrenut ka zidu, sedeo je čovek pedesetih godina, s kosom puštenom do ramena i bradom kakvu viđamo kod pravoslavnih sveštenika. Četvorka je najpre šaputala a kako je vreme prolazilo i na stolu se povećavao broj krigli od piva, njihov razgovor bio je sve glasniji. Na čoveka s bradom i dugom kosom nisu obraćali pažnju, misleći da je lutalica, jedan od samotnjaka kakvi su se u to vreme mogli sresti na lokalnim drumovima i po varošicama tog dela Kraljevine Jugoslavije.

Jedan od mladića, nesumnjivo s najvećim autoritetom u grupi, govorio je o fašizmu, Hitleru, Evropi koja ćuti, veličajući Sovjetski Savez, Crvenu armiju, Lenjina. „Komunizam će doći i ovde, velika ideja ravnopravnosti zaživela je na najbolji način u Rusiji a mi je moramo dočekati spremni“, naglašavao je, podižući desnu ruku visoko, praćen užarenim pogledima drugova. Onaj čovek je samo jedanput pogledao prema četvorici mladića, onda je oborio pogled i nekoliko puta se jedva primetno osmehnuo. Ispred sebe je imao flašu s malo crnog vina na dnu i pepeljaru punu opušaka.

Topusko je već bilo prekriveno mrakom kad su ideološki zapaljeni mladići, puni zanosa i snage kakvu samo mladost nosi sa sobom, izašli u toplu letnju noć. Gazda kafane, Mirko S. prišao je čoveku s dugom kosom i naplatio popijeno vino. Ovaj se podigao, povukao još nekoliko dimova, ugasio cigaretu i laganim korakom, nogu pred nogu, napustio kafanu.

GOLA ISTORIJA…

Dvojica od one četvorice postaće kroz nekoliko godina narodni heroji, legendarni partizani, vođe ustanka protiv fašizma, pronosioci ideologije pristigle na Baniju sa ruskih prostranstava tamo gde je kukuruz – verovali su i pričali drugima – viši od krovova kuća, paradajz krupniji od bundeve, a topovi Crvene armije takvi da iz Moskve mogu da gađaju Berlin. Samo što Staljin neće. Čeka da Hitler napadne Sovjetski Savez pa da mu očita lekciju. Govorili su sluđenom i prestrašenom narodu Banije i Korduna da je Kraljevina Jugoslavija na izdisaju, da propada na opšte zadovoljstvo svih, te da će se ubrzo roditi država s vladavinom naroda u kojoj će svi živeti bogato, u jednakosti, bez terora i dominacije jednih nad drugima. Baš kao što je u svojim govorima i knjigama najavljivao Lenjin a u život, govorili su, pretvarao drug Staljin.

Budući partizani, četvorica mladića, one tople večeri u kafani Mirka S. nisu mogli ni da naslute da je tu do njih, samo nekoliko metara udaljen, sedeo čovek koji je lično poznavao Staljina, Trockog, ceo Politbiro KPSS, koji je komunizam stvarao, širio ga po svetu i dočekao da vidi kako ta velika, omamljujuća, slatkasta ideja porađa monstruma koji ubija svoju decu. Bio je to jedan od najodanijih agenata tajne službe Sovjetskog Saveza, diplomac sociologije iz Švajcarske, neumoljivi partijski likvidator koji je širom Evrope pobio više „neprijatelja revolucije“ nego što će ih ona dva narodna heroja ikada videti. Čovek čiji je život gola istorija Balkana i Evrope prvih decenija 20 veka, osoba koja je iz ličnog iskustva mogla da priča o Sarajevskom atentatu, Gavrilu Principu, Grabežu, Gaćinoviću, Apisu, Mustafi Golubiću, Solunskom procesu…

Dve godine ranije, u kasnu jesen 1939. godine, na vrata kuće Teše Rkmana, u selu Perna, nedaleko od Topuskog, pokucao je čovek srednje visine, u pohabanom odelu, sa šeširom na glavi. Otvorila je starija žena, čovek je skinuo šešir i ćutao a kad je starica izgovorila: “Dobar vam dan, koga tražite?”, on je uzvratio: “Ujna, zar me ne poznaješ?”. Starica je najpre nemo gledala a onda sklopila ruke i gotovo zajecala: “Pajo, ti si.”

Ispred vrata kuće svog ujaka, u kordunaškoj zabiti, daleko od svetlosti Pariza, širokih bulevara Moskve, bečkog Pratera, luksuznih vila na obalama Ciriškog jezera i drugih mesta na kojima je živeo, stajao je jedan od najtraženijih komunista Evrope, lutajući metak Kominterne, čovek od čijeg imena je hvatala jeza. Tog sumornog jesenjeg dana u zavičaj, tamo odakle je otišao pre 28 godina, vratio se Pavle Bastajić.

