Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Бранислав Бранковић (45), ратни инвалид из Ниша, преживео пакао хрватског ратишта, али страхује за будућност. Не тражи ни милостињу, нити да буде на терет држави, већ само посао
Са ратовањем је Бранислав Бранковић (45) завршио пре 26 година, када је једва извукао живу главу са хрватског ратишта, али битку за живот још води. Није му угрожен голи живот, али јесте економска егзистенција, и то не само његова него и супруге Иване и ћерки Ирине (14) и Дарие (8). Не тражи милостињу, нити да буде на терет држави, већ посао. Да ради. Јер, иако су му повреде одузеле 60 одсто радних способности, осећа да може бити користан и продуктиван.
– Пријатељи и колеге саборци ми се диве како сам успео да останем нормалан после свега што сам преживео. Не умем да им објасним да тек сада осећам страх шта ће бити са мном. Немам радни стаж, а повреде полако начињу организам који улази у средње доба. Бојим се да ћу завршити на социјалној помоћи, а увек сам био против тога. После рањавања одбио сам војну пензију јер ме било срамота да са 20 година будем пензионер. Како ћу се оженити као такав, неће ме хтети ниједна девојка. Све ове године радим повремене и сезонске послове, али нигде да се скрасим. Уморан сам од свега – тихо и сталожено Бранислав отвара тренутне „ране“ које га највише пеку.
А оне физичке ране носи ко ордење. Има их по леђима, плећима, бутини, оштећено му је дебело црево… После рањавања код Окучана, лекари су се два и по месеца борили за његов живот.
ХРВАТСКА
Бранислав је први пут после 26 година ушао у Хрватску када је као члан делегације Удружења ратних војних инвалида присуствовао обележавању страдања Срба у Доњој Градини. – Мислио сам да сам то оставио за собом али када смо прешли границу и када смо били у близини где сам ратовао није ми било свеједно. Једва сам чекао да пређемо у Републику Српску, вели он.
– Као војник ЈНА дао сам заклетву у касарни у Бјеловару да ћу бранити уставни поредак СФРЈ, и то сам и чинио. Био сам дете које се нашло у једном страшном и бесмисленом крвопролићу. Сада видим да су боље прошли они који су дезертирали или се крили. Много је људи погинуло и срећан сам што сам жив, али ништа није учињено за све ове године да се статус нас ветерана поправи. Ништа ми не значи Уредба по којој месечно примам 31.000 динара јер то није трајно решење. Уредбе се лако укидају и доносе, а ја хоћу да радим – вели Бранислав који је огорчен на државу али и на послодавце који користе све могуће „рупе“ да не би запослили инвалиде.
– Држава очигледно нема механизме да их натера да поштују закон, као што их је имала када је нас слала у рат – закључује он.
„ВИЈЕТНАМСКИ СИНДРОМ“
НЕ верујем у „вијетнамски синдром“ јер се на њега позивају највећи фолиранти, они који су рат провели опијајући се и пљачкајући. Није исто „ратовати“ испред сеоске задруге и бити у тенку, на ратишту пола године. И сада ми треба да будемо једнаки јер смо сви „борци“. Осим главе не постоји део тела који ми није погођен и живим с тим нормално. Можда ће се некада јавити трауме и зато тражим спас у раду – каже Бранислав.
Аутор: Д. Алихоџић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Ово је истина о народном хероју Милану Тепићу | Јадовно 1941.
Заборављени jунак са Повлена – Jadovno 1941.
Злочин над воjницима ЈНА у Бjеловару jош некажњен – Jadovno …
