– Као војник ЈНА дао сам заклетву у касарни у Бјеловару да ћу бранити уставни поредак СФРЈ, и то сам и чинио. Био сам дете које се нашло у једном страшном и бесмисленом крвопролићу. Сада видим да су боље прошли они који су дезертирали или се крили. Много је људи погинуло и срећан сам што сам жив, али ништа није учињено за све ове године да се статус нас ветерана поправи. Ништа ми не значи Уредба по којој месечно примам 31.000 динара јер то није трајно решење. Уредбе се лако укидају и доносе, а ја хоћу да радим – вели Бранислав који је огорчен на државу али и на послодавце који користе све могуће „рупе“ да не би запослили инвалиде.

– Држава очигледно нема механизме да их натера да поштују закон, као што их је имала када је нас слала у рат – закључује он.

„ВИЈЕТНАМСКИ СИНДРОМ“

НЕ верујем у „вијетнамски синдром“ јер се на њега позивају највећи фолиранти, они који су рат провели опијајући се и пљачкајући. Није исто „ратовати“ испред сеоске задруге и бити у тенку, на ратишту пола године. И сада ми треба да будемо једнаки јер смо сви „борци“. Осим главе не постоји део тела који ми није погођен и живим с тим нормално. Можда ће се некада јавити трауме и зато тражим спас у раду – каже Бранислав.