Прича о прстену Светог Јоаникија Липовца

Професор и књижевник Жељко Видаков Зиројевић причу и прстен „наследио“ од пријатеља Радојице Радовића, мајора Удбе

Митрополит Јоаникије Липовац ухваћен је у збегу 12. маја 1945. године код Цеља. Пребачен је у Загреб, у штаб Прве армије код команданта Пеке Дапчевића, одакле је по налогу Милована Ђиласа одведен у Београд, на Топчидер. Митрополита су стрељали припадници Озне 18. маја 1945. године као народног издајника. Његове кости почивају на необележеном месту негде на простору Буковика код Аранђеловца.

Професор, публициста и књижевник Жељко Видаков Зиројевић чувар је прстена митрополита Јоаникија Липовца.

– Време је да митрополит буде сахрањен на начин достојан човека и по правилима Српске православне цркве, а истина о његовом стрељању доспе у јавност. Живи сведоци и сада постоје и ја их позивам да кажу где је митрополит Јоаникије сахрањен – каже Зиројевић.

– Прстен је са своје руке митрополит скинуо уочи стрељања и дао свом чувару, капетану Озне Радојици – Раки Ивановићу. Заветовао га је да га преда Патријаршији СПЦ, неком од његове породице или Митрополији црногорско-приморској. Тај завет мора да се испуни – каже професор.

– У Београду га је обишао човек који је био страх и трепет, Василије Ковачевић. Ђилас је Јоаникију рекао да ће му због издајства бити суђено. После тога, по његовом наређењу, митрополит Јоаникије је спроведен до Аранђеловца, где је био затворен у јеврејску вилу „Малер“. Припадници Озне страшно су га мучили, тукли, малтретирали, терали га сатима да стоји, а ако би покушао да се наслони на зид, одмах би следовале батине – препричава Жељко Видаков Зиројевић.

Све ово би било за историју и њен суд непознаница да један од изузетно часних људи, првоборац, учесник и рањеник са Пријепољске битке, борац Шумадијске бригаде, касније мајор Удбе, покојни Радојица – Рака Ивановић, родом из села Крћевца код Аранђеловца, није свом добром пријатељу Зиројевићу отворио душу и испричао последње тренутке живота митрополита.

– Прстен је једна од светиња човека свеца. Први пут за јавност причам ову причу и уједно желим да се и на овај начин код неколицине преживелих пробуди савест код оних који су учесници и сведоци тих догађаја, да се коначно мучки убијени митрополит Јоаникије сахрани онако како то налаже и православље и канони Српске православне цркве – каже професор Зиројевић.

Митрополит Јоаникије Липовац, касније великомученик свети Јоаникије, убијен је у Буковику 18. јуна 1945. у предвечерје.

– Видим да је дошао овај Ковачевић из Београда. Мислим да знам да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим– обратио се митрополит свом чувару капетану Ивановићу.

– Видим да си добар човек, иако си комуниста. Према мени си добар. Молим да овај мали завежљај, кад будеш могао, пошаљеш мојима у Црну Гору, јер ће мене данас убити. Знам да мирно предајем своју душу у руке Богу, сину Божјем, Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао, Бог ми је сведок колико сам људи спасао – биле су последње речи митрополита.

Митрополит је предао капетану Ивановићу прстен на коме су била три камена, али су она приликом злостављања и мучења испала. После краћег времена, митрополит је одведен и убијен.
– Покојни Ивановић ми је предао овај прстен. Дошло је време да се јавно обратим Патријаршији СПЦ, Митрополији црногорско-приморској, уваженом владици Амфилохију Радовићу. Задужен сам пред судом историје, пред ликом митрополита светог Јоаникија и друга Радојице Ивановића да прстен предам њима – каже Зоријевић.

Аутор: Б. Куљанин
Овај текст публикован је 2009. године у листу „Глас Јавности“

Извор: Слободна Херцеговина