Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Branislav Branković (45), ratni invalid iz Niša, preživeo pakao hrvatskog ratišta, ali strahuje za budućnost. Ne traži ni milostinju, niti da bude na teret državi, već samo posao
Sa ratovanjem je Branislav Branković (45) završio pre 26 godina, kada je jedva izvukao živu glavu sa hrvatskog ratišta, ali bitku za život još vodi. Nije mu ugrožen goli život, ali jeste ekonomska egzistencija, i to ne samo njegova nego i supruge Ivane i ćerki Irine (14) i Darie (8). Ne traži milostinju, niti da bude na teret državi, već posao. Da radi. Jer, iako su mu povrede oduzele 60 odsto radnih sposobnosti, oseća da može biti koristan i produktivan.
– Prijatelji i kolege saborci mi se dive kako sam uspeo da ostanem normalan posle svega što sam preživeo. Ne umem da im objasnim da tek sada osećam strah šta će biti sa mnom. Nemam radni staž, a povrede polako načinju organizam koji ulazi u srednje doba. Bojim se da ću završiti na socijalnoj pomoći, a uvek sam bio protiv toga. Posle ranjavanja odbio sam vojnu penziju jer me bilo sramota da sa 20 godina budem penzioner. Kako ću se oženiti kao takav, neće me hteti nijedna devojka. Sve ove godine radim povremene i sezonske poslove, ali nigde da se skrasim. Umoran sam od svega – tiho i staloženo Branislav otvara trenutne „rane“ koje ga najviše peku.
A one fizičke rane nosi ko ordenje. Ima ih po leđima, plećima, butini, oštećeno mu je debelo crevo… Posle ranjavanja kod Okučana, lekari su se dva i po meseca borili za njegov život.
HRVATSKA
Branislav je prvi put posle 26 godina ušao u Hrvatsku kada je kao član delegacije Udruženja ratnih vojnih invalida prisustvovao obeležavanju stradanja Srba u Donjoj Gradini. – Mislio sam da sam to ostavio za sobom ali kada smo prešli granicu i kada smo bili u blizini gde sam ratovao nije mi bilo svejedno. Jedva sam čekao da pređemo u Republiku Srpsku, veli on.
– Kao vojnik JNA dao sam zakletvu u kasarni u Bjelovaru da ću braniti ustavni poredak SFRJ, i to sam i činio. Bio sam dete koje se našlo u jednom strašnom i besmislenom krvoproliću. Sada vidim da su bolje prošli oni koji su dezertirali ili se krili. Mnogo je ljudi poginulo i srećan sam što sam živ, ali ništa nije učinjeno za sve ove godine da se status nas veterana popravi. Ništa mi ne znači Uredba po kojoj mesečno primam 31.000 dinara jer to nije trajno rešenje. Uredbe se lako ukidaju i donose, a ja hoću da radim – veli Branislav koji je ogorčen na državu ali i na poslodavce koji koriste sve moguće „rupe“ da ne bi zaposlili invalide.
– Država očigledno nema mehanizme da ih natera da poštuju zakon, kao što ih je imala kada je nas slala u rat – zaključuje on.
„VIJETNAMSKI SINDROM“
NE verujem u „vijetnamski sindrom“ jer se na njega pozivaju najveći foliranti, oni koji su rat proveli opijajući se i pljačkajući. Nije isto „ratovati“ ispred seoske zadruge i biti u tenku, na ratištu pola godine. I sada mi treba da budemo jednaki jer smo svi „borci“. Osim glave ne postoji deo tela koji mi nije pogođen i živim s tim normalno. Možda će se nekada javiti traume i zato tražim spas u radu – kaže Branislav.
Autor: D. Alihodžić
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Ovo je istina o narodnom heroju Milanu Tepiću | Jadovno 1941.
Zaboravljeni junak sa Povlena – Jadovno 1941.
Zločin nad vojnicima JNA u Bjelovaru još nekažnjen – Jadovno …
