– Kao vojnik JNA dao sam zakletvu u kasarni u Bjelovaru da ću braniti ustavni poredak SFRJ, i to sam i činio. Bio sam dete koje se našlo u jednom strašnom i besmislenom krvoproliću. Sada vidim da su bolje prošli oni koji su dezertirali ili se krili. Mnogo je ljudi poginulo i srećan sam što sam živ, ali ništa nije učinjeno za sve ove godine da se status nas veterana popravi. Ništa mi ne znači Uredba po kojoj mesečno primam 31.000 dinara jer to nije trajno rešenje. Uredbe se lako ukidaju i donose, a ja hoću da radim – veli Branislav koji je ogorčen na državu ali i na poslodavce koji koriste sve moguće “rupe” da ne bi zaposlili invalide.

– Država očigledno nema mehanizme da ih natera da poštuju zakon, kao što ih je imala kada je nas slala u rat – zaključuje on.

“VIJETNAMSKI SINDROM”

NE verujem u “vijetnamski sindrom” jer se na njega pozivaju najveći foliranti, oni koji su rat proveli opijajući se i pljačkajući. Nije isto “ratovati” ispred seoske zadruge i biti u tenku, na ratištu pola godine. I sada mi treba da budemo jednaki jer smo svi “borci”. Osim glave ne postoji deo tela koji mi nije pogođen i živim s tim normalno. Možda će se nekada javiti traume i zato tražim spas u radu – kaže Branislav.