Danas to ime pleni pažnju samo istoričara, istraživača komunističkog pokreta Evrope i Balkana, hroničara KP Jugoslavije. Komunistička ideja doživela je u praksi potpuni slom, nema više Sovjetskog saveza, Kominterne, Jugoslavije, odavno su skinute table sa imenima ulica datim po legendarnim ideolozima komunizma, revolucionarima, narodnim herojima, neretko po onima kojima su ruke bile krvave do ramena, masovnim ubicama često sopstvenog naroda.

Pavle Bastajić je u Perni zatvorio životni krug, na način koji ne bi bolje osmislio ni romanopisac. Rođen je 1890. godine. U najranijoj mladosti odlazi da uči veronauku u Sremske Karlovce ali njegov duh je bio za sve drugo samo ne za smirenost i molitvu. Od Srbina postaje antisrbin, ruši sve nacionalne mitove i tradiciju na kojoj je odrastao, tumara između nacionalnog herojstva, predaka i jugoslovenstva, internacionalizma; od potrebe da bude slobodan do nekontrolisanog nagona za rušenjem sistema i države, za ubijanjem svakoga ko je izdao ideju Oktobarsku revoluciju. On koji je komunizam širio, za njega ubijao i ležao po apsanama, na kraju je potpuno slomljen i razočaran u pravo u taj komunizam – a video ga je iznutra, u Moskvi, širom Sovjetskog Saveza – došao u Pernu, praznih džepova, potrošenog života, bez ciljeva, prazan u duši, srcu, razočaran u sve.

ETIKETA

Sretali su ga kako luta sa pogledom uperenim u ništa, nem, bez želje da razgovara sa ljudima. Preživljavao je od ono malo sirotinje iz ujakove kuće i pomoći prijatelja iz Beograda. Najpoznatiji među njima bio je Vladislav Ribnikar, osnivač i prvi čovek “Politike”. Pavle je u Perni u potpuno drugom svetu, neprepoznatljiv fizički i psihički. Druži se uglavnom sa Savom Dimićem, sveštenikom iz Sjeničaka, raspravljaju o duhovnim i religijskim pitanjima, politike se kloni kao đavo tamjana. Komunistički aktivisti tog dela Hrvatske banovine traže od partijskog vrha instrukcije kako da se ponašaju prema Bastajiću. Tito im poručuje da ga ostave na miru, što ovi tumače na svoj način i lepe mu etiketu trockiste, okrećući glavu od njega kad god bi ga sreli. Ovome je to apsolutno odgovaralo.

Ustašku državu Bastajić dočekuje na Kordunu. Sedeo je u voćaru, 10. aprila 1941. godine, pod tek procvalom trešnjom, kad su mu rekli da je u Zagrebu proglašena samostalna hrvatska država. Nije kazao ni reč. Tu državu proglasili su isti oni s kojima je rušio Kraljevinu Jugoslaviju. Ustaški pokret Ante PAvelića i Komunistička partija Jugoslavije, između dva svetska rata, imali su potpuno identične ciljeve: borbu protiv “srpske hegemonije”, svakog oblika srpstva, rušenje Jugoslavije i stvaranje suverenih nacionalnih država, od samostalne Slovenije i Hrvatske do velike albanske države. Događalo mu se ono o čemu je sanjao ali ta java, kao što u životu biva, poprimala je druge oblike. Jezive.

Samo dva meseca kasnije ustaška policija dolazi u Pernu i odvodi Bastajića. Saslušavaju ga nekoliko dana i puštaju ga kući. Ostaće večita tajna zbog čega Bastajić tada nije pobegao sa Korduna. Najmanje je moguće da nije mogao da pretpostavi šta mu se sprema. Da li je hteo da plati cenu koje je bio svestan više od ikoga? Tih dana ustaše skupljaju Srbe po Kordunu i Baniji, odvode ih u Glinu i tamo čine jedan od najtsrašnijih zločina u istoriji čovečanstva, po načinu ubijanja i mestu gde se zločin odigrao. Da, u pitanju je pokolj u Glinskoj crkvi.

Bastajić, sve vreme isposnički miran, živi u Perni. Ustaše ga ponovo hapse i dovode u Zagreb. Zatvoren je jedno vreme s mladim komunističkim aktivistima i haesesovcima, koji su dizali glas protiv fašizma. Oni su kasnije govorili o čudnom čoveku sa dugom kosom i bradom, koji je podsećao na pravoslavnog sveštenika.

Ne zna se kako je skončao Pavle Bastajić. Po jednoj verziji ubijen je na putu za Jasenovac, a po drugoj likvidiran je jezivo u samom logoru. Nije imao dece a potomke njegovih bliskih rođaka po drugi put uspostavljena nezavisne Hrvatska razbacala je širom sveta. Nema ih jedino tamo gde je Pavle verovao da se rađa sunce i gde je doživeo najveće životno razočarenje – u Moskvi. U Perni danas živi oko stotinjak Srba.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: Intermagazin